And now…on the left wing…hailing from Belgrade, Serbia…Vlaaaaaaah-deee-miiiir…AAAAAHN-JAAAAY-LIIIIIIICH!”
U nekom paralelnom univerzumu, gornja rečenica, koju izgovara stadionski spiker u nekom od velikih gradova SAD, bila bi sasvim moguća. Zamislite, eto, da u Americi postoji neki razvijeni rukometni svet, da imaju neku veliku profesionalnu ligu (MHL! Major Handball League), i da najbolji svetski igrači kakvi su Mikel Hansen, Nikola Karabatić i ostali ne igraju po hanzeatskim gradovima Nemačke, Barseloni, Skoplju (heh) ili Francuskoj, nego u Njujorku, Čikagu ili Los Anđelesu. Da plej-of prate milioni ljudi, i da provodimo besane noći gledajući najkvalitetniji svetski rukomet.
Videos by VICE
Međutim, mi nismo u tom paralelnom univerzumu i do daljnjega verovatno nećemo ni biti. To, doduše, nije sprečilo danas tridesetsedmogodišnjeg Vladimira Anđelića, bivše levo krilo beogradskog Partizana, da ostvari rukometni američki san. Vladimir je u jednom momentu napustio svet profesionalnog rukometa i otisnuo se u nepoznato, da bi se nekoliko godina kasnije vratio – i to kao američki reprezentativac. Da, dobro ste pročitali.
Kako to izgleda igrati rukomet u Sjedinjenim Američkim Državama, igrati regionalne “lige bez briga” i reprezentativne turniru u Gvadalahari, Buenos Airesu ili Montevideu? Zanima li rukomet ikoga uopšte severno od panamskog kanala? I kako je momak koji je 1999. godine blajhao kosu sa ostatkom Partizana pred epski dvomeč sa Teka Kaha Kantabrijom u polufinalu Kupa Kupova stigao do baraža za Panameričke Igre protiv Gvatemale? Odgovori slede u narednim redovima…
VICE Srbija: Vlado, ti si igrao rukomet za Partizan, bio juniorski reprezentativac, u jednom trenutku bio i na širem spisku A reprezentacije…međutim, na karijeru si, barem na prvi pogled, stavio tačku 2004. sa svega 24 godine. Kako to?
Vladimir Anđelić: Pa, u to neko vreme je klupski rukomet kod nas počeo da se osipa. Sponzori su nestajali, jednostavno, para više nije bilo da bi to bilo održivo. U isto vreme, želeo sam da se oprobam u Evropi ali to je neka “predjutjubska” era, da se tako izrazim – znači, šalji kasete pa šta bude. Nije ni to strano tržište bilo razvijeno kao danas – danas možeš da naplatiš solidne ugovore u Rumuniji i Izraelu na primer, tada to nije bila opcija.
Sve do proleća 2005. godine, bio sam u kontaktu sa nekim stranim klubovima i pokušavao nešto. Bile su u opciji Švedska, Francuska. U Francuskoj sam sve imao čak i završeno u jednom trenutku, ali je umesto mene uleteo neki Alžirac sa francuskim pasošem. U to vreme bio je limit od tri stranca van EU po klubu pa su se opredelili da umesto krila uzmu beka stranca. Kada se sve to izjalovilo, ja sam poslao svoj CV bukvalno svim koledžima u Americi, u nadi da će to možda tamo neko videti.
Stani, stani, stoj…odakle ti uopšte ideja da šalješ rukometni CV Amerikancima? Pa još na NCAA nivou?
Pa, znaš šta, valjda sam toliko bio očajan (smeh)…ja sam samo želeo da odem iz Srbije, jer ovde je rukomet jako brzo gubio perspektivu. Ja sam došao u Partizan 1997. godine, i mogu reći da sam kao klinac zarađivao sasvim solidne pare. Krajem devedesetih nekoliko uticajnih ljudi finansiralo je rukometne klubove, pa je bilo i sredstava i motivacije za rad i napredak. Bilo je tada jedno pet jakih ekipa – Partizan, Zvezda, Sintelon, Lovćen, Jugović – i svi su oni u jednom momentu gazili do polufinala-finala nekih evropskih kupova. Jugović je čak i osvojio EHF-ov Čelendž Kup, sećaš se.
Kako ne, 2001. protiv Vintertura.
Da, tako je. Međutim, eto, u jednom trenutku para više nema, ne stižu i neke strane ponude, i onda kažem sebi, hajde da probam i tu Ameriku, možda barem završim fakultet ako ništa drugo.
Pa jel’ se neko javio?
Dobio sam jedan pozitivan odgovor, i to od Džerija Glenca, bivšeg golmana rukometne reprezentacije SAD i čoveka koji je igrao na OI u Los Anđelesu 1984. godine. On je bio profesor na nekom univerzitetu u Boka Ratonu na Floridi, i imao je ideju da me dovede da igram pri lokalnom klubu, ali da mi provuče školarinu kroz neki drugi sport, tako nešto.
Lepo je čuti da i u Americi imaju “srpske šeme”.
Haha, da! Elem, dođem ja tamo i posle par dana, Džeri mi kaže – vidi, ovo neće moći, ja sam pokušao sve ali ne ide, šta da se radi. Kako je rukomet definitivno otpao kao opcija, ja kontaktiram neke naše ljude u Arizoni i odem tamo. Kontam, imam vizu na šest meseci, pa da ostanem koliko mogu i vidim šta dalje.
I kreće klasično snalaženje, pretpostavljam.
Klasično snalaženje, da. Ja u jednom trenutku odlučujem da ostanem, radim razne poslove, šta mi god padne pod ruku. Upoznao sam tada neke ljude koji su mi jako pomogli, pre svih Nebojšu Skrepnika, direktora na ortopedskom institutu u Tusonu u Arizoni, inače bivšeg rukometaša banjalučkog Borca – sticajem okolnosti, ja sam u Banjaluci odigrao šest meseci kao pozajmljen igrač Partizana. I naravno, tu sad kreće priča – znamo iste ljude, igrače, trenere, direktore, znaš kako već ide.
Nebojša mi je pomogao da dobijem intervju za posao u firmi koja se bavi ortopedskim implantima, i počeo sam da radim kao sales rep za njih. Tu sam naučio posao, zatim otišao u neku drugu firmu, pa se prebacio u logistiku. Onda sam se preselio prvo u Las Vegas i na kraju u Los Anđeles 2009. godine. I tu mi negde padne napamet, LA je veliki grad, možda ovde ima rukometa. Okej, ja već četiri godine nisam tak’o loptu što bi rekli, niti sam video rukomet na televiziji.
A gde bi ga i video?
I to što kažeš. U svakom slučaju, odem ja na Gugl, kucam “los angeles handball”, nađem lokalnu ekipu i rešim da odem na trening. Sećam se, kad sam stigao u salu pitao sam se – jel’ ja ovo još umem da radim, valjda nisam zaboravio da igram. Međutim, bilo je to kao što kažu sa plivanjem, jednom kad naučiš više ne zaboravljaš. Sve je bilo tu, samo sam imao koje kilo više ali ok, mogao sam da igram.
Kako su Amerikanci reagovali na tvoju pojavu? U stvari, jel’ tamo uopšte i bilo “pravih” Amerikanaca? U Los Anđelesu barem imaš raznih došljaka, možda je lokalni rukomet okupljao emigrantsku zajednicu.
Dosta njih bukvalno nema pojma o rukometu. Onih desetak što znaju nešto – to su mahom Evropljani. Ovi ostali u neki priučeni Amerikanci koji dolaze sa odbojke, košarke, tako tih sportova, imaju neke sportske fundamente, atletski su pismeni ali ništa više od toga. U tom timu, najbolji su bili neki Švajcarac i Finac, recimo. U svakom slučaju, brzo smo se “skontali” i ja sam zaigrao za njih.
Kakav je ligaški rukomet u SAD? Da li uopšte i postoji?
Pa, ne na nekom klasičnom nivou. Postoje regionalni turniri koje igraš, i onda ako si dobar igra se neko nacionalno prvenstvo koje se odigra na neutralnom terenu u bukvalno tri dana, pa onda svako nazad kući. Nije realno da se igra neka savezna liga, nema tu toliko para da, na primer, sad mi iz LA potežemo u Njujork na prvenstveni meč.
Kvalitet dosta varira iz godine u godinu. Samo njujorški klubovi, ima ih dva inače, drže neki nivo jer imaju ubedljivo najviše “rukometno pismenih” stranaca u matičnom gradu – tu su Francuzi, Skandinavci, Srbi, Hrvati. Desi se često da jedne godine u neki grad dođu evropski studenti sa razmene iz Švedske ili Danske koji su inače rukometaši amateri, pa onda tu godinu dok studiraju odigraju odličnu sezonu, njihov klub zabeleži dobar rezultat, a ovi se kasnije vrate u Evropu i to je to, ne čuje se više ništa o njima.
Vidi šta mene sad zanima. Ti si ceo svoj život igrao levo krilo, a levo krilo u rukometu je igrač sa jako malo poseda lopte. Uzevši u obzir da si ti kasnije i postao reprezentativac, nelogično mi je da si reputaciju izgradio baš kao krilo. Jesi li igrao neku drugu poziciju u Americi?
Oh, u Los Anđelesu su me odmah stavili na srednjeg beka. Igrao bih ceo meč srednjeg, a kad se malo umorim prešao bih na krilo, i onda bi oni odigrali tu nešto za mene, ja bih tu nešto uradio, neku fintu, neki prolaz jedan na jedan.
I kako to izgleda kad bivši Partizanov igrač koji prinudno igra srednjeg beka zaigra u regionalnoj pacifičkoj rukometnoj ligi?
Ništa, prosek mi bude deset golova po utakmici (smeh). Ne znam šta da ti kažem, to je bilo prilično lagano. Okej, ima tu par ekipa koje nisu naivne, ali generalno, sve je to lakši trening za nekoga ko je igrao srpsku superligu.
Kako dolaziš do američke reprezentacije?
Bio je to 2011. godine – Amerika je pravila reprezentaciju za nadolazeće kvalifikacije za Panameričke Igre protiv Gvatemale, i držali su otvoreni trening na terenima Univerziteta Severne Karoline na Čepel Hilu. Ja u tom trenutku još nemam američko državljanstvo, ali mi tadašnji trener iz Los Anđelesa preporučuje da odem – šta fali, kaže, probaj kako je. Ja se nešto nećkam, te hoću, te neću, ali tadašnja devojka, a današnja žena, uspeva da me nagovori i ja odem.
I kako sam se pojavio tamo, odmah su me “prepoznali” – nakon par treninga i jedne pripremne utakmice, prišli su mi članovi stručnog štaba i rekli, vidi, hoćemo da igraš za nas, sredićemo ti papire. Oni su uspeli da mi ubrzaju proceduru za dobijanje državljanstva preko kalifornijske senatorke Barbare Bokser.
Moram da te prekinem ovde – tebe su 2005. godine odbili za školarinu kao rukometaša, a sada ti 2011. godine ubrzavaju državljanstvo zbog rukometa? Pojasni mi ovo, molim te.
Ah, to ti je kao i svugde. Ima tu ljudi koji su veliki entuzijasti, i često među tim entuzijastima se nađe neko sa određenim uticajem – kada sam im ja došao na “radar”, sigurno im nije bilo teško da nešto izlobiraju. Znaš, njihov rukometni savez ti je kao i naš rukometni savez rekao bih – gomila ljudi tu ne radi ništa, i samo se pojavljuje da bi na CV-u moglo da im piše da su rukovodioci u nekom sportskom savezu. U Americi od tog posla svakako nema para, ali nekoga će sigurno impresionirati kada taj neko pročita da je on bio u “rukometnom olimpijskom komitetu SAD”.
Ono jes’, lepo zvuči na vizitkarti.
E sad, te 2011. godine Amerikanci su skupili relativno solidnu ekipu. Nahvatali su neke Šveđane, Nemce koji su rođeni u Evropi iz mešovitih brakova, kao i dvojicu Egipćana koji su rođeni u Americi ali odrasli u Egiptu, i koji su radili tamo sa Tutom Živkovićem i Zoranom Kurtešom. Tu je bilo i nekoliko Amerikanaca koji su imali iskustvo igranja u evropskim ligama, jer su tamo služili kao vojnici – američka vojska ima neku vrstu “sportske čete”, pa ako im zapadne neki dobar atleta, oni ga prebace u neku evropsku bazu i dozvole im da paralelno treniraju i igraju i budu vojnici, eto, ovi su igrali rukomet negde u Nemačkoj. Golman je bio neki policajac iz Bruklina, veteran koji baš dugo brani na amaterskom nivou.
Jedan od najboljih “domaćih” igrača je bio Geri Hajns, taj čovek je imao odraz od jedno dva metra, jeziv atleta.
Taj je verovatno bio “trinaesto prase” u srednjoškolskom košarkaškom timu.
(smeh) Ne, zapravo, on je bio atletičar, stigao je iz atletike, nego znaš kakvi su Amerikanci tu – imaš likove kao što su Majk Pauel i tako ti, pa ako nisi na njihovom nivou, džaba se i trudiš. Geri je počeo kasno da igra rukomet, ali se brzo naučio poslu i on trenutno igra u nemačkom Bad Nojštatu, u trećoj ligi. On nam je bio i takoreći zvezda tima.
U svakom slučaju, ja sam bio prijatno iznenađen ovim sastavom. Bila je to solidna ekipa, uspeli smo da prođemo Gvatemalu i odemo na Panameričke Igre u Gvadalaharu, u Meksiko, ali ja sam se nažalost povredio i morao da propustim ceo turnir.
Pogledajte i VICE Meets sa Bobanom Marjanovićem:
Kada si zaigrao na nekom zvaničnom takmičenju?
Već sledeće godine na Panameričkom Kupu u Argentini. To ti je kao evropsko prvenstvo kod nas, to je kontinentalni šampionat, učestvuju i severna i južna Amerika. Inače, kad već pričamo o rukometu u ovom delu sveta, da spomenemo da su najveće sile Argentina i Brazil, koji se bukvalno smenjuju na vrhu. Čile je takođe u poslednje vreme solidna reprezentacija, zaigraju i na ponekom svetskom prvenstvu.
Mi smo bili u grupi sa Argentinom, Čileom, Grenlandom i Venecuelom, i ostvarili skor od jedne pobede i tri poraza. Jedina pobeda došla je protiv Venecuele, i ja sam sa deset golova bio prvi strelac utakmice. Inače, za Grenland igraju sve prekaljeni danski igrači, njihov prvi strelac i najbolji igrač Minik Dal Heg danas igra za danski Orhus – mi smo se protiv njih držali u egalu sve do 40. minuta, i tek onda pali. Na kraju smo u utakmici za deveto mesto ubedljivo porazili Meksiko, i barem otišli kući kao pobednici.
Možda bi i ostvarili neki bolji rezultat da smo bili kompletni, ali falilo nam je nekoliko jako bitnih igrača iz prošlogodišnje selekcije. Sve u svemu, nije bilo loše.
Jesi li igrao na još nekom turniru?
Da, odigrao sam i Panamerički Kup 2014. godine u Urugvaju. Tamo smo bili u grupi sa domaćima, Argentinom i Gvatemalom – Gvatemalu smo pobedili i izgubili ostale dve, bilo je tesno protiv Urugvaja ali su na kraju pobedili sa četiri gola razlike.
U baražu za sedmo mesto, opet prvo Meksiko koji pobeđujemo, i onda Grenland koji je još jednom bio bolji od nas.
Ti više nisi u reprezentativnoj selekciji Amerike – kada i kako si se oprostio?
Pre dve godine smo igrali baraž za Panameričke Igre protiv Urugvaja. Bili smo domaćini u prvom meču u Alabami, u staroj hali Oburn univerziteta gde je Čarls Barkli svojevremeno igrao NCAA košarku. Tu smo pobedili sa nekih dva-tri razlike, u Montevideu nažalost izgubili sa pet i to je bilo to. Šteta, jer baš sam hteo da zaokružim svoju reprezentativnu karijeru odlaskom na ovaj turnir, ali nije mi se dalo. Baš mi je bilo krivo.
Posle toga, stručni štab je rešio da podmladi ekipu i pomeri akcenat na “domaće” igrače, nas strance skoro više i da ne zovu. U Alabami je rukometni savez postavio sad taj neki “rezidensi” program, koji postoji već dve-tri godine, tako da njihovi najbolji rukometaši sada žive i treniraju tamo zajedno. Ali slabo je to. Oni su takav program imali i 1996. godine pred OI u Atlanti, ali tada su se dosta ozbiljnije pripremali – putovali su Evropom i igrali pripremne mečeve sa lokalnim ekipama. Sada, sve se svelo na neki entuzijazam, oni računaju da će igrači doći o svom trošku, naći neki posao u Alabami kako bi se izdržavali i usput trenirati i vežbati zajedno.
Šta misliš, ima li perspektive za rukomet u Americi? Mogu li se oni izboriti za ikakav status među ostalim “tradicionalnim” sportovima?
Teško, baš teško. Vidi, Amerikanci su generalno sportska nacija. Njih je u suštini lako naučiti, ali oni bi sve odmah – sve instant. Ja sam pričao sa njihovim trenerima i direktorima, i objasnio im da ne možeš ti sad očekivati da će ti neki priučeni, recimo, lajnbeker iz američkog fudbala biti dobar rukometaš samo zato što je jak i brz i skočan. Oni moraju da postave bazu u školama, da sa dvanaest-trinaest godina počnu da se bave loptom, da uče finte, kretnje, i tako te stvari. To se tada uči, a ne sa dvadeset godina kada te otpišu u nekom drugom sportu pa kao, daj da probam rukomet.
Na stranu što rukometa u Americi uopšte nema na televiziji, ljudi nemaju prilike da se uopšte upoznaju sa sportom. Mi u Los Anđelesu ubedljivo najviše novih polaznika dobijemo kad prođu neke letnje olimpijske igre. Tad državna televizija prenese poneki meč, ljudi pogledaju, svidi im se, i očas posla dođe sto novih ljudi na trening. Međutim, nemaju oni strpljenja da uče osnove sporta – ti njih učiš da hvataju loptu, da se dodaju, a njima je to dosadno. Oni bi da igraju na dva gola.
Znaš, ima tu nekih talentovanih igrača. Desi se tako da dođe neki lik i vidiš, zna da se kreće, dobar je, prosto, može biti nešto. Ali kad dođeš takav sa dvadeset i kusur godina na rukometni trening, to ti je kao da si došao na fakultet bez osnovne i srednje škole. Okej, izmuvaš ti tu nešto na inteligenciju, na foru, ali ne možeš tako dugo.
A da naprave neki dil sa nekim evropskim klubom, kao neka “kooperacija” – da im šalju igrače na kaljenje?
Bilo je i toga, slali su neke momke na probe i treninge u Evropu ali oni nisu tamo mogli uopšte da prođu, jednostavno nisu dovoljno dobri. Američki rukomet je trenutno na nekakvoj “ničijoj zemlji” – previše su dobri za Kostariku, Gvatemalu i Venecuelu, a miljama daleko od Brazila i Argentine, kamoli Evrope.
Vidi, u suštini, po meni Amerikanci imaju pravi mentalni sklop za rukomet. To je sport baš po njihovoj meri – jak, brz, dosta kontakta, dosta golova, potencijal za dobru TV zabavu. Ali treba to pažljivo isplanirati, i onda strpljivo razvijati, i to u sredinama gde nema tradicionalnih američkih sportova.
Pa i u Evropi je rukomet “sport malih sredina”.
Tako je. U Americi, recimo, su u gradovima bez profesionalnih klubova jako popularni srednjoškolski američki fudbal i košarka, ili koledž američki fudbal i koledž košarka. Rukomet bi potencijalno tu mogao da bude pravi hit. Ali pazi – samo ako ga prvo stave u škole, i da dodam, krenu sa nekim takmičenjima od najmlađih uzrasta. To su osnovni preduslovi za bilo kakav dalji razvoj.
Ti možda završio sa reprezentacijom, ali ne i sa bavljenjem rukometom, zar ne?
Ne, još sam aktivan, takoreći. Ja sam pre dve godine doneo odluku da se vratim u Srbiju, makar na neko određeno vreme. Poslednjih par godina ja radim posao poreskog savetnika za fizička i pravna lica – u Americi, kao što možda ljudi ovde znaju, svako sam računa svoje poreze jednom godišnje, i ja imam firmu koja ljudima olakšava taj proces. “Poreska sezona” u Americi je od Januara do Aprila, i kad to završim dolazim u Srbiju odakle dalje radim malo frilens, a malo igram rukomet.
Iz ljubavi.
Kako drugačije. Trenutno igram za RK Rekreativo, klub koji je osnovao moj kum Ivan Drenovac i koji je formiran sa idejom da se mi bivši igrači Zvezde, Partizana i tako tih “većih” klubova okupljamo kad zađemo u tridesete i prosto imamo negde da igramo. Amaterski smo klub, plaćamo članarine iz svog džepa, nekad nam pomognu neki bivši igrači, kupe nam dresove i tako.
Čujem da vam ne ide loše?
Pa jeste, počeli smo u nekoj četvrtoj ligi, a sad smo ove sezone igrali Prvu B ligu, dugo vremena čak i bili prvi i na kraju završili treći. Eto, počeli iz ljubavi pre par godina, i zamalo ušli u Superligu (smeh).
Eh, to mi nekako, uz svo dužno poštovanje prema vašem učinku, više govori o generalnom stanju našeg rukometa. Kako ti vidiš rukomet u Srbiji danas? Možemo li se ikad oporaviti?
Pa…iskreno…dug je to i težak put, i to nije samo moje mišljenje. Mislim, ja već deset godina ne živim ovde svakodnevno, ali sam u stalnom kontaktu sa bivšim saigračima, bivšim trenerima, i ni oni nisu neki optimisti. Dobro, desi se uvek neki dobar igrač, izleti neki talenat, ali prosto, nama se prosto napravio neki gubitnički mentalitet. Dok mi to ne rešimo u našim glavama, nema nekog boljitka.
Suštinski, nama trebaju neki sponzori da zadržimo mlade igrače u zemlji, tako bi naši klubovi bili ponovo konkurentni u Evropi a ti mladići bi imali motivaciju da duže igraju u Srbiji i tako ojačali našu ligu. Reprezentacija mora da vrati pobednički mentalitet kroz jak trenerski autoritet i bolju podršku saveza. Tek onda možemo da pričamo o nečemu konkretnom.
Nadamo se da će se rešenje ipak naći. Hvala Vlado na razgovoru i puno sreće u daljoj…tj. daljim karijerama!
Još na VICE.com:
Goran Ivanišević za VICE: Ne verujem da bi išta bilo od mene da nisam iz Splita
Svetislav Pešić za VICE: Srbija zaslužuje jednog stalnog učesnika Evrolige
Kako je ruski tajkun popio pedalu u Srbiji i postao prvak Evrope sa skopskim Vardarom
