Jedne letnje nedelje pre pola veka, satelit lansiran u svemir je otvorio oko nad Zemljom, i ono do danas posmatra neizmernu lepotu naše planete, kao i njenu rapidnu transformaciju nastalu delovanjem čoveka.
Landsat program, čijim je delovanjem nastao najduži neprekidni snimak Zemlje iz svemira, u subotu je proslavio 50. rođendan, odnosno pedeset godina od lansiranja prvog posmatrača Zemlje iz svemira, sada poznatog kao Landsat 1, koje se dogodilo 23. jula 1972. godine. Od te prve misije, Landsat program je lansirao još sedam satelita, od kojih su tri još uvek operativni, a jedan, Landsat 6, nikad nije stigao do orbite.
Videos by VICE
Zajedničkim upravljanjem od strane NASA-e i Geološkog topografskog instituta SAD-a (USGS), Landsat je uslikao više od deset miliona fotografija, koje su besplatno dostupne svima, omogućavajući im da posmatraju Zemljinu veličanstvenost, ali i pritiske koje vršimo na nju. Landsat je napravio mozaik naše planete od fotografijskih pločica, od kojih svaka pokriva površinu od 185 kvadratnih kilometara. Razglednice iz svemira otkrivaju pustinje “izgrebane” peščanim dinama, pusta ostrva, razuđene gradove, razgranate rečne tokove koji se protežu kroz pejzaž kao vene i mnoga druga, iz ovog ugla, nikad viđena čuda.
Pored toga što su neiscrpni izvor informacijama za mnoge naučne discipline, Landsat fotografije su prosto same po sebi prelepe, a ovo je inspirisalo seriju fotografija pod nazivom “Zemlja kao umetnost”, koja ističe najzanosnije među njima. Pored svoje zadivljujuće prirode, ove fotografije su živi dokaz kako se klimatske promene, nastale delovanjem čoveka, manifestuju širom planete i čoveku obijaju o glavu. Landsat je ispratio sve intenzivnije požare, uočio sve veće štete nakon uragana i posmatrao kako jezera presušuju, obale erodiraju, a šume bivaju uništene.
Za one koji su decenijama radili u okviru Landsata, program je spoj posla i ljubavi koji je angažovao generacije naučnika, među kojima i Virdžiniju Norvud, fizičarku koja je dizajnirala ključni instrument za fotografisanje, koji je korišćen na Landstatu 1 i još nekoliko ranijih misija u okviru programa.
Landsat 1, koji je penzionisan 1978. godine, je bio relativno jednostavna svemirska letelica, u poređenju sa nekim modernim naslednicima, ali su, u to vreme, mnogi na njega gledali kao na “talas budućnosti”, tako kaže doktor Džim Ajrons, koji je decenijama bio na čelu Landsat programa, a danas radi kao zamenik projektnog naučnika za Landsat 7 i kao projektni naučnik za Landsat 8 u NASA-inom Godard centru za svemirske letove.
“Mislim da je bilo jasno da će biti veliki preokret u načinu na koji posmatramo Zemlju kroz vreme”, kaže doktor Ajrons, koji se nedavno penzionisao kao direktor divizije zemaljskih nauka u Godardu, u telefonskom razgovoru zajedno sa koleginicom iz Landsat tima, doktorkom Temilolom (Lolom) Fatojimbo.
“Čak i kad bismo koristili postavke još veće rezolucije – jer danas imamo razne druge neverovatne podatke u veoma visokoj rezoluciji – i dalje je korisno porediti ih sa Landsatom”, dodaje doktorka Fatojimbo, koja radi u okviru Godardove laboratorije za biosferu, kao naučnik iz oblasti istraživačke fizike, čija su specijalizacija obalski ekosistemi. “Moć leži u mogućnosti da se ista mesta na Zemlji posmatraju i porede kroz vreme, a to je jedino moguće uz Landsat.”
Svet koji je iza sebe ostavio Landsat 1 pre toliko decenija se umnogome razlikuje od onoga kog danas posmatraju njegovi operativni naslednici – Landsat 7, 8 i 9. Još na početku programa, naučnici su širili uzbunu zbog klimatskih promena, koje su nastale zbog efekta staklene bašte i čovekove intenzivne upotrebe fosilnih goriva, a pedesetogodišnja dokumentacija je pokazala katastrofalne posledice ovih promena do najsitnijih detalja.
Uzimajući u obzir to da Landsat decenijama besplatno obezbeđuje konstantni, kalibrisani pregled Zemlje, on predstavlja “izuzetno moćan alat za razumevanje uticaja klimatskih promena na mnogo, mnogo načina”, rekao je doktor Ajrons, citirajući zapažanja vezana za “topljenje glečera, krčenje amazonskih šuma, urbanizaciju, promene u ekosistemima”, a ove pojave “su sve odrazi klimatskih promena – njihova lista je ogromna.”
“Kao neko ko mnogo radi u priobalnim područjima, zapažam mnogo promena koje se dešavaju”, kaže doktorka Fatojimbo, dodavši da “Kada ih vidite, i krčenje šuma i promene obala su veoma uznemirujuće slike.”
Landsat je, takođe, ispratio pogoršanje stanja divljine na čitavoj planeti, jer su gradovi, farme i ostale ljudske naseobine potisnule prirodna staništa. Može biti teško prihvatiti da se ove zastrašujuće promene dešavaju pred našim očima, ali zapanjujuć katalog slika, koji nam je ovaj program podario, predstavlja ultimativni dokaz da su one stvarne i poziv na delovanje i rešavanje problema u suočavanju sa ovim antropogenim pritiscima.
Planeta, koju nazivamo svojim domom, gledana iz svemira, čovekovom oku ne izgleda tako poznato, već nekako vanzemaljski, daleko – to nam pokazuju Landsat slike koje razotkrivaju Zemljinu krhkost, a samim tim i našu ranjivost, u kosmičkom smislu. Program vas može naterati da iz drugog ugla sagledate te parčiće Zemlje koje poznajete i volite – to je moć o kojoj su pričali doktor Ajrons i doktorka Fatojimbo.
“Odrasla sam u zapadnoj Africi; Tamo sam provela mnogo vremena i do mnogih mesta je nemoguće doći, jer je regija ogromna, neka mesta su zabačena, ili prosto nema prevoza do njih”, kaže doktorka Fatojimbo, skrenuvši pažnju na to da “u nekim oblastima može biti nemira, ili je prosto fizički neizvodljivo stići do njih, naročito u močvarnim područjima u kojima radim.”
“U trenutku kad sam videla svoj prvi satelitski snimak, koji je bio snimak Afrike na plakatu ispred kancelarije mog budućeg mentora za izradu doktorske disertacije, pomislila sam da će mi glava eksplodirati”, dodala je. “Nikad mi nije palo na pamet da je moguće imati više slika i da ih možete posmatrati kroz vreme. Još uvek nisam uspela da svarim tu činjenicu. Dok sam radila na svojoj doktorskoj disertaciji, počela sam da radim na mapiranju, koristeći podatke prikupljene Landsat projektom. Iste podatke koristim danas i postaje sve bolje.”
Doktor Ajrons je, takođe, skrenuo pažnju na zanimljivo iskustvo posmatranja poznatih terena iz svemira. Za pitanje da li postoji za njega omiljena Landsat fotografija, kao odgovor je naveo fotografiju iz ranih dana programa, na kojoj se nalaze Apalačke planine kod Harizburga u Pensilvaniji. Iz Landsatove perspektive, on je uočio mesta na kojima je planinario i prepoznao geološke karakteristike o kojima je učio na kursevima koje je pohađao na Pen Stejt univerzitetu.
“Da ispred sebe imate fotografiju iz svemira, u istom trenutku u kom su se ljudi u udžbenicima raspravljaju o tome kako zapravo izgledaju Greben-i-dolina, jasnu fotografiju na kojoj ste mogli da tražite, istražujete i kažete “Hej, planinario sam ovde” – to mi je uvek bilo neverovatno”, kaže on.
“U skladu sa trenutnom situacijom, naš fokus je na antropogenim efektima na zemlju i svet uopšte. Uložili smo mnogo vremena u posmatranje posledica katastrofa, šumskih požara i urbanizacije, ali ponekad prija samo se vratiti na one “Zemlja kao umetnost” fotografije i uvideti neverovatnu lepotu i prednosti posmatranja Zemlje iz Svemira”, zaključio je doktor Ajrons, dodajući da “ne možemo svi biti astronauti i uživati u tom pogledu, ali zato svi možemo da pogledamo Landsatovu bazu podataka i zamišljamo kako bi bilo da smo tamo gore u Svemiru.”
