Zašto neki ljudi prosto ne mogu da zapamte lica?

Sretneš nekoga ko te uporno gleda i želi da te pozdravi. Znaš da ga sigurno odnekud poznaješ ali se jednostavno ne sećaš njegovog lica. Počinje da priča sa tobom i ti očajnički iščekuješ da pomene neku pozadinsku  informaciju, bilo koji znak koji bi mogao da ti pomogne da se setiš ko je ta osoba. Ne brini, nekim osobama je teže od drugih da pamte i prepoznaju lica, bilo da su poznate ličnosti ili osobe koje poznaju.

Kako navodi Roberta Daini, profesorka neuropsihologije na Univerzitetu u Milanu - Bicocca, ljudi često potcenjuju koliko je našem mozgu teško da percipira objekat, životinju ili osobu zbog toga što je to mehanizam koji se neprekidno odvija. “Moglo bi se misliti da pošto prepoznajemo stvari čim otvorimo oči, opažanje je jednostavan proces, ali je zapravo veoma složen”, govori ona.

Ovo je posebno tačno kada pričamo o razlikovanju lica zahvaljujući tome što dele mnogo karakteristika, i zbog toga je našem mozgu teže da ih razlikuje od objekata. U stvari, studije su pokazale da prepoznajemo lica kroz ono što Daini definiše kao “holistički, globalni i konfiguracioni” proces. Drugim rečima, lica su toliko slična da ih možemo razlikovati samo analizirajući njihove razlke, kao što su boja očiju ili oblik usana. Dok druge objekte možemo prepoznati samo posmatranjem njihovog najmanjeg dela, kao što je noga od stola ili šara od džempera, prosta je činjenica da posmatranjem samo jednog oka retko možemo da prepoznavamo lice.

Koliko god da je komplikovano, mi smo od rođenja u velikoj meri navikli da ovaj proces radimo spontano i automatski. Ali rezultati se mogu značajno razlikovati od osobe do osobe. “Svaka [kognitivna] sposobnost je na različitim nivoima kod različitih ljudi”, navodi Daini. “Neki ljudi su najbolji u obavljanju jedne stvari, drugi manje, a većina ljudi je manje-više prosečna”.

U neuropsihologiji, ljudi koji nikad ne zaboravljaju lica se nazivaju “super prepoznavačima”. Međutim, na suprotnom kraju spektra nalazi se stanje koje se naziva prosopagnozija, takođe poznata kao slepilo za lica. Iako ne postoje opšte procene o učestalosti slepila za lica, neke studije ukazuju na to da se između 2 i 2,5 procenta populacije rađa sa urođenom prosopagnozijom. Zatim, postoji dodatni nepoznati broj ljudi koji su zadobili slepilo za lica posle povrede mozga, na primer.

Da budemo jasni, samo zato što ne možete lako da zapamtite lica, ne znači automatski da imate prosopagnoziju. Razumno je razmišljati o ovome kao o spektru, u kojem neki ljudi imaju manje, a drugi veće poteškoće. Jedan od najčešćih problema koje prijavljuju ljudi sa slepilom za lica je da imaju poteškoća da prepoznaju nekoga koga ne viđaju često ili nekoga ko je u okruženju drugačijem od uobičajenog. Međutim, kada problem postane značajno primetan, ljudima je teško da prepoznaju svoje voljene ili čak sebe u ogledalu. Možda neće moći da gledaju film zbog toga što brzo izgube pojam ko su likovi.

Nažalost, ni to nije stvar prakse. Svi viđamo, iznova i iznova mnoga lica u realnom životu i predstave istih tih lica, ali generalno, ovo nije veština koju možete unaprediti, kao kada naučite da igrate šah ili video igricu. Kako navodi Daini, to je zbog sposobnosti ili nesposobnosti prepoznavanja lica koja je u osnovi zapisana u našim genima, što je zaključak aktuelnih istraživanja.

Međutim, da bi nadoknadili bilo kakvu vrstu deficita, neki ljudi su pronašli alternativne strategije kako bi pokušali da razlikuju ljude koje poznaju, kao što je pamćenje njihovih frizura, glasova ili položaja. “Znam nekoga ko definitivno ima urođenu prosopognoziju, ali veoma uspešno kompenzuje”, navodi Daini. “Dakle, to za nju nikada nije bio veliki problem”.

Jedna od njenih pacijenata, učiteljica, uvek se sećala ko su njeni učenici po mestu na kojem su sedeli u učionici. Ali onda je raspoređena u školu u kojoj su, radi poboljšanja socijalizacije, učenici podsticani da menjaju mesta svake nedelje. “Ovoj učiteljici je to zaista teško padalo, a školska uprava to nije razumela”, navodi Daini. “Ubrzo je morala da da otkaz”.

Ako primetiš da imaš sličan problem koji se ponavlja, Daini kaže da to verovatno nije samo zato što si povučen ili rasejan. Možeš da uradiš test da izmeriš koliko si loš u prepoznavanju lica i da dobiješ dijagnozu slepila za lica ako premašiš određeni rezultat.

”U nekim slučajevima može biti korisno da ove poteškoće budu zvanično priznate i da na taj način pronađemo alate [podrške]”, navodi Daini. Ali ako misliš da ti ovo ne bi bio problem, nije neophodno da ti urade test i uspostave dijagnozu, ako ne želiš.

Razvijanje i primena samousmerenih strategija za prepoznavanje nije jedini način za upravljanje poremećajem slepila za lica. Prema nekim nedavnim eksperimentalnim studijama, lek oksitocin bi mogao da poboljšava prepoznavanje lica kod ljudi pogođenih ovim poremećajem, ali istraživanje se još uvek nalazi u ranoj fazi.

Daini je došla do zaključka da je najvažnija stvar koju treba uraditi u vezi sa slepilom za lica ta da se podigne svest jer se deca pogođena ovim problemom često pogrešno dijagnostikuju kao autistična”.

“Možda dete jednostavno ne gleda ljude u oči jer im se to ne čini informativnim”, ističe ona. “Možda posmatra druge aspekte lica, ne zato što ima socijalni problem, već zato što mu se čini teškim da koristi te informacije da bi razumeo ko je druga osoba. To dete bi moglo da dobije pogrešnu dijagnozu i da živi s tim ceo život”.