Novi Tvin Piks: kako Dejvid Linč uništava sve što volimo u vezi sa televizijom

Kajl Meklahlan ne bi tako dobro sarađivao sa Linčom da nije bilo onog mladalačkog lica: neokaljana sveamerička lepota, i generična i neobično savršena u isto vreme. Pojava takvog lica u ružnoj sceni bila je perverzija sama po sebi.

Rič Koen je 1994 za Roling Ston pisao: „[Meklahlan] je dečko iz komšiluka koji ne izlazi iz podruma." Tada je imao tridesetak godina, netaknuta trešnja na vrhu trule pite. U novoj verziji Tvin Piksa Meklahlan je nešto drugo, nešto neobično, nešto bez jasnih kontura.

Kao da taj dečko iz susedstva četvrt veka nije izašao iz podruma, samo što podrum nije ispod kuće nego u drugoj dimenziji. Podrum i nije podrum nego je Crna Koliba. Baš kao i agent Kuper, sama serija je dovoljno vremena provela na pauzi da bi se njena struja zle Amerikane zagnojila i pretočila u nešto šizofreno.

U novoj sezoni, Tvin Piks je pomalo sitkom a pomalo krimi drama za nezaposlene na drogama. Jednim delom je prelepa ozbiljna serija, a jednim delom je nepodnošljivo sapunjavo đubre, slično kao i lice Kajla Meklahlana. Ovo niko nije očekivao. Većina linčista zamišljala je da će se Piks vratiti baš onakav kakav je nekad bio, kao etalon za ozbiljnu umetničku kinematografiju.

„Da nije Tvin Piksa i naglog razvoja televizije koji je on omogućio", pisao je prošlog meseca Džejms Parker za Atlantik, „pola vaših omiljenih serija ne bi nikad bile snimljene. Sveobuhvatni serijski narativ, zvučno i vizualno kompletan, izbaždaren i struktuiran poput romana, tako nešto jednostavno nije postojalo pre Linča i Frosta. Ova seriji nije se gledala na isti način kao što se gledao Zakon u Los Anđelesu. Ovoj seriji se prilazilo psihodelično, da bi nas odnela negde. Ili se njoj prepustiš ili ne, trećeg nema. Zanimljivo je da se taj pristup kasnijih godina nametnuo kao standard."

Linč nam je devedesetih godina prikazao široku priču o silovanju i ubistvu jedne devojke, odnosno o FBI agentu koji dolazi u malo mesto da bi rešio taj slučaj. Bilo je tu i manje realističnih, apstraktnijih elemenata, ali u suštini priča je bila ljudska i mračna. Gledaoca je uznemiravala kao što život uznemirava žive. Danas, u doba „Pravog detektiva" kada je mejnstrim oštriji i mračniji, Linč nam nudi drugačiju viziju Tvin Piksa, nekako bližu starom TV formatu nego ikada ranije.

Agent Kuper, zarobljen u telu katatoničnog čoveka po imenu Dagi Džons – kockara, kurvara, porodičnog čoveka, prodavca osiguranja, sticajem okolnosti Kupovog dvojnika. Pošto mu je sva ljudskost oduzeta, Meklahlanov protagonista prinuđen je da ponovo uči najosnovnije elemente svakodnevnog funkcionisanja u ljudskom društvu. Kroz njega nam Linč predstavlja sve trapave sitkom očeve. Sin mu se zove Sani Džim, supruga mu se zove Džejni. (Ko dublje da traga za značenjem, primetiće da je u pitanju arhetip patrijarha kom je zapala bolja porodica i bolji posao nego što zaslužuje. Kladim se da će vas prizor Kup-Dagija koji beslovesno dobija na slot mašinama sve dok ga ne nazovu „Mister Džekpots" podsetiti na jedno aktuelnu očinsku karikaturu iz stvarnog života.)

Novi Tvin Piks nije lako gledati. Mnogo više žulja od starog, a tišine su nepodnošljivo duge – kao u lošim sapunskim operama, ili u lošim razgovorima za posao, lošim vezama, loše napisanom narativu. Glumci svoj tekst često izgovaraju kao da im neko drži pištolj uperen u leđa. U jednoj sceni dijalog je sniman sa tolike udaljenosti da se jedva išta čuje. Svi oni užasni detalji koje Linč toliko voli su tu – specijalni efekti su kao sa Sci Fi kanala, garmonbozija (natprirodna esencija „bola i tuge") i dalje izgleda kao kuvani kukuruz. Lice ostarelog lutka Kena u ulozi Dejla Kupera i dalje je tu, ali ovog puta ga prate loše perike, lažni ten, tri boja veći drečavo zeleni sako, i užasne košulje od zmijske kože. Sav stil modernog TV programa Linč je temeljno pregazio za volanom pikapa.

Scenario – a ovo je od mene zaista kompliment – deluje kao da je android ili algoritam pokušao da napiše sapunsku operu. Povratak Tvin Piksa podseća na viziju budućnosti, kao kad bi vanzemaljci pokušali da rekonstruišu ljudske TV serije. Tvin Piks je 1990. bio nezamisliv, dok je 2017. kultna serija osrednje veličine. Linč je pokušao da ponovo dočara kulturni šok predstavivši Tvin Piks kao mešavinu visoke i prizemne kulture, epizodnu kinematografiju uprošćenu za TV publiku, prestižan sadržaj u savršeno nesavršenom formatu popodnevnog TV programa.

Dagi Džons me podseća na još jednog ne-baš-art-haus lika u tumačenju Kajla Meklahlana – Trej Mekdugal iz „Seks & grad". Čovek koji na neočekivanu prosidbu odgovara sa „važi se", i misli da je duhovito kad „reproduktivno hendikepiranoj" supruzi pokloni kartonsku bebu. Uloga impotentnog WASP-a sa manirima nedoraslog maminog sina retko omogućava glumcu da se razmahne; Meklahlan je ipak uspeo da ove mane predstavi savršeno linčovski, uverljivo perverzno. „Seks i grad" je takođe bio, ma šta kritičari rekli, primer prestižnog TV programa koji nije preterano težio realizmu. Pitam se da li je Linč pogledao neku epizodu? Švedski egzistencijalni kinematograf Ingmar Bergman pratio je ovu seriju redovno, možda zato što je posle Tvin Piksa malo šta od televizijskih „grešnih zadovoljstava" uspelo da nam prikaže greh ili zadovoljstvo.

„Ako bismo mirno pretpostavili da će nam nova sezona ponuditi prestižni TV sadržaj kakav i inače gledamo", zaključio je Parker u svom tekstu, „bila bi to uvreda za sirovu magiju jednog Dejvida Linča."

„Baš kao i termini postmoderno ili pornografsko, teško je odrediti šta tačno treba da znači da je nešto snimljeno linčovski", piše Dejvid Foster Valas. „Definicija je striktno empirijska – prepoznajemo sadržaj tek kad ga iskusimo."

On ipak pokušava da suzi teren, navodeći kao jednu od karakteristika „dekonstrukciju neobične ironije banalnog"; prirodno nam deluje kad naiđemo na nefunkcionalnog čudaka u sred stereotipne porodične priče jer ga već gledamo u duboko urezanog u uglađeni američki san.

Sa originalnim Tvin Piksom, Linč je izazvao publiku da priđe TV programu kao da je vredan poštovanja. Sa novom verzijom, želi da nas zastraši repeticijom, neiskrenošću, tupošću, plitkim porodičnim vrednostima. Poslednja epizoda je sneno statično putovanje u srž atomske bombe, do te mere nalik na noćnu moru da sam dva puta morala da progovorim naglas da bih sebe ubedila da nisam zaspala. Na mene je ostavila utisak Veoma Specijalne Epizode, masovne halucinacije kakva se viđa u lošem TV programu kad neko udari glavom o nešto pa izgubi svest, posle se probudi kao da se ništa nije desilo. Opet, epizoda je delovala kao i pogled pravo u pakao.

Nikad ranije nije bio snimljen ovakav sat televizijskog sadržaja. Tim pre zato što nas je prethodnih sedam nedelja serija uljuljkivala u nešto divlje i neprirodno ali opet i poznato. Te vrste manipulacije, reklo bi se, neće više biti. Kup će doći sebi, neće više biti Dagi, a mi ćemo se naći u sasvim nepoznatom okruženju, i gorem i boljem od onog na šta smo navikli. Linčova komična sapunica nas je uspavala da bi nas zajebala i bacila pravo u horor. Opet nam radi isto.

Još na VICE.com:

Novi "Tvin Piks" je urnebesno smešan

Veb serija Kajla Meklahlana o njegovim psima je bizarnija od 'Tvin Piksa'

Pravi Tvin Piks je predivan i čudan