Umetnica mora biti spremna na to da u srpskom društvu ima krajnje jadan položaj

Položaj umetnika kod nas se ogleda u slabo razvijenom tržištu gde prođu imaju isključivo etablirana imena i eventualno mladi sa potencijalom da im cena radova jednog dana skoči. Ostali moraju da rade neke leve poslove, pa im osnovni poziv dođe kao hobi.

Ne usreći se niko ni kao nastavnik likovnog, ni profesor likovne kulture, uglavnom zbog administracije što pojede živce i vreme. Ni velika konkurencija za fakultetska zaposlenja ne uliva mnogo nade za dostojanstveno uhlebljenje. Pisanje projekata, opet, otuđuje od manuelnog delovanja.

Mnogo jada ima i u nedostatku radnog i skladištenog prostora, neusklađenog sa potrebom da se stvara. I izlaganje je često mučno jer mahom ne podrazumeva honorar, već se od autora očekuje da investira u svoja dela, opremi ih i dopremi do galerije, a nekad i plati termin, ili makar kotizaciju za grupne nastupe.

Oreol genijalnosti odavno je skinut – umetnik je osoba koja popunjava programe. I odgovara na agende kustosa, neretko zavisne od trenutne potražnje. U njih se uklapaš često nasilno, žrtvujući sopstvenu ideju. Ako se pobuniš, rizikuješ da dospeš na crnu listu nedovoljno kooperativnih.

Profilisanost galerija, posebno prestoničkih, tera te da se svrstavaš, ili podilaziš tuđem ukusu.

Još ako ti je način rada davanje novog konteksta đubretu, ostaćeš večito na margini. Stoga se pitam – da li se Marsel Dišan zaista obračunao sa tradicionalnim poimanjem umetnosti?

Daleko sam ja od pretencioznosti poređenja sa ovim velikanom, ali smatram da svako ima pravo na svoje mesto pod suncem. I nije da se za njega ne borim, i to često krvavo, ali mi to parče tla stalno izmiče. Pa sam u jesen života i dalje posmatrana kao alternativna vajarka.

Možda sam i sama kriva, budući da preferiram nekonvencionalna nad oficijelnim izložbenim mestima. U takvim se ambijentima – dvorištima, stanovima, uslužnim objektima, kamp-prikolicama - eksponati kakve pravim teško izdvajaju od okoliša.

Pored toga, u ovakve prostore kustosi, galeristi i kolekcionari retko zalaze. Tako sam permanentno izvan fokusa tzv. „stručne javnosti“.

Ponekad neko od njih ipak ovde zabasa, kada pohvali hrabrost prezentacije eksplicitnih prizora golotinje u svingerskom klubu, recimo. I uporedi ga sa sličnom praksom neke proslavljene ličnosti, ali više nikad ne dođe na neku drugu moju izložbu.

Prijatelji, me, bar neki od njih, tapšu po ramenu, ali to je mahom zbog propratnih žurki, na prvom mestu po značaju u mom pristupu otvaranjima. Prijatelji su i glavni kupci mojih radova, zašto im cena retko premašuje 2-3.000 dinara.

Da dižem traženi iznos - neću, jer i oni su sirotinja, dok je meni glavni cilj da se oslobodim već izlaganih radova. Jer, i živim, i stvaram, posmatram i odlažem u nepunih 20 kvadrata, na osmom spratu, bez podruma i terase.

Zato neretko pribegavam aukcijama ili rasprodajama. Za aukcije biram blagoglagoljive voditelje što znaju da ispredu priču, ali i da uz jedan kupljen rad utrape još nešto iz ponude.

Trik sa velikim dekolteom ne uspeva, jer se ipak radi o ljubavi prema umetnosti, a ne nekim nižim strastima.

Scenarija za takve događaje sama tvorim, pa eventualne kupce ucenim da ću sve što ne prodam – spaliti. Ali, i čak ako tenziju transakcije diže plamen gorionika, presudna je zahtevana, već apostrofirana svota novca, koja ukazuje samo na moj duboki očaj.

Moji radovi, najviše nalik dečjim igračkama, najbolje komuniciraju sa najmlađima. Tako je jedan sedmogodišnji dečak ceo džeparac potrošio na tri moje, vrlo komične instalacije. Vukle su mu se po kući neko vreme, a kad je izgubio interesovanje, njegova ih je majka bacila.

Ovaj okrutni čin, pun nerazumevanja, desio se još nekolicinu puta. Jednom, kad se moj kum, kome sam poklonila skulpturicu galeba, sklepanog od sijalice ulične rasvete, odselio od svoje netom bivše devojke, i kada mu je ona svu njegovu svojinu vratila, a mog galeba frljnula – pravo u kontejner. Zašto - nikad nisam saznala.

U drugom je primeru, čovek isto opušteno bacio moj radu u đubre, a za dovoljno objašnjenje je smatrao to da je „bio ljut“ na moju najbolju prijateljicu, koja je inicirala da mu napravim ženski polni organ uokviren perjem morke. A onda ga naprasno ostavila.

U međuvremenu su se pomirili, a da niko od njih nije našao za shodno bar da mi nadomesti resurse za prefinjeno senčenje artificijelnih usmina.

Žao mi je i mog svetog Jovana Krstitelja, čije su dve glave činile riblji mehurovi. Dugo izlagani suncu i vetru, kako bi izgubili bazd ribljeg ulja, a zatim i lakirani, ali još uvek gadni majci mog prijatelja, poklonoprimaoca. Ona je iskoristila njegovo odsustvo prvom prilikom da se oslobodi mrskog joj „artefakta“, pogodili ste, tako što ga je bacila u đubre.

Objekte u koje sam uložila više novca, ili truda da se domognem osovine rada, i koji su predstavljeni na mestima sa dignitetom, najčešće ne mogu da uvalim, čak ni poklanjanjem. Pa se vuku od (tuđeg) podruma do podruma, viška soba u stanovima, ili završe na đubrištu, čini se, univerzalnom konačištu dobrog dela mog opusa.

Međutim, kada podrum ili soba viška prebukiraju predmeti kojima je ovde zapravo mesto, moram sve da selim na druge lokacije. Tada mi dođe da ih sve zaista zapalim.

Kraj u kontejneru je nekako simboličan i liči na izreku „pepeo pepelu“. U tom diskursu, dobro se sećam i Ptice kivi, visoke skoro dva metra, čija je noga, dovoljno glomazna da predstavi oba uda, bila optočena drvenom piljevinom, a tršavo perje oblikovano od suvih grana, i koja je kao takva sasvim nepodobna za čuvanje.

Odložena kraj kontejnera nakon izložbe u Zoo-vrtu, nije tu dugo ostala, već je neko prebacio do drugog spremnika đubreta, gde se gizdala do sledeće večeri, bar na trenutak prepoznata kao umetnička vrednost.

S obzirom da je trećeg dana više nigde nije bilo, slutim da je skončala na deponiji.

Deo radova držim i u hodniku zgrade, tik do ulaznih vrata, zahvaljujući tome što je susedni stan prazan. Međutim, baš se nedavno desilo da je gazdarica došla da svoj imetak obiđe, i leđima zapela za moje Svevideće oko, okačeno o zid koji delimo.

"Šta vam je ovo", upitala je, sa grimasom udružene odvratnosti sa prekorom.

"Umetničko delo", uzvratila sam prkosno.

"Svaka vam čast", zaključila je razgovor. Ostavljajući me da se pitam ko je tu zapravo kreten.

Običaj da se umetnine kupuju u skladu sa nameštajem, ni meni nije nepoznat. Zato se događa da neke od radova moram da prekrajam.

Da belu mačku od paljene žice prekrivam crnom tkaninom, ili da kokama od starih čipkanih čarapa povećavam kreste. Bez obzira da li su prodati za hiljadu dinara ili 250 evra, što je plafon moje merkantilnosti. I nezavisno od moje ideje i poetike.

Sklonost da radove poklanjam takođe mi se obila o glavu. Jer, tako je skulptura Preljubnici bila bačena, a postolje zadržano da se na njega stavi televizor. Neka su vajarska dela postala držači za nakit, a druga razgrađena u sastavne delove i tako praktično iskorišćena za svakodnevne potrebe.

Da li je od darivanja uputnije prodavanje bliskim mi osobama, uz rezervu prema njihovim finansijama, pitanje je na koje još ne znam odgovor. Ali to je moj isključivi put do tržišta.

Istina, jedan sam crtež ipak uspela da prodam pravom-pravcijatom kolekcionaru, zahvaljujući protektoratu svog profesora. A onda sam se dovela u nepovoljan položaj pozivajući ga na svoju izložbu u frizerskom salonu, iako je možda mogao da bude ulaznica za profitabilniju egzistenciju.

Stao je da me kudi odmah, a nastavio došavši na moju gajbu, da vidi šta još imam na lageru.

"Trebalo bi da se uozbiljiš, da konkurišeš za postavke u galerijama, da praviš veće komade, da što pre doktoriraš, da animiraš kustose", sugerisao je iz najbolje namere.

U pokušaju da budem pristojna, ne samo kao domaćica, već i shodno želji da još nešto kupi, zamuckivala sam pravdajući se na ime već navedenih opstrukcija po sudbinu umetnika.

I sipala mu rakiju za rakijom, ne bih li ga omekšala.

Kad je najzad otišao, praznih ruku, bar pola sata nisam mogla da dođem sebi, osećajući se kao govno. Bol sam ublažila TV serijom na Fox crime, najboljim od svih opijata na raspolaganju.

Nabacio je on još nešto u stilu kako bi bilo dobro za moju vajarsku karijeru da batalim novinarstvo, smatrajući ga krivim što se u dovoljnoj meri nisam posvetila artu.

Kad bi on znao kako me leči ovo što sada pišem, nikad mu ne bi palo napamet da takvo šta izusti.

Sve ove nedaće neko može da pripiše manjku kvaliteta moje produkcije, što ne bi bilo baš sasvim tačno. Jer, ima dosta deklarisanih obožavatelja mojih dela, ili bar kombinacije materijala, ili duhovitog pristupa temi... Pa čak se i onaj kolekcionar izrazio u superlativu apropo mog talenta.

Pa šta se to, onda, dođavola, dešava? Zašto sam toliko skrajnuta iz umetničkih tokova?

Možda nikad neću uspeti da doumim. I nastaviću samo da kukam, poput većine mojih kolega.