Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Italy.
Italija se može pohvaliti najvećom koncentracijom stogodišnjaka na svetu, zajedno sa Francuskom, Španijom, Japanom, Kubom, Portorikom, Hong Kongom i Urugvajem.
Videos by VICE
Eksperti smatraju da neverovatna izdržljivost ljudi iz ovih država može biti posledica kombinacije kvalitetne ishrane, snažnih društvenih veza, pa čak i spiritualnosti. Bilo kako bilo, podaci koje je obradio Italijanski nacionalni institut za statistiku pokazuju da žene imaju veće šanse da dožive stotu – 84 posto stogodišnjaka su žene.
I ja poznajem jednu stogodišnjakinju. Moja baka, Alfia Distefano, rođena je na Siciliji 1921. godine i stogodišnjakinja je od januara ove godine. Ona je sa mnom podelila svoja razmišljanja o životu, smrti, porodici i tome kako se i koliko svet promenio tokom prethodnog veka.
VICE: Da li si ikada zamišljala da bi mogla da živiš ovoliko dugo?
Alfia: Naravno da nisam. Svakako, uvek sam pokušavala da jedem zdravo i da treniram. Ipak, shvatila sam da sam uspela u tome tek kada sam duvala svećice na svojoj rođendanskoj torti ove godine.
Koja je bila najbolja decenija u toku prethodnih sto godina? A koja najgora?
Najgora je svakako Drugi svetski rat. Moja braća su otišla na front, a ja sam ostala sama sa ocem i majkom. Moj otac je bio slep, tako da ga nisu poslali u rat. Preselili smo se van grada, jer je tamo bilo manje šanse da će padati bombe, ali se i to povremeno dešavalo. Jednom prilikom su bombarderi nadletali mesto gde smo živeli i morali smo da bežimo. Sakrili smo se u jednoj pećini sa ostalim komšijama. Bilo je užasno – mnogi su umrli pokušavajući da nađu sklonište. Sećam se kako sam bila srećna kada su Amerikanci došli da nas oslobode, ali sam bila zabrinuta za svoju braću, jer se još nisu vratili. [Obojica su se vratila na kraju.]
Živela sam i mnoge lepe decenije. Sve u svemu, imala sam dobar, potpun život. Srećni trenuci se dešavaju i tokom najtežih perioda.
Koliko si voljenih izgubila dosad?
Lakše bi mi bilo da prebrojim one koji su još na ovom svetu, iskreno. Svaki gubitak bio je za sebe – ipak smrt sina mi je pala najteže. Umro je kada je imao pet godina, i to mi je zaista slomilo srce. Mislila sam da mi se život tu završava. Shvatila sam da to nije istina kada sam rodila drugo dete. Taj novi život bio je preda mnom i zasluživao je svu ljubav koju sam mu mogla pružiti.
U tom smislu, oduvek sam i bila srećna. Svaki put kada sam izgubila nekoga, novi život dolazio bi na ovaj sve, podsećajući me na to da moram da budem jaka. Ovo se desilo i kada mi je suprug preminuo 1992. Moj prvi unuk tek što je bio napunio godinu dana – to nije bio trenutak za samosažaljenje.
Da li se plašiš smrti?
Ranije se jesam plašila, a i dalje se plašim smrti, ali ljudi koje volim. Kada si ovoliko star, ipak naučiš da smrt očekuješ kao nešto fer i neizbežno. Smrt je strašna samo kada se desi prerano.
Koliko se ovaj svet promenio tokom prethodnih stotinu godina?
Promenio se toliko da ne znam ni kako to da opišem. Mislim da sve ove promene vrednujem toliko baš zato što znam kakav smo život ranije živeli. Kada sam bila mlada nismo imali sve ovo što postoji danas – i ne mislim samo na kompjutere i smartfone. Nismo imali frižider. hrana se čuvala u bunarima i ormarima. Nismo imali tekuću vodu.
Predivno je videti sve ove promene. Danas je tehnologija toliko napredovala da sam prestala da je razumem. Ispunjena sam radošću jer mogu da vidim mog nećaka, iako je on na drugom kraju Italije.
Kako se život žene promenio tokom prethodnog veka?
Kada sam bila dete, moj otac je često govorio da je trebalo da budem dečak. Rekao je da je moja inteligencija “protraćena” jer sam žena, a žene se bave kućom i decom. Tada nije bilo zamislivo da žena radi bilo šta drugo.
Danas vidim moje nećake koje rade šta žele i ono su što žele da budu. Predivno je, iako mi je, moram priznati, i pomalo zastrašujuće.
Ovih dana, ljudi se upoznaju putem dejting aplikacija. Kako je dejting izgledao kada si ti bila mlada?
Ah, bilo je mnogo drugačije. Prvo, uvek smo bili kod kuće. Jedinu priliku za izlazak imali smo nedeljom, kada je misa, i posećivali smo pozorište i išli na vašare. I uvek je neki član porodice sa tobom.
Ukoliko te primeti neki dečko, on bi se raspitivao, ili poslao rođaka kod vas kući, ili uključio i provodadžiju. Provodadžije su ugovarale brakove sa devojčinom prodicom, za svoju naknadu. Ukoliko bi porodica odobrila udvarača, obično se devojka pitala da li je i njoj to OK. Onda bi se verili, i momak je mogao da dolazi u posetu, ali uvek uz prisustvo čitave porodice, i nikad ne sedeći preblizu. To znači da devojka bukvalno nije poznavala momka, sve dok se ne uda za njega.
Pre samog venčanja, sve što sam znala o svom suprugu bilo je da je zgodan, vredan čovek iz dobre porodice. Nismo ni znali šta je seks. Muškarci su znali, jer je njima bilo objašnjeno, ali žene su se obično prvo udavale, bez da su znale šta će se tu dešavati.
Kako sada provodiš dane?
Tokom prethodnih nekoliko godina i ne mogu baš da radim puno stvari. Lako se umaram i pomalo sam kao list na jesen – mogu pasti svakog trenutka. Ponekada i padam, ali ukoliko prestanem da radim stvari koje me čine srećnom, sigurno ću umreti. Na primer, zaista uživam u sređivanju bašte, a moji anksiozni rođaci često misle da je to preopasno. Brinem o cveću, sunčam se i ćaskam sa komšijama.
Svi me vole u mom komšiluku. Zapravo, tužno je što sada ne možemo da se ispričamo kako treba, zbog pandemije. Loše čujem, takoda mi je teže da pričam sa ljudima ako održavamo distancu.
Da li misliš da postoji život posle smrti?
Ja sam verujuća žena, tako da verujem da postoji. U svom srcu sam sigurna da postoji nešto posle smrti, i da ću se ponovo susresti sa ljudima koje sam izgubila, kao i da ću moći da posmatram i uživam u postignućima onih koji ostaju na ovom svetu.
Po tvom mišljenju, koliko dug treba da bude “dobar život”?
Definitivno ne ovoliko dug kao moj. Uprkos tome što sam ovoliko stara, moj um je i dalje bistar – ali nisu svi te sreće. Ja želim da radim hiljadu stvari, ali moje telo to ne može da izdrži. Često shvatim da sam se premorila kada je već prekasno. Onda sam celo veče u bolovima. Takođe sam postala i potpuno zavisna od drugih – bez sina i njegove supruge, umrla bih odavno. Recimo da mi 95 godina zvuči razumno, ali to se, naravno, razlikuje od čoveka do čoveka.
