Prostitucija na Vol stritu

„Tipovi iz sveta finansija koji ovde dolaze najčešće zovu kad se na tržištu desi neka krupna promena – dan ili dva nakon što cene nekih akcija skoče ili padnu. Prvo malo sačekaju, a onda me zovu", priča nam Zoi (sva imena su promenjena), koja se samostalno bavi nezavisnom poslovnom pratnjom za 600 dolara po satu. Prevalila je tridesetu i sve od tinejdžerskih dana ostavlja i ponovo se vraća ovom zanatu, pokušavajući u međuvremenu da sastavi kraj s krajem u legalnim poslovima za 10 dolara na sat, plus bakšiš.

Od desetak žena sa kojima sam u poslednjih nekoliko nedelja razgovarao što zvanično, što nezvanično o njihovom učestvovanju u lokalnoj trgovini seksualnim uslugama, sve su se složile da od Vol strita nema bežanja, pošto se u skoro svaki sektor Njujorka – bilo da se radi o nekretninama, restoranima, prostituciji ili čemu god – sliva novac iz ovog finansijskog centra. Otkad su u poslednje dve decenije krivulje na industrijskom indeksu Dau Džons krenule naviše zajedno sa sve većim delom nacionalne privrede, i Njujork beleži lagani i dugotrajni finansijski porast, potiskujući u zaborav kratke ali snažne krahove iz septembra 2001, kada su srušene kule bliznakinje i kada su, sedam godina kasnije, pala braća Lejman.

Francuska kurva – Amerikanka tridesetih godina koja je tražila da je tako zovemo da bi zaštitila svoj identitet – kaže da su upravo braća Lejman razlog zbog kojeg se obrela u ovom poslu. U jednoj od soba u stanu je krevet u kome spava, dok je u drugoj krevet za klijente. Po zidovima vise slike koje je sama radila (u oglasima se predstavljala kao „studentkinja Likovne akademije koja traži pomoć"). Njena životna priča predstavlja posebno perverznu varijantu one vizije bivšeg gradonačelnika Njujorka Majkla Blumberga koji ga je zamislio kao grad izobilja i mesto gde će živeti samo najbogatiji, ali i klasa koja treba da ih opslužuje. Po njenim rečima, da bi mogla da preživi, bila je prinuđena da se jebe sa ovim tipovima koji su zauzvrat izjebali američku privredu i usput i nju povukli sa sobom.

Pošto je studirala modu na zapadu Sjedinjenih država (nije htela da nam kaže gde), Francuska kurva je došla u Njujork da se oproba u „kreiranju po meri".

„Nije tu bilo puno para", priča. „U suštini, ništa nisam ni zarađivala. Radno vreme je bio dugo, a donosilo je svega nekih petnaestak dolara na sat. U ovom gradu sam dve godine provela baveći se modom. A ljudi poput mene, koji nemaju novca, ne mogu da se probijaju ka vrhu. To mogu samo klinci bogatih roditelja. Novac bi mi pružio bolje izglede da dođem do pravih poslova – što je značilo dodatnih pet godina stažiranja."

______________________________________________________

Pogledajte VICE film "On je pravi vuk sa Vol strita"

______________________________________________________

Ali kada je došlo do kraha berze 2008. godine, poslovi su presušili a stanarina otišla nebu pod oblake i ona je, kako sama kaže, počela iz krajnje nužde da nudi seksualne usluge za novac. Klijenti koje je upoznavala preko jedne agencije za poslovnu pratnju, među kojima se većina bavila finansijama („Bar sam tako mislila, ali nisu mi baš davali vizit karte") prosto su je samleli, tako da je na kraju odlučila da se vrati na „staru školu", obori cene i radi samo za sebe za 200 dolara na sat.

„Mala je to cena – ali za sada ne mogu bolje od toga", kaže Francuska kurva.

„Bankari i imućnija klijentela žele samo kvalitetnu uslugu i spremni su da za to plate, ali svi oni imaju svoje zahteve. Sada osim stanarine nemam većih troškova, a zarađujem oko tri hiljade dolara za vikend. Naporni su to vikendi. Non-stop se radi."

Dok smo Zoi i ja razgovarali uz čašu burbona u baru hotela Maritajm u Čelsiju u utorak uveče, garderoba koju je imala na sebi upadljivo se razlikovala od ostalih. Obukla je uobičajenu jesenju kombinaciju, šorts, helanke, topao džemper i čizme. Skoro sve druge žene koje smo na tom mestu videli nosile su večernju garderobu, većinom cipele na štikle i haljine sa visokim prorezima i dubokim dekolteima. Pitao sam je šta ona to radi što je čini tri puta vrednijom od Francuske kurve.

„To je uglavnom zbog marketinga", priča mi ona. „Ja prodajem i pružam, bar se tako nadam, neku vrstu povezanosti među ljudima. Znam da mi seks nije tri puta bolji."

Taj isti marketing joj je pomogao da dopre do raznovrsnijih klijenata tako da ne mora toliko da se oslanja na tipove koji se bave finansijama. „Sada sam samostalna tako da više ne moram da trpim ni drogirane balavce, ni kretene sa dvadeset pet godina starom štednjom, ali berza je i dalje tu, oseća se", objašnjava Zoi. „Ako ništa drugo, moji klijenti bar prave planove kad treba da me vide. Mlađi tipovi koji rasipaju pare po agencijama za poslovnu pratnju nisu vični planiranju – više vole da pozovu i zakažu susret za pola sata, a ne za mesec dana unapred. Devojke koje tamo rade kuckaju kao taksimetar i osete svaku promenu na berzi."

„Nije da im sviram na violini, ali teško jeste", rekla mi je Zoi kad smo pomenuli potražnju. „Vol strit je kao piramida – mnogo je više tipova od dvadeset i nešto koji se polomiše da se dokopaju vrha nego onih od preko četrdeset kojima je to uspelo. Sve ih to brutalno iscrpljuje tako da moraju stalno da budu gladni i rade po devedeset sati nedeljno sa kosom uvek podšišanom na isti način. Neretko deluju kao da su tužni, ali su zato rešeni da se provedu i da to bude seksi i da košta."

„Kad treba da troše, uvek su upadljivi iako to ne rade pred drugim tipovima", nastavlja. „Kao da ulažu u vlastito samopouzdanje – znaju oni da su im male šanse da se dokopaju vrha piramide i postanu menadžeri do četrdesete ili ulete u neko privatno deoničasrsko društvo, tako da im razbacivanje na kurve i drogu dođe kao vrsta podstreka: 'Znam da ću se usrati od para, pa mogu da trošim kao da će i sutra biti isto'."

Februar je veoma važan mesec jer tada svima stižu bonusi, čime se nadoknadi najčešće nikakav decembar, objasnila mi je Zoi. (Tada joj takođe dolaze brokeri koji se bave nekretninama, trgovci automobilima i svi drugi kojima zapadne deo tih para). „Mislim da je to za tipove sa Vol strita neka vrsta ispita zrelosti", dodaje ona. „Preko nedelje zarade sto hiljada dolara, a onda istog vikenda spucaju deset hiljada na kurve. Njima je veoma važno da kad već troše novac na poslovnu pratnju, onda ta poslovna pratnja treba da bude i skupa. Što im više naplaćuješ, to su srećniji."

„Muškarci vole da to srede preko agencije jer oni ne žele osobu. Njima je to kao da naručuju picu. Ovako kad si jednom proveren, ti možeš da pozoveš, poručiš i da ti pola sata kasnije neko pokuca na vrata."

Pa ipak, dodaje ona, klijenti koji se bave finansijama su ozloglašeni po tome što osporavaju troškove sa kreditnih kartica („što je isto kao kad klopaš u restoranu pa pobegneš ne plativši račun, samo što ovi zarađuju iznose od sedam ili osam cifara"). Tako da se skoro redovno dešava da kompanije iza tih kreditnih kartica na kraju seku račune koje agencije za poslovnu pratnju imaju kod njih.

Francuska kurva mi je rekla da kad već plate, klijenti sa Vol strita znaju da budu itekako zahtevni. „Lepo ti daju do znanja kako treba da im pušiš. A ako je tip prethodno šmrkao kokain, onda može da ti se desi da mu pušiš celu noć."

„Ima ih puno i koji traže da im ližeš čmar. A to ne vredi ni tih pet stotina dolara. A ako im se ne svidi kako to radiš, onda u agenciji postave loš komentar o tebi. Dok sam bila u agenciji, sve sam to morala da radim", objašnjava zašto je odlučila da se osamostali.

„Nekima od njih ne može da se digne, tako da onda samo sedim i gledam ih kako šmrču kokain", priča mi. „Kad svrše, odlaze. Ali ako ne svrše, onda moram da im pušim. Dogovor je takav da, ako se već jebeš sa nekim, onda taj neko mora da svrši, čak i ako to potraje duže od sat vremena."

Ali nisu svi ovako izbirljivi. „Za to čak postoji i poseban termin – svrati na parti", priča mi Zoi. „Ima devojaka koje se specijalizuju za tako nešto jer obožavaju kokain. A pri tome nema ni mnogo seksa" – bar ne u najdoslovnijem smislu. „Više se radi o klijentima koji jednostavno ne žele da šmrču sami, pa se osećaju kao da su važni ili u trendu ili šta ti ja znam, samo zato što im u tome pravi društvo gola žena. Ima i agencija koje se specijalizuju za dostavljanje „šampanjca", gde je seks samo propratna stavka u ponudi."

„Ni danas ne volim montažne kuće", dodaje Zoi. „A mrzim i sav taj usran nameštaj. Mrzim i sva ta pitanja kad treba kao da se malo upoznamo jer sve ispada nekako trapavo i zbog čega se ceo taj prelaz sa ćaskanja na seks pretvara u nešto podjednako brutalno i za mene i za njih. Te Odakle si, te Kako si se snašla u gradu, te Nemam ja mnogo smisla za humor, te Ja ću da foliram tebe ali nemoj ti mene i bićemo drugari. A oni to nikako da ukapiraju. Ako poneseš sa sobom knjigu za koju nisu čuli, onda ti kažu Oho, mora da si mnogo pametna."

„To su ti ljudi koji prave pare", rekla mi je Francuska kurva. „I sve ovo se svodi na kupovinu. Oni od tebe očekuju veštinu i određeni nivo usluge. A onda žele da te odbace kao isvaki drugi proizvod kad mu istekne rok upotrebe. I to ne žele da priznaju. Ima ih koji traže da ne koriste kondom." Jednom je uhvatila jednog tipa sa burmom koji je pokušao da u pola posla skine kondom.

„Veliki su to narcisi. Ne žele sebi da priznaju da je i ovo deo stvarnosti", dodaje ona. A kada sam je pitao da li misle da je i ona deo stvarnosti, samo mi je rekla ne.

Zoi je sve to potvrdila pre nego što je okrenula razgovor na drugu stranu: „Tipovi sa Vol strita su manje nego bilo ko drugi zaisteresovani ali i manje sposobni da me vide kao osobu i ljudsko biće." Tu je malo zastala, otpila još jedan gutljaj i razmislila. „Ponekad mi zbog toga bude lakše. Nisam im ja potrebna da bi se osećali posebno. Treba samo da se pojavim, obavim svoje i odjebem što dalje od njihove gajbe."

„Jednom sam se kraće vreme zabavljala sa klijentom. Bio je to neki tip sa Vol strita i sa njim sam se viđala samo zato što je bio potpuno nezainteresovan za bilo šta što ga se nije direktno ticalo, pa mu samim tim nije smetalo ni to čime se bavim."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu