Lik je drkao na maloletne likove iz japanskih stripova i objavio svoje nalaze u akademskom časopisu

Esej od skoro 4000 reči napisan u prvom licu o iskustvu muškarca koji je masturbirao uz japanske stripove o maloletnim dečacima objavljen je u recenziranom američkom naučnom časopisu Qualitative Research i sada se nalazi pod istragom nakon što su sociolozi na Tviteru zahtevali da znaju kako je prošao akademsku recenziju.

Karl Anderson, student doktorskih studija na Fakultetu za umetnost, jezike i kulture Univerziteta u Mančesteru napisao je rad pod naslovom “Nisam sam - svi smo sami; Korišćenje masturbacije kao etnografske metode u istraživanju šota podkulture u Japanu”. Šota je žanr japanskog stripa koji prikazuje mlade, maloletne dečake na seksualizovan način ili u seksualno eksplicitnim scenama.

U uvodu Anderson piše da je “udario u zid” u svom istraživanju načina na koji ljubitelji šota stripova razmišljaju o “želji i identitetu”. Tvrdio je da mu nisu bili dovoljni intervjui, ankete i zapažanja u okvirima prihvaćenih istraživačkih metoda već da je kao ljubitelj ovog žanra želeo da iskusi prikupljanje podataka “iz prve ruke”.

“U ovoj istraživačkoj belešci ispričaću kako sam postavio eksperimentalnu metodu masturbacije na šota stripove i kako mi ovo posmatranje sopstvene želje nije samo dalo otelotovljenije razumevanje teme mog istraživanja, već me je i navelo na razmišljanje o usamljenosti i načinima borbe protiv nje kao pokretačke snage kulture erotskog stripa koji se samoizdaje”, napisao je Anderson. Nakon toga sledi skoro 4000 reči koje detaljno opisuju Andersonove navike pri masturbiranju, opise njegovih misli i osećanja dok čita pornografske stripove o maloletnicima i odbranu svega navedenog kao legitimno istraživanje. Više podseća na prošireni uvod koji bi neko mogao da pokaže terapeutu nego kao doprinos naučnoj publikaciji sa recenzijom.

“Odri Lord je napisala: “Erotsko se ne može osetiti iz druge ruke”, piše Andreson, citirajući crnu gej aktivistkinju i spisateljicu. “I tako sam shvatio da je moje telo opremljeno sopstvenim alatom koji bi mi mogao dati shvatanje šote bukvalno iz prve ruke”.

Istraživački rad je objavljena u aprilu, ali je ove nedelje postao viralan na Tviteru, delimično zato što se održala godišnja konferencija Američkog sociološkog udruženja gde sociolozi i antropolozi razgovaraju na Tviteru više nego obično. Nakon što je poslanik Konzervativne stranke Nil Obrien objavio članak na Tviteru, rekavši da “Ne-STEM” akademija proizvodi previše toga što “nije društveno korisno”, neki akademici su branili rad. Ali većina sociologa i istraživača, uključujući i one koji proučavaju seksualnost, reprodukciju i rod, osuđuju rad kao veoma problematičan, blamantan, pa čak i opasan za tu oblast.

Ketrin Ten, docent na odeljenju za sociologiju na Koledžu Vasar mi je rekla da je odlazila sa konferencije poslednjeg dana i da je listala Tviter kada je počela da viđa ljude kako aludiraju na rad. “Prvo sam mislila da je to šala”, kaže. “Onda sam se na neki način naljutila, jer je etnografija rigorozna, dugotrajna i važna metodologija u društvenim naukama. I iako sam sigurna da je Andersonova studija ima vrednost, nije bila rigorozno istraživanje”.

Andrea Beker, istraživač na postdoktorskim studijama koja proučava seksualno i reproduktivno zdravlje na Kalifornijskom Univerzitetu u San Francisku mi je rekla da kada je prvi put videla rad kako kruži Tviterom, kao i mnogi drugi, mislila je da je to podvala ili parodija na društvene nauke “koje konzervativni kritičari nekada ocenjuju kao ‘masturbatorsku’”, kaže. 

“Iako su istraživači koji se bave seksualnošću pisali o masturbaciji, ovo je prvi put da čujem za masturbaciju kao metodologiju, kamoli za masturbaciju na slike dece”, kaže mi Beker. “To je pogrešno predstavljanje kvalitativnog rada, sociologije i istraživanja seksualnosti”. Kaže da je pozivanje na Lord samo početak Andersonovih problema. “Neću pokušati da pričam u ime Lord, ali sumnjam da je belac koji masturbira na slike dece ono što je imala na umu kada je rekla da je erotika resurs i izvor moći”.

“Misao koja mi stalno je prolazila kroz glavu dok sam čitao članak je bila ‘Kakav li je bio proces recenzije ovog članka?’”, kaže Džastin Gucva, naučnik na postdoktorskim studijama na Univerzitetu u Juti koji istražuje pol, seksualnost i transofobiju u obrazovanju. “Začuđen sam da bi bilo koji recezent ovo izdao kao primer inovativnih etnografskih metoda, a kamoli kao prihvatljivo, prikladno ili etičko pisanje”.

[Ažurirano, 15.8, 15:10 ISV: Nakon objavljivanja ovog članka, urednici Kvalitativnog Istraživanja su uklonili ovaj rad sa veb stranice časopisa a umesto njega je data izjava: “Zbog etičkih briga po pitanju ovog članka i društvene štete uzrokovane objavljivanjem ovog rada, izdavači su se složili sa urednicima časopisa i odlučili da uklone članak dok je ova istraga u toku u skladu sa smernicama COPE”.] 

U saopštenju objavljenom na Tviteru i na njihovom sajtu, iz Qualitative Research kažu da su počeli da istražuju ovu publikaciju devetog avgusta. “Nastavljamo sa našom istragom i uzećemo u obzir sve preporuke Komiteta za etiku publikacija kako bismo bili sigurni da su sve akcije koje će biti preduzete u skladu sa COPE standardima.”

“Svesni smo ozbiljne zabrinutosti koja se javila u vezi sa člankom objavljenim u Qualitative Research. Takvu zabrinutost i žalbe shvatamo vrlo ozbiljno” kaže Tom Hol, dekan Fakulteta društvenih nauka Univerziteta u Kardifu i jedan od urednika časopisa. “Kao rezultat primljenih pritužbi će urednički tim preći na istragu i pregled napretka članka do objavljivanja. Kako istraga i dalje traje, bilo bi neprikladno bilo šta dalje komentarisati”.

Andersonova dugogodišnja fasciniranost šotom - koja je ilegalna u gradu gde on ide na fakultet u Velikoj Britaniji i još nekoliko drugih zemalja - i, preciznije, maloletnim dečacima, je dobro dokumenovana, kao što su kritičari rada i istakli na internetu. Objavljivao je magazin Destroyer od 2006-2010, što je bila publikacija sa navedenom svrhom da vrati “dečaka adolescenta kao jednog od ideala gej kulture” a koja je predstavljala i dečake od 13 godina. Prema intervjuu sa Andersenom objavljenom u časopisu Out 2012, nije uvek bilo jasno da li su ova deca bila svesna da ih fotografišu za časopis.

Prema drugom intervjuu za VICE iz 2012. Godine, nakon Destroyer-a, Anderson je vodio veb stranicu pod nazivom breakingboys.com, koja se sastojala od “nasilnih, seksualnih naslova o mladim dečacima, ilustrovanih slikama dečaka pre puberteta u seksualizovanim pozama, polugolih a povremeno i bez pantalona”, prema VICE-ovom opisu sajta (koji je sada izbačen iz Internet arhive). U tom intervjuu je odbio direktno da odgovori na pitanje da li je ikada išta radio fantazirajući o mladim dečacima u stvarnom životu. “Šta uopšte znači ‘seksualizovati decu’ i šta je u tome loše? To nije pravi argument”, kaže on u tom intervjuu.

Andersonov film “Nestvarni dečaci” (o “trojici mladića u Tokiju koji ispituju granice fantazije kroz strip žanr šota”, kako stoji njegovom sajtu) je u julu premijerno prikazan u Evropskom udruženju društvenih antropologa u Belfastu.

Nekoliko istraživača koji komentarišu i kritikuju Andersonov rad smatraju da seksualnosti, ličnim iskustvima, pa čak i masturbaciji nije mesto u akademskoj učenosti. Postoji mnogo primera istraživanja seksualnosti, čak i kada se zasniva na proživljenom iskustvu, koja su odrađena na dobar i etički način koji produbljuje naučnu misao. Međutim, brojna etička pitanja koja se pojavljuju u Andersonovom radu, prema akademskoj zajednici- naročio jer se radi o prisvajanju japanske kulture,  predstavljaju nedostatak razmišljanja o sopstvenoj poziciji istraživača i korišćenje prikaza maloletnika ne sme biti zanemareno.

Dok je istorija etnografije komplikovana i problematična, postoje savremeni primeri etnografskog pručavanja gde istraživač uzima u obzir sopstvene uloge i identitete. Ovaj rad nije jedan od njih, kaže Gucva. “Autor pokušava da svoj individualni angažman u seksualnoj praksi predstavi kao metodologiju etnografije, što jednostavno nije slučaj”, kaže. “Ne uključujući se aktivno u zajednice u sadašnjem radu, članak prelazi granice antropologije “iz fotelje”, odnosno prakse da se sa distance priča o zajednicama čiji nismo članovi”. 

Andersonov nedostatak da pomene da je belac je ozbiljan propust, kažu. “Ovo je posebno štetno za kontekst japanske erotike, s obzirom na loše načine na koje neazijske zajednice seksualno fetišiziraju azijske identitete i medije”.

“Kao neko ko proučava zapadnjačke percepcije Japana putem kawaii/slatkoće i kao polu-Japanka, zaprvo nisam uopšte iznenađena člankom”, kaže Erika Kanesaka, interdisciplinarna naučnica azijsko-američke književnosti i kulture specijalizovana za rasne i seksualne politike kawaii-ja i ljupkosti u svom tvitu o radu. “Meni se to čini kao logičan ishod vekovnog orijentalističkog učenja i fetišizacije”.

“U ovom slučaju, u suštini imamo belca srednjih godina koji ispituje pitanje usamljenosti tako što drka  na japanske stripove u kojima se fetišiziraju mladi dečaci, zar ne?” kaže Tan. “Ljudi, posebno belci, koji fetiširaju Azijce su oduvek bili neverovatno dehumanizujući i problematični iz očiglednih razloga”.  

Sve ovo takođe postavlja pitanja o tome kako je ovaj rad prošao kroz nekoliko krugova recenzije i nadzora kako bi bio objavljen u časopisu pod nazivom Kvalitativno Istraživanje, gde se činilo da ništa od te materije nije bilo prisutno. “Umesto toga, imamo opise beleški sa terena i sintetizovane proze o tome kako je autor imao lične koristi od masturbacije” piše Gucva na Tviteru.

“Istraživači su i sami deo društva. Mi smo ljudi”, kaže Tan. “Ulazimo u polja istraživanja sa sopstvenom istorijom, sopstvenim iskustvima, sopstvenim vrednostima i uverenjima. Trudimo se da budemo što objektivniji, ali naš stav se ne može zanemariti. Zato je ključno da budemo refleksivniji i da preispitamo svoju poziciju kada stupamo u polje”. To posebno važi za istraživače na privilegovanim pozicijama, kaže.

Beker je rekla da je njen rad o reproduktivnom i seksualnom zdravlju bio “Omalovažavan od strane muških naučnika” ili preispitivan, te je videti kako Anderson uspešno objavljuje u uglednom recenziranom časopisu za nju šokantno.

“Jednostavno ne mogu ni da zamislim rad objavljen u časopisu u kojem žena predstavlja masturbaciju kao svoju metodologiju, a kamolim da se poziva na njen klitoris kao na istraživačko sredstvo”, kaže ona. Kvir žene i obojene osobe se suočavaju sa kritikama zbog sprovođenja istraživanja koja su previše pristrasna, nenaučna ili im nedostaje akademska strogoća kada proučavaju svoje zajednice.

“Kao istraživač reproduktivnog i seksualnog zdravlja, frustrirajuće je videti rad cis muškarca o masturbriranju na dečiju pornografiju objavljen u vrhunskom časopisu, dok je toliko rigoroznih istraživanja relevantnih za politiku koja su sprovel žene ili BIPOC naučnici i dalje na margini”, kaže Beker.

Tan kaže da ovaj rad nije samo loše sproveden ili odraz Andersonove sposobnosti kao istraživača, već i optužni akt protiv akademske zajednice da ne podržava različitosti. “Mislim da ono što nam je potrebno kao disciplini u okviru društvenih nauka, a to se zaprvo odnosi na bilo koju vrstu istraživanja, jesu veća nastojanja da budemo inkluzivniji, da diverzifikujemo i da zaista podržimo naučnike iz nedovoljno zastupljenih sredina, ne samo njihovo da ih dovodimo, već i zadržimo”, kaže Tan. “U suprotnom, videćemo da se ovi incidenti ponavljaju tamo gde se sprovode loša istraživanja” kaže.

“Istraživačima iz nedovoljno zastupljenih sredina nikada ne bi palo na pamet da napišu nešto ovakvo” kaže Tan. “Svakodnevno se borimo da budemo ozbiljno shvaćeni”.

Gucva izražava zabrinutost da su posledice objavljivanja Kvalitativnog Istraživanja “Nisam sam” rasprostranjenije od istraživačke zajednice ili čak seksualnih studija u celoj akademskoj zajednici. “Članak će se koristiti kao izgovor za opovrgavanje produktivne nauke koja etički raspravlja o seksu i seksualnosti, redukovaće svako pominjanja seksa na akademskom nivou na čin pedofilije” kaže. “Pored toga, ovaj članak će se koristiti kao još jedan razlog da se kvalitativno istraživanje (i naročito prava produktivna etnografija ) prikaže kao nevaljano, neakademsko i beskorisno u mnogim poljima- ne samo za seksualnu sociologiju”.

Šteta bi mogla biti načinjena čak i van akademskih krugova, kaže Gucva, ukazujući na desničarske napade na ljudska prava i optužujući svakoga ko se protivi anti-LGBTQ zakonodavstvu da je “pedofil” ili “grumer”.

“Kraljice drega, pogrešno predstavljanje izbijanja majmunskih boginja, trans studenti koji se bave atletikom i još mnogo toga su predstavljeni kao primeri kako ‘kvirnes’ predstavlja pretnju društvu a naročito deci” kaže. “Na stranu metodologija, moralne nedoumice sadržaja članka će nesumnjivo biti korišćene kako bi se dalje opravdalo potčinjavanje kvir osoba u školama, kroz politiku i u društvu”.

Anderson nije odgovorio na zahtev za komentar.

Ovaj članak je objavljen tako da odražava da je rad bio uklonjen sa veb stranice časopisa Quantitative Research.