Džejms Bond filmovi sa Danijelom Krejgom su dosadni

Ovaj tekst je originalno objavljen na VICE US.

Danijel Krejg je najbondovskiji Bond viđen na velikom platnu do danas, a smatraju ga i za jednog od najboljih glumaca koji su se ikad latili uloge. Zašto su onda njegovi filmovi mahom neupečatljivi? Jeste uspešno preporodio prilično bajatu franšizu, ali možda publici ipak nedostaju preglumljeni zlikovci i njihove nakaradne sluga, šaljive spravice i apokaliptični zapleti. Sav taj kič je postavio utemeljio naše fantazije o svetu špijunaže, omogućio svakom Bondu da bude… da bude Bond.

„Zrno utehe“ ( Quantum of Solace), dvadeset i drugi film o Džejmsu Bondu, bio je u najavi jedan od najzanimljivjih filmova 2008., dve godine posle dobro primljenog „Kazina Rojal“. Ovog puta su se iz Eon Productions odlučili za ol-star postavu: tu su bili iskusni britanski scenaristi Nil Pervis i Robert Vejd, autori prethodna tri filma; pomagao im je Pol Hagis ( Million Dollar Baby, Crash); režirao je takođe nagrađivani Mark Forster ( Monster’s Ball, Finding Neverland).

Film se vrteo oko Denijela Krejga, čiji je nastup u „Kazino Rojal“ ućutkao kritičare koji su smatrali da je previše mlak, plav, i ružnjikav za ovu ulogu. Po prvi put od Konerija (a možda čak i više od njega), Bond je bio prikazan kao brutalan, hladan lik, „anonimno oružje u službi državnog aparata“ kako ga je definisao Jan Fleming 1953. U režiji Martina Kempbela ( Golden Eye), „Kazino Rojal“ je bio pravo osveženje za franšizu, uverljivije i utemeljenije od svojih blesavih prethodnika.

Usledilo je „Zrno utehe“ kao direktan nastavak, što se ranije takođe nije radilo. Publici je omogućeno da vidi kako se Bond nosi sa posledicama svoje prethodne avanture. Ipak, film je razočarao: Zaradio je samo tri puta više od uloženih sredstava, priča je bila konfuzna i opterećena brzo snimljenim akcionim scenama za koje mnogi kritičari kažu da su bile bolje odrađene u filmovima o Džejsonu Bornu. „Ne dajte da se ovo ponovo desi Bondu“, pisao je Rodžer Eber. „Stvarni svet je mučna močvara; što dublje u nju tonemo, to nam više treba Bond da se iznad nje uzdigne.“

Postoje dve vrste bondovskih zapleta: U jednoj on sprečava zlikovce da naprave neko superoružje, a u drugom sprečava magnate da uklone konkurenciju i uspostave monopol. „Zrno utehe“ izabralo je opciju dva, pa je negativac pokušavao da zadobije kontrolu nad vodosnabdevanjem u Južnoj Americi. Ali osim što se Džejms Bond pojavio u filmu kao glavni lik, ništa drugo nije ličilo na filmove o Bondu – nije bilo spravica ni pošalica, a do odjavne špice nije bilo čak ni čuvene melodije. U jednoj sceni Bond čak pije Hajneken umesto svog čuvenog Vesper martinija.

Ovih žanrovski odrednica bije bilo ni u „Kazinu“, ali taj film je svesno menjao brzine. „Uteha“ to već nije radila, pa je delovalo kao da se nepotrebno oteže. Forster je 2016. za Collider govorio o produkcijskim problemima, o štrajku pisaca u Holivudu 2007-2008 zbog kog je počeo da radi na filmu dok scenario još nije bio ni gotov. „Mislio sam OK, u najgorem mogućem slučaju, štrajk će da potraje a ja ću snimiti kao neki film o osveti iz sedamdesetih, akcioni, sa puno rezova da se ne vidi koliko malo priče postoji.“ Pod velikim pritiskom da dostojno nasledi „Kazino Rojal“, Forster je razmišljao i o tome da digne ruke od čitavog projekta.

Dakle problemi sa „Utehom“ se koliko-toliko mogu objasniti, ali šta ćemo onda sa „Skajfolom“ i „Spektrom“, sledeća dva filma snimljena u istom tonu, sa istom haotičnom strukturom? OK, „Skajfol“ je 2012 pokazao značajan napredak u odnosu na prethodnika; uzeo je zapanjujuću 1.1 milijardu dolara, više od bilo kog drugog filma u serijalu, rekord i za Soni i za MGM. Na papiru, imao je sve sastojke odličnog filma o Bondu: emotivno i fizički osakaćenog negativca (nezaboravni Havijer Bardem), eksplozivne akcione scene snimljene na prelepim lokalitetima, čak se i Aston Martin DB5 vratio na platno po prvi put od Goldfingera iz 1964., sa originalnim tablicama (BMT 216A).

Šteta samo što mu je zaplet besmislen. Bond je ljut na M zato što je naredila Manipeni da upuca plaćenika sa kojim se on borio na vozu – metak je slučajno pogodio Bonda pa je tako ukradeni hard drajv otkrio identitete brojnih tajnih agenata širom sveta. Umesto da reši taj problem, Bond se povuče i odmara na plaži sve dok u Londonu ne bude napadnuto sedište MI6. Da bi otkrili počinioce, koriste šrapnel iz Bondovog ramena, što su realno mogli da urade i mnogo ranije da on nije odlučio da se pravi mrtav.

Iako ne prođe testiranja neophodna da bi se vratio na dužnost, M ga pusti na teren. Ubica u Šangaju vodi Bonda do poker čipa koji ga vodi do kazina u Makau gde zavodi bivšu seksualnu robinju preko koje stiže do glavnog sajberteroriste Raula Silve (Bardem) kog je M takođe izdala pre mnogo godina, koji pušta Bonda da ga zarobi kako bi se njoj osvetio.

Uprkos svom njegovom tajnom znanju, Silva je smislio samo da upuca M na zasedanju parlamenta. Bond to spreči i odvede M u Skajfol Lodž, svoje porodično imanje u Škotskoj, gde on i kućepazitelj (Albert Fini) spremaju zamke u Home Alone maniru za Silvu i njegovu vojsku koja dolazi.

Plan im ne uspe, M zagine, a brojna pitanja se sama nameću: zašto je uopšte pokušao da je odvede u neku udaljenu vilu, gde niko ne može da im pritekne u pomoć? Zašto M ne čuva stotinak naoružanih marinaca? Zašto Bond prosto nije pustio M da izađe iz kola bilo gde na putu ka Škotskoj, da se krije u anonimnosti sledećih par dana? Od kada je to Džejms Bond emotivno vezan za imanje na kom je odrastao?

Što se tiče „Spektre“ (2015), tu su shvatili da je publici dosta mrkog ozbiljnog Bonda iz prethodnih par filmova. Okrenuli su se korenima ubacivši razne klasične trope, od snagatora G-dina Hinksa (Dejv Botista) preko posete laboratoriji gde Q pravi gedžete, do jurnjave Aston Martinom kroz ulice Rima, do bezbroj vizualnih i verbalnih pošalica.

Kristof Volc igra Ernsta Stavra Blofelda, „uzročnika svih [Bondovih] muka“; šefa Spektre, koji bi da sprovede program globalnog nadzora u Skajnet stilu. Ideja iza „Spektre“ bila je da se sve upakuje i franšiza zatvori kao jedan univerzum nalik na onaj Marvelov ili na Fast and the Furious, ali film nije bio dobro primljen. Volc impresivno deluje u drugim filmovima, ali ne i kad je u scenama sa Krejgovim višim, jačim, i fizički nadmoćnim Bondom.

Velika obrt je da su Bond i Blofeld praktično braća; vaspitao ih je čovek kog je Blofeld ubio i zatim posvetio život građenju kriminalne imperije kako bi Bondu zagorčao život. Ova priča o Bondovoj prošlosti, gde se bogato siroče okreće borbi protiv kriminala i kemp zlikovaca, u najboljem slučaju je bleda kopija Nolanove trilogije o Betmenu, a u najgorem slučaju je bizarna imitacija Ostina Pauersa.

Decenijama unazad, filmovi o Džejmsu Bondu prave brojne greške. Prati ih mučno nasleđe rasizma, seksizma, mizoginije, stereotipa i ksenofobije. Sve žene koje nisu u krevetu sa Bondom neko ili muči ili ubija. Takve zaplete treba ostaviti u prošlosti i zaboraviti zauvek, ali u srcu franšize je ono što Bonda razlikuje od ostalih akcionih heroja – avanturizam, elegancija, rizik i zabava. Tehno-gedžeti i sportska kola. Lepa priroda i uzbudljiva akcija. Martini i šala i manijakalni negativac. Hoćemo da čujemo Bonda kako se ljudima predstavlja, da ga vidimo kako diže u vazduh neprijatelje dok beži iz njihovih skrovišta, a sve to u savršeno ispeglanom odelu.

To nam treba od filmova o Bondu. Iako je Danijel Krejg mnogo toga dao franšizi, njegovi filmovi su lišeni svega onog što ga čini kul likom. Nadajmo se da će producenti shvatiti da ovakvi filmovi ništa ne vrede ako ne zabavljaju gledaoca. Čovek kog dolazimo da vidimo ne zove se ni Džejson Born i Džon Meklejn – ime mu je Bond. Džejms Bond.

Još na VICE.com:

Novi film o Bondu je previše smislen i nimalo nemoguć

Zašto Skali neće biti prvi ženski Bond

Kako je Danijel Krejg razvio borilačke sposobnosti Džejmsa Bonda