Juče je bio rođendan Slobodana Miloševića i tom prilikom, Milutin Mrkonjić je posetio grob i, ko zna koji put, izrazio inicijativu da se pokojnom predsedniku koji je umro u pritvoru haškog tribunala podigne spomenik, te da se jedan od beogradskih bulevara nazove po njemu.Reakcije na ovu inicijativu su, začudo, bile negativne. I bile su negativne svaki put kada je Mrkonjić u prošlosti pominjao tu ideju, i valjda će biti negativne kada Mrkonjić, i sledeće godine, tokom hodočašća u Požarevac, predloži da se spomenik, most, toranj ili semafor nazovu po Miloševiću.
Reklame
Razlog za takve reakcije se nalazi u istom onom porivu zbog kojeg ljudi negativno reaguju ako im se predloži da umesto sahrane naprave žurku nakon iznenadne smrti bliske osobe. Samo, očigledno je zašto ne treba podizati spomenik MIloševiću. Čak nije stvar ni ljutnje, ni povređenosti. Stvar je najosnovnije logike i ljudske prirode. Ne slavi se ono što je užasno.
A i gospodin Mrkonjić zaboravlja jednu jako bitnu činjenicu. Spomenici Miloševiću su i dalje svuda oko nas. I da bi se oni videli, ne mora da se ide mnogo dalje od centra Beograda. Ruševine Generalštaba još uvek nisu očišćene. Ove godine su postale punoletne. Dalje, ukoliko u skorije vreme bude gostovao na RTS-u, može iza zgrade da nađe nekoliko spomenika Miloševiću. Svaka godišnjica Srebrenice, Vukovara, Oluje, NATO bombardovanja, „unutrašnji dijalog o Kosovu", sve su to zgodni podsetnici i spomenici Miloševiću. Na kraju, Mrkonjić na partijskom sastanku može da se osvrne oko sebe, čak i da se pogleda u ogledalo, i vidi naslednike Miloševićeve politike koji su tokom poslednjih 17 godina van vlasti proveli manje od četiri.
Foto: privatna arhiva
Ali dobro, moguće je da „Mrki" svi ovi spomenici, osim ovog poslednjeg, nisu baš po volji. Možda se neće smiriti dok Miloševićeva bista ne ukrasi neki od trgova širom teritorije Srbije koja nije izgubljena tokom Miloševićeve vlasti i postane meta ptičijeg izmeta. Možda stvarno treba podići spomenik, ne da bi se „slavio", već „zbog istorije"- kao da je moguće da devedesete nekada zaboravimo. Meni bi to čak bilo i okej. Ali ako prvo svoju ideju, sve sa maketom, tablama naziva ulica i mokapima predstavi članovima porodica Ćuruvija i Stambolić. I onda članovima porodica Simeunović i Vujasinović. Članovima porodica ubijenih pri pokušajima atentata na Vuka Draškovića. Predstavnicima žrtava Srba sa Kosova, proteranim Srbima iz Hrvatske, Albanaca sa Kosova, porodicama žrtava Vukovara, Majkama Srebrenice. Svima koji su umrli i svima koji su preživeli NATO bombardovanje.
