​Bio sam savremenik Luna, kralja ponoći

Kad sam bio dete, romani su se delili na crtane i pisane.

Bili su jeftini, dostupni na svakom koraku i svako ih je čitao. Sretali ste ljude garavih prstiju i noseva zaronjenih u te sveščice svuda, po čekaonicama, parkovima, plažama i vozovima. Kad biste savladali slovaricu – često i pre – upoznali biste se sa „italijanskim pionirskim stripom" (Zagor i kompanija), a posle prelazili na pisane varijante. Dame su obavezno otkrivale "ljubavne-vikend romane", a svi zajedno "one žute", roto.

Edicija se zvanično zvala X-100. Fenomenalno, misteriozno, opako ime.

Da se razumemo, X-100 je bio "šund". Svi su to znali i nikom nije smetalo. Bio je to opšteprihvaćen način za prekraćivanje vremena i razonodu. Javna tajna bila je da su omiljeno sredstvo opuštanja među intelektualcima, jer, kako god okreneš, nisi uvek raspoložen za "teške" sadržaje.

Ali međ tom bogatom neformalnom lektirom samo je jedan bio kralj – Lun, kralj ponoći Frederika Eštona. Maratonski serijal govorio je o Donaldu Sikertu, "tamnosmeđe kose prošarene srebrnim nitima" i "očiju boje kaljenog čelika", kog je kao siročeta velika gangsterska trojka odgojila da ovlada svetom, ali se usput preračunala i preterala s njegovim obrazovanjem: učili su ga profesori poznatih univerziteta, umetnici, sportisti, borci džudoa i džiu-džicua, ekvilibristi, kauboji, opsenari i mađioničari; stekao je diplome inženjera, lekara i pravnika, odbranio doktorsku disertaciju iz hemije.

Usput je, međutim, zavoleo ljude, te se okrenuo protiv svojih gospodara i obračunao s njima. Osnovao je bazu u Londonu, odakle je uz pomoć stalnih saradnika – naučnice Džejn Vitington, mornara Samjuela Makfersona, novinara Artura Markinča i Makfersonovog posinka, Roa Hača – objavio rat svetskom kriminalu. I to kakav.

Lun, kralj ponoći jedna je od odrednica Leksikona Yu mitologije, visoko kotirana kad slučajnog prolaznika pitate koji ga konkretno vid jugonostalgije najviše drma. Od kraja pedesetih do ranih devedesetih, serijal je iznedrio 78 nastavaka. Po današnjem letimičnom pogledu na spisak naslova, rekao bih da sam pročitao pedesetak.

Prve primerke nasledio sam od majke, koja je bila toliki ljubitelj da je, nedavno sam saznao, među predloge za moje ime stidljivo udenula i jedno "Donald". Mislim da sam progutao najmanje desetak tih svezaka pre nego što su me obavestili, ležerno i usput, da Luna piše naš čovek.

"Kako naš čovek kad se zove Frederik Ešton?", pitao sam osećajući kako mi tle beži pod nogama.

"Lepo", rekli su mi. "To mu je pseudonim. Čovek je Novosađanin."

I stvarno je bio. Pravo ime tvorca Luna bilo je Mitar Milošević. Rođen 1924. godine u selu Uvač, u Crnoj Gori, kao gimnazijalac se borio u Drugom svetskom ratu, a u vojnoj službi ostao do 1953. godine kao kapetan prve klase. Kasnije je dugo godina radio kao reporter i urednik u novosadskom "Dnevniku". Iako je njegova tajna obelodanjena u jednom omladinskom listu sredinom sedamdesetih, i dalje biste sretali čitaoce koji su odbijali da prihvate surovu istinu.

Milošević je 1985. godine za Strip zabavnik ispričao: "Nedavno sam upoznao automehaničara, ljubitelja beletristike, ali i zabavne literature, koga prijatelji na privremenom radu u Nemačkoj nisu mogli da ubede da autor romana o Lunu nije stranac. Suočen sa nepobitnim dokazima, čovek je izgubio opkladu. Zamislite samo kako se iznenadio kada sam mu rekao: 'Lepo, sada opkladu možete da naplatite od mene.'"

Danas ćete svuda čuti da je Lun bio bolji od najvećeg uzora, Džejmsa Bonda (čija je prva avantura objavljena svega pet-šest godina pre prve Lunove). To poređenje nije bez vraga: između ostalog, obojica su s lakoćom skakala s kraja na kraj sveta; imajući, međutim, u vidu da su romani Ijana Fleminga neočekivano suvi i konvencionalni, a da su glavna obeležja po kojima danas prepoznajemo britanskog agenta sa dozvolom za ubistvo – ludi izumi, bizarni zlikovci i maštovite pretnje – definisana u filmskom serijalu koji je startovao tek 1962, nije preterano reći da je Lun zaista preduhitrio i nadmašio slavnog 007.

Lun je ispočetka više ličio na Sveca (savremenog Robina Huda), Arsena Lupena (plemenitog lopova) i Betmena (osvetnika skrivenog identiteta koji podjednako vremena provodi u laboratoriji koliko i na ulici). Direktno se nadovezivao na bogatu tradiciju epskih petparačkih serijala s početka dvadesetog veka kao što su francuski Fantomas ili britanski Fu Manču (jedinstvenih po tome što su nazvani po negativcu a ne pozitivcima), mada me je lično možda najviše podsećao na američkog Doka Sevidža, koji je takođe bio prvo naučnik a zatim sve ostalo, i čija je leđa štitila brojna ekipa saradnika (a nije se znao ni broj naslova u kojima se pojavio).

Međutim, Lun, kralj ponoći je vrlo brzo postao žanr za sebe. Već na prvi pogled nije bio klasičan krimić, čak ni samo akcijaš, avanturistički roman ili špijunac, već sve to zajedno, uz izdašni dodatak humora, politike i erotike, i to ne kao bućkuriš već kao izbalansirana, prepoznatljiva svoja stvar. Lun se borio protiv sijaset zala dobrano pre pojave Novog svetskog poretka – od klasičnih narko i gangsterskih bosova, preko FBI, CIA, MI5 i MI6 do raznih drugih megalomanijaka, diktatora, tiranina i tajnih organizacija pored kojih Masoni i Templari deluju kao golf klubovi.

U tim romanima sve je bilo nekako grandioznije, visokobudžetnije, zajebanije nego kod Lunovih stranih ekvivalenata. Uvek na granici naučne fantastike, lista nakaradnih kriminalaca kojima bi Donald Sikert stao na put – prodavci leševa, glavoseče, snimatelji "snaf" filmova ili odredi smrti – zvučala je kao istraživačka reportaža o ekstremima od kojih je svet bolovao šezdesetih a o kojima ni upućeni nisu znali mnogo. Budući da je zvanični stav vlasti SFRJ bio da domaći kriminal ne postoji, bilo nam je dopušteno da se iščuđavamo i uživamo u egzotici tuđeg.

Ešton/Milošević je i u svakom drugom pogledu išao ispred vremena. S izuzetkom ranih epizoda koje nisu bile bez svog šarma, Lun je manje potezao pištolje a više se oslanjao na gasne bombe i metke koji parališu udove, hipnozu i serume istine, bubice za prisluškivanje i maskiranje od glave do pete (ne samo sebe i drugih, već i automobila i stanova). Čak je pokušavao da rehabilituje kriminalce ispiranjem mozga i uslovljavanjem, često sa katastrofalnim posledicama, pošto bi se zlikovac slomio pod sopstvenim potisnutim kriminogenim nagonima.

Romani bi imali devedeset i kusur strana, obavezno štampani u dva stupca. Eštonova rečenica bila je jednostavna, novinarski ogoljena ali funkcionalna, uz nenametljivo insistiranje na večitim epitetima kao što su "raskošna bedra" kod lepotica ili "zlaćana tečnost" za viski. Čitaocu bi posebno zanimljiv bio ulazak u priču, kad još nije znao kuda će ga ona odvesti (za uslovno šablonski dugovečni serijal, svaka priča bila je prilično nepredvidiva). Uvod je obično predstavljao upoznavanje sa novim fascinantnim likovima i otkrivanje na koji način će sve to imati veze s Lunom (a ovaj je često već do guše bio upleten u slučaj kad bismo mi naišli).

Po sopstvenom priznanju, autor se obilato koristio mapama atraktivnih lokacija na koja je smeštao radnju, a pre finog tkanja zapleta razgovarao sa stručnjacima iz raznih oblasti anticipirajući dostignuća u popularnoj nauci. Njegov Lun tako je često u trci sa vremenom morao da zaustavi neki virus, radioaktivnu pretnju ili biološki otrov.

Pojedine epizode voleo sam više od drugih. Kasniji naslovi bili su mi suviše barokni, ali autor se tada ionako uglavnom samo trudio da prevaziđe samog sebe – što mu je neretko uspevalo. Omiljeni naslovi su mi prva četiri (Lun, kralj ponoći, Lun preti, Lun protiv Hekate i Lun i gospodari Čikaga), jer su sveži i definišu serijal, ali pamtim i kasnije uzbudljive, složene priče koje već u naslovu dobro opisuju glavnu postavku (Lun i ucenjeni most, Lun u otetoj podmornici, Klepsidra za Luna). Ekstravagantnih, neuhvatljivih, domišljatih zlikovaca protiv kojih se borio bilo je bezbroj: Blek Šedou, Niktalop, Ambidekster, Fantom Din, Nemezis, Asmodej, samo su neki od dostojnih da se pojave uz Lunovo ime na naslovnici.

U jasnom sećanju ostala mi je epizoda Lun i družina sudnjeg dana, u kojoj junak dobar deo vremena provodi zarobljen u kompleksu podzemnih skloništa zajednice posvećene opstanku posle smaka sveta, bilo od teške zarazne epidemije, atomskog rata, gladi ili neke druge katastrofe (autentična moda epohe, setite se samo "Darma inicijative" iz TV serije Lost). Pomenuto društvo osiguralo se da im bogate mušterije ne beže stavivši im oko vrata elektronske ogrlice koje bi ih skratile za glavu ako se udalje ili pokušaju da ih skinu, više decenija pre sličnih pojava na filmu. U istom romanu naježio sam se od mračne priče o bliznakinjama koje su epizodnog slikara dovele do ludila ne dozvolivši mu da sazna sa kojom od njih je zapravo u vezi.

(1979)

Vredan pomena svakako je i retki formalni eksperiment s kraja sedamdesetih, Makferson bez Luna, u kom priču u prvom licu pripoveda Lunova desna ruka, naslovni mornar tabadžija. U jednoj od poznih epizoda, upečatljivo nazvanoj Lunov poraz, Donald Sikert priznaje da je izgubio bitku protiv AIDS-a, ali odbija da preda rat. Zbogom vesele sedamdesete, dobrodošle surove osamdesete.

Kao što je običaj u petparačkom univerzumu, u romanima je sve praštalo od seksa, a Ešton je u tim scenama bio posebno inspirisan. Uopšte uzev, njegove priče je naseljavao pregršt fascinantnih žena, bilo snažnih individua s ove ili one strane zakona, bilo žrtvi okolnosti ili podređenog položaja u nekoj zločinačkoj zajednici. Ešton se često ozbiljno bavio problemima prostitucije, trgovine robljem ili seksualnog ropstva pre nego što se svest o ovim pošastima raširila planetom. Lun je galantno uvek bio na strani žena, pomagao im ili ih smatrao ravnopravnim takmacima. Negativke bi ga zarobljavale i radile na tome da ga preobrate ili čak nateraju da ih voli, ali bi on ostajao veran pravdi i dugogodišnjoj devojci Džejn.

Tiraž prvog izdanja svakog novog Luna na prostoru čitave Jugoslavije dostizao je neverovatnih 120.000 primeraka; treće bi dobijalo nezanemarljivih 50 do 80.000. Osamdesetih je adaptacija Luna iz novosadske strip-škole doživela trideset svezaka. Prevođen je na nemački, a u rukama sam držao izdanje na mađarskom (domaće, doduše, na jeziku narodnosti, u kojem je Lun transkribovan u – Loon). U Istri su reprintovana prva četiri broja kao knjiški džepnjaci sa stranim imenima zapisanim u izvornom obliku.

Sredinom osamdesetih sam u redakciji X-100 čuo da su pregovori o sistematskom prevođenju i plasiranju Luna na zapadno tržište propali zbog naglašene životne filozofije glavnog lika – naime, nije on smeo tek tako, sa prezirom i maltene komunistički, da se odriče velikog novca zaplenjenog od kriminalaca. Inače, svoje skupe operacije razbijanja bandi i naučnih eksperimenata ("prodor u piko svemir" ili isprobavanje "efekata električnog ultra magnetskog vibratora") Lun je najčešće finansirao vadeći zlato iz olupina galija sa dna mora.

Zanimljiva je priča kako sam uopšte dospeo u Dnevnikove prostorije. Naime, kada su mi kao detetu otkrili tajni identitet Frederika Eštona, malo je reći da mi je to izmenilo život. Činjenica da je tvorac Luna moj zemljak i da nije jedini koji piše pod stranim pseudonimom i to radi dobro – tu je autor Hejzija, junaka serijala nešto klasičnijih krimića, pa tvorac Apači Toma, jednog od boljih vestern serijala koje sam čitao, ali i Derek Finegan, pisac popularnog Ninđe – ohrabrila me je da se i sam okušam u stvaranju nečeg sličnog. Delovalo je uzbudljivo i izvodljivo.

Svoj prvi roman, pisan pod pseudonimom (tadašnji zahtev izdavača, baš kao i da radnja može da se dešava svuda sem kod kuće jer, znamo već, "tu nema kriminala"), objavio sam pod znakom X-100 1989. godine, u vreme kada su sva izdanja osim Luna – koji je tada već imao zasebnu ediciju, sa ko zna kojim reprintom i ponekim originalom – spala na "bednih" 30.000 primeraka. Danas je to tiraž o kom mogu samo da sanjam i verovatno ga nikad više neću dostići.

Dvadesetak godina otkako se poslednji put pojavila neka nova Lunova avantura, rado ga se setim, i kao pisac i kao gladni čitalac crtanih i pisanih romana. Možda ova bizarna, bogata mitologija iz današnjeg ugla deluje kao tek okidač za nostalgiju i malo šta više; Lun možda jeste samo proizvod jednog bezbrižnijeg vremena – plemenita, ambiciozna, rasterećena zabava, pa još iz domaće kuhinje – i verovatno ne bi ni mogao da se pojavi niti zamisli u nekom drugom. Nisam siguran čak ni da je pomenuti period postojao baš onako kako ga se ja sećam.

Ali za nas, njegove savremenike, Lun je, onako fantastičan, bio nešto najnormalnije, sastavni deo naših svakodnevnih života, do te mere da mi nedostaje iz pregršt razloga, ali jednog posebno: živo bi me zanimalo da vidim kako bi se on izborio sa, na primer, ebolom, multinacionalnim kompanijama ili medijskom manipulacijom. A mislim da niko više ne bi imao ništa protiv ni da svrati malo i na ovu stranu, kod nas. Verovatno bi imao da ponudi neka kreativna, praktična rešenja.