'Smrt je olakšanje': pričali smo s čovekom kome je posao da pomogne drugima da umru

Članak je prvobitno objavljen na VICE France.

Pomaganje drugima da umru je za većinu društava tabu tema. Samo nekoliko evropskih zemalja - Belgija, Luksemburg, Holandija i, prva od svih, Švajcarska, danas legalno dozvoljavaju smrt uz pomoć medicinskih specijalista.

Ova praksa je nezakonita u većini država Evrope. Gardijan izveštava da je pre pandemije u proseku jedan britanski državljanin nedeljno leteo u Švajcarsku da okonča svoj život u jednoj od specijalističkih klinika te zemlje.

Istraživanje koje je organizacija YouGov sprovela u Velikoj Britaniji u avgustu 2021. pokazalo je da je 73 odsto anketiranih bilo za zakonske izmene koje bi omogućile lekarima da pomognu u smrti osobe sa terminalnom bolešću.

U Italiji je 2021. preko milion ljudi potpisalo onlajn peticiju koja poziva na debatu o aktuelnim zakonima u vezi sa onim što je definisano kao „aktivna eutanazija“ odnosno namerno, planirano davanje lekova koji završavaju život od strane lekara ili kliničara

U zemljama u kojima je samoubistvo uz pomoć lekara legalno, postupak sprovode organizacije posvećene ovoj praksi. Pacijentima koji traže smrt se dodeljuje „vodič“, neko ko je tu da se brine o njihovim posebnim potrebama tokom njihovih poslednjih dana, uključujući planiranje datuma smrti i kupovinu neophodnih smrtonosnih supstanci.

Jedna takva organizacija specijalizovana za smrt uz pomoć lekara je Exit, švajcarska klinika osnovana u Cirihu 1982. Ekit delom finansiraju članovi – trenutno ih ima oko 135.000 – koji plaćaju ili 40 evra godišnje ili nešto manje od 1.100 evra za doživotno članstvo. (Različiti provajderi – kao što je Dignitas – naplaćuju naknadu za svoje usluge.)

Samo švajcarski državljani ili švajcarski državljani sa stalnim boravkom mogu se prijaviti za članstvo, što pokriva sve troškove i daje pojedincima priliku da razgovaraju o svojoj situaciji sa konsultantima, sačine takozvanu „oporuku za život“ (pravno obavezujući dokument koji vam daje pravo da odbijete medicinsku intervenciju u budućnosti) i nudi im mogućnost samoubistva uz pomoć. Ova konačna odluka biće odobrena samo u slučajevima kada pojedinac ima „fatalnu bolest, subjektivno nepodnošljive bolove ili neodrživa oštećenja“.

Žan-Žak Bise je kopredsednik Exita. VICE je razgovarao sa njime o poslu koji Exit obavlja i zašto mnogima toliko znači pravo na smrt.

VICE: Koja je razlika između potpomognutog samoubistva i eutanazije?

Žan-Žak Bise: Asistirano samoubistvo sprovodi sama osoba. Ona popije smrtonosnu supstancu. Ako osoba više ne može da pije, staviće joj smrtonosnu infuziju koju će ona sama započeti. Do sada, nikada nismo imali situaciju da osoba nije bila u potpunosti u stanju da se kreće, ali da je to bio slučaj, našli bismo rešenje, kao, na primer, pokretanje procesa treptanjem. S druge strane, eutanazija je smrt koju sprovodi druga strana.

Šta se dešava kada se neko odluči na asistirano samoubistvo?

Prvo, jedan od naših lekara utvrđuje da li osoba ispunjava neophodne medicinske kriterijume da bismo joj pomogli. Osoba mora imati ozbiljan zdravstveni problem ili biti u terminalnoj fazi bolesti. Ako ispunjava kriterijume, gledamo naše kalendare i biramo datum. Većina ljudi ne zna kada će umreti, ali ovo je neobična situacija. Na samo jutro, poslednji put ih pitamo da li i dalje žele da prođu kroz to. Ako su se predomislili, sve zaustavljamo. Naš posao je da pomažemo ljudima, a ne da ih primoravamo.

Ako žele da nastave sa procedurom, dajemo im tabletu protiv mučnine jer je smrtonosni proizvod koji moraju da progutaju – pentobarbital – izuzetno gorak. Nakon što smo dali 15 grama pentobarbitala, pacijent zeva i mirno zaspi. Potrebno je oko 20 minuta pre nego što ih lekar proglasi mrtvim. Zatim kontaktiramo policiju i pogrebnike.

Kolikom broju ljudi je Exit pomogao da umre?

Prošle godine smo pomogli 369 ljudi. Radilo se o 223 žene i 146 muškaraca [studije pokazuju da žene češće prijavljuju za potpomognuto samoubistvo od muškaraca]. Takođe smo pomogli da četiri para preminu zajedno, što je zahtev s kojim se sve češće susrećemo.

Šta mislite zašto više parova želi da umre zajedno?

Govorimo o starijim ljudima koji su u braku decenijama i žele da umru zajedno. Često jedan od njih dvoje boluje od teške bolesti ili ima težak invaliditet. Poslednji par koji smo sproveli bio je zajedno 65 godina. Nisu mogli da zamisle život jedno bez drugog.

Kako ste počeli ovime da se bavite?

Prošao sam kroz dve smrti u svojoj porodici. Prvo iskustvo je bilo veoma bolno - osoba nije imala izbora u tom slučaju i mnogo je patila. Bilo mi je jako teško zbog toga. Drugi se, naprotiv, dogodio pod nadzorom jednog veoma saosećajnog doktora. On nije zaista sprovodio eutanaziju, ali je velikodušno pomogao da se patnje ublaže morfijumom, što je kraj učinilo bržim i mirnijim. Sećam se da sam u sebi pomislio da bih, kada dođe vreme, želeo da takav doktor brine o meni.

Ima li smrti koje su ostale u vašem sećanju?

Sećam se jednog slučaja gde su unuci bili prisutni prilikom smrti njihove bake. Pročitali su neke pesme pre nego što je popila pentobarbital. Tada je njen unuk počeo da svira violinu, a ona je zaspala uz njegovu muziku. To je trenutak koji nikada neću zaboraviti; bilo je tako mirno, tako dirljivo.

Pre smrti, da li ljudi obično izgovaraju neku poslednju reč?

Rekao bih da najčešće kažu „konačno“. Garantujem vam, nakon što prođete kroz toliko patnje, život više nije život. Dakle, smrt često dolazi kao olakšanje za ove ljude; osećaju se oslobođeno.