Dok čekam bus na stanici, mahinalno bacim pogled na bandere koje su izlepljene od glave do pete. Osim plakata i oglasa, na njima se često nađu i papiri sa fotorafijama izgubljenih kuca i maca, kao i onih koji traže mesto za život. Garantovano ne možete proći ulicom u Srbiji a da ne vidite bar jednu lutalicu koja umorno šeta, pognute njuške, u potrazi za hranom. Takvi prizori me nikad ne ostave ravnodušnom. Kroz glavu mi prođe pomisao, šta ih dalje čeka, da li će pronaći utočište?
Reklame
Na sreću, postoje ljudi koji nesebično paze na životinje koje su vlasnici izbacili na ulicu, kada ostare i više im nisu zanimljve. Iako preopterećeni brojem životinja u svom životnom prostoru, mnogi ljubitelji životinja se neprekidno trude da im pronađu odgovarajući dom.
Biserka je jedna od njih. U malom stanu u Beogradu, živi sa 15 kuca, 2 mace i gavranom. Da, dobro ste pročitali, gavranom.Osećaj kada pogleda u mile oči ovih životinja, ne dozvoljava joj da okrene leđa i zaboravi na njih, čak i kada ne spadaju u kategoriju kućnih ljubimaca. Ona im pruža svu potrebnu medicinsku negu, dok čekaju da ih neko primeti.“Baksuz sam za te stvari. Pošto nemam strane udomitelje, jedna agencija za životinje je odbila da mi pomogne. Imam dobavljače koji mi najviše pomažu što se tiče hrane, iako su moj troškovi mnogo veći, ali hvala im”, kaže Biserka za VICE.Bez ljudi kao što je ona, mnoge ulične životine ne bi imale nikakvu budućnost. “Najviše sam se razočarala u ljubitelje životinja. Kada od nekog očekuješ dobro a ne ispostavi se tako, najjače me pogodi. Za ovih 30 godina, videla sam svašta, ljudi traže pare da bi čuvali životinja, kao neka sekta”, rekla je Biserka.
Šta je ono što budi u čoveku da saoseća sa drugum živim bićima, iako bi kao superiorniji, imali moć da postupamo bezdušno prema njima? Kako ljudi probude u sebi suprotno osećanje i u stanju su da naude životinji koja njima ne bi? “Preživela sam kliničku smrt, pa me je verovatno Bog vratio da učinim dobro delo”, smeje se Biserka i dodaje da su psi koje spasava nemoćni i da ih spasava od sigurne smrti. “Najveći problem je što su ljudi izgubili osećaj za sve, bolje sigurno biti neće,” kaže ona.
Reklame
Ipak, lutalica je mnogo, a ljudi dobrog srca i dubokih džepova malo. Na pitanje o koliko životinja vodi brigu, Biserka je rekla da, pored onih u stanu, u pansionu boravi 21 pas. To su stariji psi, mnogi sa zdravstvenim problemima.“Životinje koje žive sa mnom su bolje nego one u pansionu.” Veliki problem za Biserku predstavlja i prostor neophodan za životinje: “Ne moram da razmišljam da li će mi neko pridikovati ili zatražiti sumanute sume novca kog sam toliko dala da sam mogla do sada da kupim sama kuću.” Biserka dodaje da se ne snalazi najbolje sa društvenim mrežama i da je počela da se bavi pomaganjem životinjama sa drugaricom koja je imala svoje udruženje, ali je nažalost preminula, pa je morala da nastavi sama. “Naš problem je što nismo složni. Svaka pomoć je dobrodošla,” poručila je Biserka.Ono što životinjama dajemo sa materijalne strane, ne može se porediti sa nesebičnom ljubavlju koju dobijamo za uzvrat, naročito kada dolazi od nekog ko je živeo na rubu egzistencije, na nemilosrdnoj ulici.
Pre par nedelja, i ja sam usvojila životinju: macu Ru. Pronađena je pored kontejnera na Novom Beogradu. Od momenta kada sam je uzela u naručje, osetila sam povezanost koja je sada samo veća i veća svakog dana. Posle napornog dana na faksu ili neprijatnog susreta u autobusu, udjem u stan i to preslatko stvorenje me dočeka sa mjaucima u znak pozdrava i odmah mi natera osmeh na lice, ma koliko bila neraspoložena.
Reklame
Ali, usvojiti ljubimca ne znači samo maženje i igru. Sa njima dolazi i odgovornost jer se brinete o živom biću, jednom životu. Egzotične rase izgledaju privlačno, ali usvojiti ljubimca sa ulice je daleko plemenitije nego dati sumanutu svotu novca za već zbrinutu životinju. Verujte mi na reč, zahvalnost koju ćete dobiti za uzvrat nema cenu. I sama imam divnog labradora Lunu, ali kada bih sada tražila psa, definitivno bih se odlučila za usvajanje. Moj komšija Veljko već je učinio slično i kaže da je njegova Ljilji dugo lutala pored zgrade, i kada ju je on udomio, već je bila dobro poznat komšija svim stanarima.“Jednog hladnog decembarskog dana, pronašao sam Ljilji kako leži na trećem spratu, sa ledenicama na njušci, pokušala je da nađe skloniše od zime”, priča Veljko za VICE. “Moji roditelji nisu bili za psa, ali smo je brat i ja uneli u stan. Mama je bila iznenađena, ali smo uspeli da je ubedimo da kuca prezimi kod nas.”On kaže da su, kada je došlo toplije vreme, pokušali da je puste napolje. “Tada nismo imali u vidu da će Ljilji zvanično postati naš pas. Noći su još uvek bile hladne, i zbog toga, kada bih otvorio vrata, ona bi samo uletela. Mislim da je Ljiji usvojila nas”, objašnjava Veljko.On naglašava da je Ljilji od tada postala ključni član domaćinstva: “Ljilji je u našoj kući kao amajlija, imam utisak da su dobre stvari počele da se dešavaju od kada živi sa nama. Danas ne bih mogao da zamislim stan bez nje. Smatram da je upotpunila našu porodicu.”Komšije, koje su do tad gledale Ljilji oko zgrade kako moli za malo pažnje, sada pokušavaju da se priviknu na novo stanje stvari. “Većina ljudi je okej, ili ih ne zanima Ljiji”, kaže Veljko. Naravno, kao i uvek, nađe se neko kome smeta što je Ljili bila ulični pas, priča on, pa okrivljuju nju za stvari na koje nije počinila, “ali se navikneš posle nekog vremena na prazne komentare.”“Verujem da mnogi ljudi žele određenu rasu, što je sasvim uredu, ali pas sa ulice ima dušu koja će Vam zauvek biti zahvalna, jer ipak, žvot na ulici nije lak, pa je sa tim njihova zahvalnost i posvećenost veća,” zaključio je Veljko.
