Ja sam Palestinac. Ovako za mene izgledaju međunarodna putovanja.

Članak je izvorno objavljen na VICE Arabia.

Kao Palestincu, moja sloboda kretanja je jako ograničena. Ne mogu jednostavno da putujem kako želim – moram da dobijem specijalne dozvole da pređem u Izrael, putujem u inostranstvo ili na druge palestinske teritorije, jer čak i da bih otišao tamo moram da prođem kroz područja pod kontrolom Izraela. Situacija je posebno teška jer sam ja iz Pojasa Gaze, oblasti koja je pod potpunom izraelskom blokadom od 2007. godine, a ljudi ili roba ni ulaze niti izlaze bez odobrenja Izraela.

Donedavno, Palestinci koji žele da putuju u inostranstvo uglavnom nisu koristili izraelske aerodrome, kako iz principa, tako i zato što je dobijanje dozvole bilo neverovatno teško. Najbliža opcija bila je letenje iz Amana u Jordanu. Sledeća najbolja stvar je bila odlazak u Kairo i putovanje odatle, ali ova ruta je dostupna samo stanovnicima Gaze – drugim Palestincima je potrebna viza.

Situacija se promenila u julu 2022. godine, kada su izraelske vlasti odlučile da dozvole Palestincima da putuju sa aerodroma Ramon, manjeg međunarodnog aerodroma koji se nalazi na jugu zemlje. Aerodrom je u suštini van upotrebe od 2019. godine i Izrael ima ekonomski interes da ga revitalizira.

Ovaj potez je žestoko kritikovan u arapskom svetu. Palestinske vlasti (PA) – upravno telo okupirane Zapadne obale – pozvale su ljude da ne koriste aerodrom, kao i vlada u Gazi predvođena Hamasom. Umesto toga, PA je zatražila od Izraela da mu dozvoli da upravlja palestinskim aerodromom severno od Jerusalima, koji je zatvoren od početka Druge intifade 2000. Jordan je takođe osudio ovo otvaranje, strahujući da bi to moglo da ubije njegovu turističku industriju koja opslužuje Palestince.

U međuvremenu, na jedinom graničnom prelazu između Izraela i Jordana – glavnom putu koji koriste Palestinci koji putuju u inostranstvo – na izraelskoj strani su neverovatno gužve. Poznat kao Alenbijev most, ovaj prelaz je uvek bila spor. Ali u avgustu 2022. broj ljudi koji su tamo nasukani je eskalirao i putnici su bili primorani da danima spavaju u improvizovanim kampovima, u sred leta. Prema izvorima iz PA, ova namerno izazvana gužba bi mogla biti deo izraelske strategije da usmeri više ljudi ka aerodromu Ramon.

Bez obzira na to kako gledate na stvar, trenutna situacija je potpuno neodrživa - i izraelska politika je u velikoj meri odgovorna za to. Ali ono što se često zanemaruje je uloga naših arapskih suseda u ovoj krizi, jer i oni godinama eksploatišu palestinske putnike.

Napustio sam grad Gazu da bih otišao u inostranstvo samo dva puta u životu, oba puta zbog posla. Mislim da moje iskustvo ilustruje koliko je cela postavka takva da obeshrabruje putovanja.

Moje prvo putovanje je bilo u Aman, 2019. Trebalo mi je tri meseca da pribavim sva potrebna dokumenta: dozvolu za izlazak iz Gaze; način da se moje ime nađe na „koordinacionoj listi“ koja mi omogućava da pređem Alenbijev most i, što je najvažnije, „pismo bez prigovora“ koje je poslala jordanska ambasada u Ramali. Samo dobijanje ovog poslednjeg dokumenta trajalo je mesec i po dana i koštalo je oko 45 evra, odnosno šestinu prosečne mesečne plate u Gazi u to vreme.

Najlogičnija ruta za putovanje od Gaze do Alenbijevog mosta je preko Izraela. Udaljenost je nešto više od 100 km, ali je u proseku potrebno oko 20 sati da se automobilom stigne do tamo zbog kontrolnih punktova i skretanja, pošto Palestinci ne mogu da koriste izraelske puteve.

Nažalost, da bih stigao u Jordan, prvo sam morao da pređem u Izrael preko prelaza Beit Hanon na severu pojasa Gaze, a za to mi je bila potrebna izraelska dozvola. Ali moja prijava je odbijena bez objašnjenja – pa iako sam već dobio sve dokumente koji su mi bili potrebni od Jordana, još uvek nisam mogao da krenem ovim putem.

Moja jedina alternativa bila je da putujem iz Gaze u Kairo, a zatim u Aman, mnogo duže putovanje koje je trajalo oko 46 sati. Granica između Gaze i Egipta ima jedan prelaz, Rafah, koji se nalazi u polupustinji Sinajskog poluostrva. Izrael se 2005. povukao sa svoje strane prelaza, dozvoljavajući Egiptu i Gazi da upravljaju protokom ljudi. Od tada je prelaz otvoren samo na kratko, ponekad i ne duže od 30 dana u godini. Na kraju sam uspeo da stignem do Amana u oktobru 2019.

U junu 2022. želeo sam da posetim Aman po drugi put, ali nisam mogao, jer se promenila procedura za ulazak stanovnika Gaze u Jordan. Od mog poslednjeg putovanja postalo je obavezno da podnesemo molbu za papir bez prigovora koju mora da potvrdi rodbina prvog kolena u Jordanu, a ja to nisam imao. To nije bila jedina stvar – naknade su porasle na otprilike 130 evra, što je više od polovine današnje mesečne plate u Gazi.

Inače, ovi dokumenti su potrebni čak i ako samo prolazite kroz Jordan da biste odleteli iz zemlje. Situacija je još veća noćna mora ako putujete u zemlju koja od Palestinaca zahteva da dobiju vizu pre dolaska, što je trenutno skoro svuda u svetu. U tom slučaju, moraćete da dobijete vizu sa dovoljno vremena da se prijavite za sve dozvole za odlazak na aerodrom – pa čak ni viza nije garancija da ćete dobiti druge dokumente, kao što je pismo bez prigovora.

Nakon što sam morao da odustanem od svojih planova da putujem u Jordan, odlučio sam da svoje putovanje preusmerim na Kairo i Aleksandriju. I nekako mi se posrećilo: Krajem juna Egipat je najavio da će ublažiti ograničenja za stanovnike Gaze koji putuju preko prelaza Rafa.

Ali moje putovanje je i dalje bilo prava odiseja. Prvo sam morao da upišem svoje ime na koordinacionu listu, dokument sa imenima ljudi kojima je dozvoljeno da pređu kapiju Rafa svaki dan. Da bih to uspeo, imao sam dve opcije.

Prvi je bio da se registrujem preko Ministarstva unutrašnjih poslova Gaze i čekam nedeljama, pa i mesecima da dođem na red. Ova opcija je besplatna, ali loša strana je što nisam mogao da biram kada putujem. Druga opcija je bila da platite naknadu agenciji za koordinaciju, koja će obično staviti vaše ime na listu u roku od 48 sati.

Najskuplja agencija, Ia Hala, povezana je sa egipatskom vojskom i pruža uslugu VIP putovanja koja preskače redove na prelazima i kontrolnim punktovima i vodi vas u Kairo u roku od jednog dana, za oko 950 evra po osobi. Druga je pristupačnija, oko 200 evra po osobi, na šta ćete morati da dodate još 200 evra na ime prevoza, tranzitnih čekova i drugih troškova. Ali u suštini je nemoguće da stignete u Kairo u roku od jednog dana - morate da provedete najmanje jednu noć u putu.

Naravno, ove cene su potpuno promenljive. Ako postoje bezbednosni problemi u Gazi ili u Rafi i okolini, oni će porasti - u jednom trenutku, služba za koordinaciju bi mogla da vas košta i do 3.000 evra po osobi.

Treći i poslednji tip agencije su palestinske organizacije koje besplatno nude uslugu koordinacije članovima i prijateljima. Putnik tada mora samo da pokrije troškove putovanja – prevoz, poreze itd. Imao sam sreću da sam mogao da odaberem ovu opciju.

Nakon što sam ušao na listu za koordinaciju, počeo sam put do Kaira, koji je trajao 22 sata. Samo putovanje je mnogo kraće od toga – traje oko sedam ili osam sati – ali putnici moraju da stoje u redu za višestruke provere identiteta i vojne kontrolne punktove. U stvari, put za Kairo prolazi kroz guberniju Severni Sinaj, izuzetno militarizovanu oblast u kojoj egipatska vlada vodi rat protiv lokalnog ogranka ISIS-a od 2011. godine.

Ponekad smo morali da čekamo u velikoj sali bez ventilacije, velike gužve i bez mesta da sednemo. Drugi put bismo bili poređani napolju pod užarenim suncem, sa temperaturama do 40 stepeni Celzijusa. Egipatska vlada nije obezbedila hranu, vodu, sklonište, čak ni toalete. Vozač je sve vreme držao naše pasoše, a bilo nam je zabranjeno da fotografišemo i koristimo pametne telefone, posebno kada prolazimo kroz kontrolne punktove.

Naravno, ovo je bio samo jedan deo puta. Da bih se vratio u Gazu, mogao sam ili da platim VIP uslugu – otprilike 700 evra – ili da kupim kartu u klimatizovanom autobusu za oko 35 evra, plus putni troškovi. Međutim, obe ove usluge su bile u potpunosti rezervisane za narednih pet dana i morao sam da se vratim ranije.

Postojala je i treća opcija – kupovina karte u privatnom minibusu za oko 20 evra. Dobra strana: mogao sam da odem kad god sam hteo. Loša strana: nisam imao pojma kada ću zapravo stići. Putovanje je na kraju trajalo više dana, usled kašnjenja zbog loše organizacije, dugih redova i zaobilaznih puteva koje su vozači koristili da nam izbiju još nekoliko dolara uz skupe naknade za putarinu.

Sve u svemu, put nazad je trajao 42 mučna sata. Morao sam da provedem dve noći na putu, a nisam mogao ni da razgovaram sa svojom porodicom jer nije bilo mreže.

Na poslednjoj stanici pre Rafe, bilo je na stotine drugih muškaraca, žena, dece i staraca spakovanih u desetine autobusa u istoj situaciji kao i ja – umorni, žedni, gladni, smoreni, izmučeni vrelinom i hladnim pustinjskim noćima. Neki su spavali na ulici kao ja. Drugi su krenuli ka restoranima nešto dalje od prelaza. Svi smo morali da idemo da se olakšamo u prirodi ili u nehigijenskim toaletima restorana koji su izgledali kao da nisu očišćeni godinama.

Konačno smo stigli na prelaz u 6 ujutro i morali smo da čekamo pod suncem da se otvori u 9 ujutro. Imao sam sreću da sam stajao na početku reda, koji je izgledao dug oko kilometar. Naoružani egipatski vojnici stajali su i posmatrali sa obe strane reda.

Neki su uspeli da zaobiđu red za čekanje na pečat u ličnoj karti i prešli nazad u Gazu, a drugi nisu mogli. Ušao sam u čekaonicu sat i po nakon što sam tamo stao u red, ali tu se red se nije završio. To se pretvorilo u nekoliko, bolno sporih redova u kojima su ručno pregledavali nas i naše stvari, posebno naše elektronske uređaje.

Tog dana, sećam se, ispred mene je bila Palestinka koja se vraćala kući nakon što je dobila medicinsku negu u Kairu. Sa sobom je donela skupe injekcije koje nisu dostupne u Gazi – rekla je da vrede 400 evra – da završi lečenje. Molila je graničnog službenika da je pusti da prođe jer je morala da ih ohladi kako se ne bi pokvarile.

Nemam pojma kako ih je držala hladnim do kraja. Graničar je zastao i rekao da treba da pita svoju pretpostavljenu da li joj je uopšte dozvoljeno da ih nosi sa sobom. Na kraju su joj dozvolili da koristi frižider u kafeteriji, ali ne znam da li su je pustili brže.

Osvrćući se na ono što se desilo meni i mojim saputnicima na ovim putovanjima, ne mogu a da se ne zapitam: da li mi kao Palestinci i stanovnici Gaze uopšte imamo izbora? Možemo li sebi priuštiti da sebi uskratimo jednu rutu putovanja i odlučimo se za drugu?

Da, izraelska politika aparthejda nas sprečava da se slobodno krećemo i stignemo do aerodroma po izboru – u mom slučaju, u Jordanu. Ali maltretiranje i korupcija koje doživljavamo od strane naših arapskih suseda takođe će naterati mnoge od nas da ozbiljno razmisle o begu iz okupiranih zemalja. Sve opcije na stolu su nedostojanstvene, ponižavajuće i dehumanizirajuće. I nikome – čak ni našim saveznicima – nije na srcu naš najbolji interes.