​Kako da se skinemo sa bivših

Ah, nova ljubav! Prvobitna poplava romantične privlačnosti sa sobom donosi toliko mnogo novih senzacija: brujanje u glavi, ubrzan puls, desni ti otupe, i iznenada ti na pamet padne ideja za najbolji scenario ikad, koji ćeš u celini napisati još te iste večeri, dušo, zato što si ti jebena zver! Ne, izvinite, ovo poslednje važi za kokain.

Ali ako je život bombonjera, onda je grozna veza stvarno kao kokain.

„Može da dođe do problema s nesanicom i gubitkom apetita. Postaneš izuzetno fokusiran, veoma motivisan", o sličnostima između ljubavi i kokaina kaže biološka antropološkinja Helen Fišer. Fišer je autorka Anatomije ljubavi, studije u sklopu koje je skenirala mozgove na stotine ljudi u različitim fazama zamke romanse. Uočila je jake sličnosti između prvog naleta ljubavi i prvog naleta dejstva kokaina. Oboje aktiviraju prozivodni sistem dopamina u delu mozga koji se naziva ventralni tegmentum (VTA).

Dopamin utiče na svakojake delove tela i mozga, uključujući i žudnju. Dopaminski sistemi nagrađivanja su odgovorni za naše reakcije na ljubav, kockanje, posttraumatski stresni poremećaj, kao i droge. Osnovna razlika između njih je trajanje. „Kod kokaina, reakcija iščili posle par sati", kaže ona. „Kod ljubavi, može da traje nedeljama, mesecima i godinama".

Ako ljubav i zavisnost dele toliko istih hemijskih reakcija mozga, može li lečenje zavisnosti da nam pomogne da nađemo bolji način da prekinemo lošu vezu?

Kada smo zaljubljeni, naš VTA prozivodi, naučnim jezikom rečeno, pun kurac dopamina. Dopamin je neurotransmiter za koji su mnogi mislili da je samo hemikalija za zadovoljstvo. Ali po jednoj sve uvreženijoj teoriji, dopamin ima više veze za značajem; ukazuje nam na to na šta treba da obratimo pažnju – bilo da je u pitanju obrazac koji prepoznajemo, neki bolni stimulus, ili slatka ekstaza. Dopamin se iz našeg VTA šalje u drugu tačku mozga koja se zove nukleus akumbens. Nukleus akumbens je odgovoran za motivaciju, i uči nas čemu da stremimo, a šta da izbegavamo. Dopamin proizvodi akcija, koja učvršćuje našu želju da tu akciju ponavljamo.

„To je sistem potrage", kaže Fišer. Sistem potrage je od pomoći kada ste prikupljač plodova koji uči koje bobice nisu otrovne, a malo manje je od pomoći kada u tri ujutru šalješ poruku bivšoj ljubavi.

S druge strane, nivo serotonina značajno opada. Opali nivo serotonina zapravo izgleda slično kao kod nekoga ko pati od opsesivno kompulsivnog poremećaja. Frontalni korteks, zadužen za donošenje sudova i odluka, takođe radi manje. Tako da ako mislite da u prisustvu onoga koga volite ne možete ispravno da rasuđujete, verovatno ste u pravu.

„Do sada smo proučavali negativne zavisnosti", kaže Fišer, „ali ljubav može da bude pozitivna zavisnost". U vezi koja dobro funkcioniše, receptori dopamina će da bujaju, dok se i u ostalim segmentima života oseća napredak. Mozak uči da vredi obraćati pažnju na tu osobu. Ali kada jednom odlučimo da više ne želimo da obraćamo pažnju na tu osobu, okončanje dopaminskog ciklusa može da bude teško.

„To treba tretirati kao zavisnost", kaže Fišerova. „Ne pišite, ne zovite, ne odlazite kod njih na posao". Drugim rečima, skinite se na suvo. Rezultati jedne studije iz 2007. pokazuju da nam i na samo pominjanje partnerovog imena dopamin jurne u glavu.

Ali po procentima recidiva u zavisničkim ponašanjima kao što je kockanje znamo da puka snaga volje nije dovoljna da se rešimo zavisnosti od ljubavi. Po rezultatima jedne studije iz 2008, stopa zavisnika koji se vrate kockanju je 90 posto. Kris Abert iz Alijanse Indijane za oporavakza Broadly kaže da, kada je reč o lečenju zloupotrebe supstanci, mnogi pribegavaju „pristupu prinudne apstinencije".

Primer za ovaj pristup, koji se oslanja na neprekidno nadgledanje i kaznene mere, bi mogao da bude kada bismo nekome rekli, „Ako ne prestaneš da se drogiraš, deca će ti biti oduzeta, ili ćeš završiti u zatvoru". Dokle nas je taj pristup doveo? „Doveo nas je do najgore epidemije opioida u proteklih 100 godina, i do najveće epidemije HIV-a (u Sjedinjenim Državama)", kaže Abert. Umesto toga, Alijansa Indijane za oporavak koristi model umanjenja štete, u sklopu koga onima koji se bore sa zavisnošću obezbeđuju čiste igle i nalokson. Daju preporuke za lečenje, kada im ih klijent zatraži. „Apstinencija kao pristup nije sama po sebi loša", kaže Abert, „ali tretman medicinske pomoći takođe funkcioniše".

Medicinski tretman zavisnosti od opioida može da uključuje lekove kao što je metadon, koji „luči malu dozu farmaceutskih opijata", kaže Abert. Ali da li to znači da jednu zavisnost zamenjujemo drugom? „Takav način razmišljanja je zaista laički", kaže on. „Iz kriminalizovane upotrebe droge ih izmeštamo u jednu društveno prihvatljivu".

Takav način razmišljanja takođe ne uzima u obzir ni kako mozak funkcioniše. Dopaminski sistem nagrađivanja nikada ne prestaje da funkcioniše. On bukvalno može da bude naša volja za životom. S toga, umesto da izgubimo volju za životom posle raskida, važno je da nađemo neke nove stvari koje će nas životom ispuniti. „Izlazite sa novim ljudima", kaže Fišer. „Novotarije pobuđuju dopaminski sistem".

Fišer takođe preporučuje telesne vežbe kao brz način za lučenje dopamina. Vežbom se takođe razvijaju novi dopaminski receptori u mozgu. Više vežbajte, i bićete zadovoljniji u svim aspektima života. Ali ne treba zanemarivati ni druge neurotransmitere u mozgu. „Izlazite sa starim prijateljima, i mnogo ih grlite", kaže Fišer. „To potpaljuje oksitocin ( hormon vezivanja koji se luči kada doživaljamo orgazam i kada se grlimo), koji će vam pomoći da bolje spavate".

Fišer takođe upozorava da ne treba previše razmišljati o raskidu. „Žene počnu ponovo da doživljavaju tu traumu, stalno se vraćajući na ono što se dogodilo". Nizak nivo serotonina kada smo zaljubljeni, kao kod onih koji pate od opsesivno-kompulsivnog poremećaja, može da nas dovede do drugačijeg rešenja kako da otklonimo negativne misli povezane sa gadnim raskidom.

Suzan* pati i od opsesivno-kompulsivnog poremećaja i od posttraumatskog stresnog poremećaja. U junu je bila hospitalizovana zbog opsesivnih poriva za samopovređivanjem, koje je okinuo slučaj Broka Tarnera. „Počele su da me opsedaju uznemirujuće misli, u rasponu od 'silovanje, silovanje, silovanje', do 'umri, umri, umri'", kaže ona. Njen redovni psihijatar joj je predložio da jednostavno pokuša da odagna takve misli. Dok je ležala u bolnici, njen novi doktor je osmislio drugačiju strategiju. „Sugerisao je da preusmerim svoje negativne opsesivne misli", kaže ona, „tako što ću neprekidno izgovarati, i dalje opsesivno, 'živi, živi, živi'". Kada je izašla iz bolnice, počela je da se bavi heklanjem, koje je opsesivno i repetitivno, ali na kraju joj ostane nešto lepo.

S toga, ako hitno treba da se ratosiljate nezdrave veze, tajna je u tome da život ispunite novim kul stvarima. Vaš mozak će pokušati da vas održi u tom opsesivnom ritmu, ali možete da ga zavarate tako što ćete postati opsednuti životom kao takvim. Ako zateknete svoj mozak kako iznova i iznova vrti priču o vašem raskidu, nađijte novu mantru. Živi, živi, živi.

*Ime je izmenjeno

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu