Ovako to izgleda kada navijači na gostovanje krenu brodom

Stojim na parkingu ispred stadiona Almere Sitija, jednog provincijskog niželigaša iz Holandije, dok oko mene trešti hardkor tehno muzika. Društvo mi je gomila mladića, maksimum dvadeset i kusur godina, koja sedi i razglaba na razne teme. Oko njih stoje prazne pivske konzerve - jedan momak čudne frizure peta okolo sa polupraznom flašom viskija. Najednom, prilazi mi jedan mladi gospodin, bolje obučen od ostalih. Odmah se vidi da je neko.

Po sredi je vođa navijača Ultras Almere. Traži da ga zovem samo "O", i tako će i biti. O nosi sveže opeglanu "Fred Peri" košulju i jarko crvene Adidas patike. Pre njega, ultrase je vodio neki lik sa nadimkom "ćelavi". Ćelavi, međutim, više nije ćelav, i više ne dolazi na tribinu. "Zato smo navijanje preuzeli Ilja, jedan drugi ortak, i ja", kaže O i gura mi pivo u ruke.

Zašto sam ja danas ovde? Prosto, rešio sam da sa momcima iz Almerea odem na utakmicu protiv Volendama…brodom. Nakon što je O objasnio ostatku grupe šta ja radim i zašto sam doveo fotografa, krećemo peške prema luci. Dok hodamo, krećem da ćaskam sa onim dečkom što je poneo viski. Ta flaša je sad skroz prazna.

Mladić kaže da se zove Bojd, i da je član Almere Youth ekipe, gde su svi članovi mlađi od dvadeset godina. "Ova ekipa je postala moja porodica", kaže Bojd. On inače nije iz Almerea, već je iz Harlema. Harlem još od 2010. nema profi fudbalski klub, a svi momci ionako navijaju za obližni Ajaks. "Ali Ajaks mene ne zanima", ponosno kaže Bojd. "Jedan drugar me je jednom pozvao na Almere, i bilo je do jaja. Otad stalno dolazim".

Tako Bojd putuje na svaku domaću utakmicu Almere Sitija vozom. Putovanje traje sat i četvrt. Inače, jako malo almerske omladine navija za domaći klub, jer je veliki broj žitelja zapravo poreklom iz Amsterdama. Ti ljudi su svoju decu odgajali kao Ajaksove navijače. Bojd to zna, i kaže da zbog toga tifozi Almerea uglavnom dolaze iz porodica u kojima otac i majka ne prate fudbal. Ili su iz drugih gradova poput njega.

Takav je i Ilja, krupan momak riđe brade koji je živeo tude-svude po Holandiji dok se nije skrasio u Almereu. Ilja mi kaže da je zadovoljan radom Mikelea Santonija, novog trenera kluba. "On ima pozitivno mišljenje o našem gradu", objašnjava Ilja. Ima i negativnih, pitam ga? "Naravno", kaže on. "Kad im kažeš odakle si, nazovu te seljačinom, kažu ti da je to ružno mesto. A onda ih pitaš jesu li ikada bili tamo i odgovor je uvek ne."

Stižemo i do broda, koji je ukrašen ogromnom Ultras Almere zastavom. U potpalublju se nalazi bar, i prvih osamsto pića su danas na račun kuće. Gore, na palubi, ljudi se baškare na suncu. Ima tu raznih sorti - stariji ljudi, ljudi sa decom, žene. "Svako dođe ko želi", kaže mi O. Jedan dečko nam ponosno pokazuje svoju 036 tetovažu - to je pozivni broj za Almere.

Brod isplovljava, a ja sada pričam sa Nilsom, koji prati klub još od 2005, kada mu je ime bilo FC Omnivorld. Boja dresova bila je ljubičasta, i kada je Omnivorld 2010. prekršten u Almere Siti, to je promenjeno u crvenu. "Ali mi nismo promenili boje barjaka", kaže Nils. "Ljubičasta je bila naša boja". Nils primećuje da u poslednje vreme ima sve više navijača, ali je skeptičan po tom pitanju. "Sad stvari idu kako treba, ali videćemo ko će doći na stadion kad jednom padnemo na začelje druge lige."

U potpalublju trešti hardkor, jedu se sendviči sa kobasicama i pije se pivo. Gore, navijači su krenli sa pesmom, a i bubnjar je počeo da udara ritam. Upalile su se i prve baklje. O mi prilazi i kaže "znaš, ja sam inače stidljiv po prirodi, ali to se skroz promeni kad stanem uz ove momke". On mi dodaje da on na utakmice i ne dolazi zbog fudbala, nego zbog atmosfere. U igru, kaže, jedva i gleda.

Što smo bliže volendamskoj luci, atmosfera je sve luđa. Sada već gori dosta baklji, i sve se dimi oko nas. O je ponosan na mešoviti sastav navijačkog tela. "Među nama su sada i neki advokati i neke arhitekte, ali i ljudi koji primaju socijalu", maže mi on, i zatim nestaje u masi. Vreme je da on povede pevanje, ipak je vođa.

Uplovljavamo u Volendam, i krećemo polako ulicama grada prema stadionu. Lokalni živalj, koji natenane ispija piće u baštama kafića, je potpuno šokiran prizorom - nekoliko stotina navijača iz Almerea hoda njihovih gradom, peva iz petnih žila i maše bakljama. Sunce je upravo zašlo, tako da se crvenilo pirotehnike sada baš ističe u suton.

Naravno, tu je i policija. Oni znaju da je pirotehnika zabranjena, ali su rešili da ne prekidaju veselje. Do stadiona stižemo posle kratke šetnje koja ostavlja prolaznike širom otvorenih usta. A sada je vreme za utakmicu.

Kakva je atmosfera? Sjajna. Posle dvadeset minuta, zatičem sebe kako pevam sa njima. Ilja i O besprekorno vode navijanje, i svi se njišu u ritmu. U kopu upoznajem Dimitrija i Henka, koji su ponosni na to što je klub baš iz Almerea. "Mi smo šesti najveći grad u Holandiji. Krajnje je vreme da jednom zaigramo u Erediviziji", kažu mi njih dvojica. Almere Siti, inače, je trenutno na 4. mestu na tabeli. Prvoplasirani Go Ahed Igls ima tri više, a klubovi od 2. do 5. mesta igraju baraž za plasman u elitni nivo takmičenja.

Na stadionu niko ne navija sem nas gostujućih navijača. Golova nema sve do 71. minuta, kada domaći postižu pogodak za vođstvo. Ali to ne uznemirava naše momke, koji sada pevaju samo jače i jače. Nošeni podrškom iz kopa, fudbaleri Almerea okreću na 2-1, i svaki gol donosi mini zemljotres na tribini. Ipak, u zaustavnom vremenu Volendam postiže još jedan gol, i meč se završava tim rezultatom.

Po izlasku sa stadiona, O je vidno razočaran. "Poklonili smo im bod", kaže on neveselo. Dok mu se ja zahvaljujem na gostoprimstvu, momci oko njega pakuju zastave i ostale rekvizite. Možda su bodovi ispušteni, ali su ovi mladići pokazali da na njih itekako treba obratiti pažnju.

Pogledajte još fotografija navijačkog puta u Volendam brodom :