Ljudi koji tvrde da su alergični na Wi-Fi

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Netherlands

Deo savemenog ljudskog stanja je i celodnevni boravak na internetu i fizička neprijatnost i stres zbog svega što vidimo i pročitamo. Međutim, postoji znatan broj ljudi čiji nivo stresa ode u crveno pre nego što uopšte pročitaju ijednu reč na internetu – ljudi koji tvrde da činjenica da internet uopšte postoji ima negativan uticaj po njihovo zdravlje. Ove ljude muči stanje koje se zove elektromagnetska hipersenzitivnost (EHS), što znači, kažu oni, da pate od niza fizičkih simptoma kada su izloženi elektromagnetnim poljima stvari kao što su vaj-faj ruteri, mobilni telefoni i televizori.

Nisu svi u medicinskoj zajednici ubeđeni da je EHS stvarno medicinsko stanje. Istraživanjem iz 2007. na Univerzitetu u Eseksu je utvrđeno da su učesnici koji tvrde da imaju EHS osetili simptome samo kada im je rečeno da je obližnji telefonski relej "uključen“. Kada učesnici nisu znali da li je relej uključen ili ne, signal izgleda nije imao nikakvog uticaja na njihovo zdravlje.

Ipak, to ne umanjuje činjenicu da oko 5 procenata stanovništva UK misli da ih pogađa EHS. Ako vam ovo stanje zvuči poznato, to je možda zato što ima istaknuto mesto u spin-ofu Brejking Beda, Bolje pozovi Sola, u kome se Solov brat Čak krije u kući da bi se zaštitio od svih elektromagnetskih signala koje svet šalje ka njemu.

Pošto ja ne mogu da zamislim život u civilizovanom svetu bez interneta, zanimalo me je da otkrijem kako je to kada veruješ da te stvarno fizički ugrožava. Da bih to saznao, kontaktirao sam dve žene koje muče muku sa EHS-om – Neni i Martinu – koje su me pozvale da provedem dan sa njima u njihovim bunkerima bez vaj-faja.

Martina me je pokupila na železničkoj stanici u Stenselu, malom gradu na jugu Holandije. Čim sam seo u njena kola, ljubazno me je zamolila da isključim telefon – ili da ga barem prebacim u režim za letenje avionom. Pošto nisam želeo da joj bude loše, i došao sam da doživim sveobuhvatno iskustvo, učinio sam ono što je tražila od mene.

Martina, koja je u svojim četrdesetim, nekada je radila u pravnom odeljenju ugledne organizacije za podršku izbeglicama u Amsterdamu. To je bilo pre nego što je počela da oseća potrebu da se skloni od onoga za šta je verovala da je prekomerna doza vaj faja i zračenja, zbog čega je pobegla iz grada.

„Potpuno sam sagorela“, kaže mi Martina. „Na neki način teraš sebe da ideš dalje, dok se u tebi nešto ne slomi“.

Martina kaže da je jedna od retkih ljudi u Holandiji koji su dobili naknadu za nezaposlene zbog svojih simptoma – iako vlasti koje su joj odobril naknadu nisu zvanično objavile da je elektromagnetsko značenje uzrok njenih simptoma. Ona danas pruža pravnu pomoć drugima koji pate od EHS-a. Nije bilo lako – mnogi istraživači u toj oblasti veruju da je EHS psihičke prirode, dok neki specijalisti veruju da je možda sam strah od radijacije ono što je nezdravo. Martina se brecnula na ovu pomisao, ukazujući mi na druge studije za koje kaže da dokazuju štetnost radijacije.

Stižemo u Martinin dom – drvenu kuću podignutu odmah pored doma njenih roditelja. Njen tata, naučnik, takođe tvrdi da ima EHS, i sebe smatra stručnjakom za blokiranje radijacije. Martinina prijateljica, Neni, koja je u svojim pedesetim godinama, poslednjih nekoliko dana boravi kod nje, da bi se malo odmorila od elektromagnetnih polja u sopstvenoj kući. Ona vodi sajt EHS Zichtbaar, za koji se nada da će podići nivo svesti o onome za šta ona smatra da su nezdravi efekti sveprisutne bežične internet veze u našim svakodnevnim životima. Muž joj pomaže da vodi sajt, iako njegova ljubav prema gedžetima često preovlada. „Džon obožava svoj pametni ručni časovnik“, kaže Neni, „Ali od njega je meni toliko loše, da za sada mora da ga drži u fijoci“. Neni ne mrzi tehnologiju – ali želi da vaj faj bude zamenjen nečim zdravijim.

Neni nikada ne izlazi napolje bez zaštitnog kompleta za glavu, koji liči na pčelarsku kapu napravljenu od srebrne žice. Samo naručivanje kompleta je bilo ogromna komplikacija – Neni ne može da koristi kompjuter niti da razgovara telefonom, a da joj posle toga ceo dan ne bude loše.

Neni me odovodi u šetnju šumom iza Martinine kuće, i objašnjava mi zašto misli da bi radijacija mogla da bude novi azbest. „Mnogi ljudi jednostavno pretpostavljaju da je bezbedna i proverena, ili jednostavno uopšte ne žele da razmišljaju o tome“, kaže ona. „Toliko mnogo užasnih stvari se dešava u svetu, da mogu da razumem zašto ljudi jednostavno žele da nastave sa svojim životom, i da ne razmišljaju o zagađenju radijacijom. Nije zdravo ni biti sve vreme uplašen“.

Kada smo se vratili u kuću, nas troje smo uživali u laganom ručku i intenzivnoj diskusiji o negativnom uticaju opsednutosti društva društvenim mrežama. Negde na polovini razgovora, Neni se baš unervozila, i izvadila je malu napravu da proveri nivo radijacije u sobi.

Zauzvrat, meni nije bilo prijatno kada su se dugačke antene tog uređaja nadvile nad moji laptopom. „Samo ću na brzinu da proverim, da bih bila sigurna“, kaže Neni, u pokušaju da me umiri. Srećom, u pitanju je bila lažna uzbuna. Pitao sam da li mogu da testiram napravu, da vidim da li zaista radi. Martina mi je dala odobrenje da na par sekundi uključim telefon.

Kada sam isključio režim za letenje avionom, poruke iz spoljašnjeg sveta su preplavile moj telefon. Ubrzo nakon toga, merač radijacije je počeo histerično da pišti, i sve njegove crvene lampice za uzbunu su se popalile. Osramoćen, isključio sam svoj 4G telefon, i detektor je utihnuo. Nekoliko sekundi kasnije, krišom sam ponovo uključio telefon, da bih bio siguran da meračem ne upravljaju ručno Neni ili Martina. Ali baš kao i pre, zaurlao je i zasvetlucao, detektujući elektromagnetsko polje mog telefona.

Neni inače živi sa svojom porodicom u Geldropu, gradu na oko pola sata vožnje odatle. Ali svako malo, kada oseti da više ne može da izdrži elektromagnetsko zračenje oko sebe, Neni dođe na nekoliko dana kod Martine i njenog tate da se oporavi. Danas se vraća kući posle pet dana kod prijateljice, i poziva me da pođem s njom. Dok nas Marina oboje vozi, pada mi na pamet koliko je Neni verovatno neugodno što napušta relativnu sigurnost šume i vraća se u sredinu za koju je ubeđena da joj škodi. Uglavnom se držimo seoskih puteva, da bi smo izbegli tornjeve sa predajnicima, koliko god možemo. „U određenom trenutku, počinješ posvuda da ih viđaš“, kaže Martina.

Nenin muž Džon, njihove dve ćerke, tinejdžerke, njena svekrva koja im je u poseti, i porodični pas su svi tu da nas dočekaju. „Neni, nemoj tamo da sedneš“, upozorila je svekrva čim je ušla u kuću. „Džon i ja smo malo pre obavili merenje, i to je najgore mesto u čitavoj kući“.

Tokom obilaska kuće, Neni mi kaže da su zidovi prefarbani posebnom farbom koja ne propušta radijaciju, a da je kuhinja obložena aluminijumskom folijom, zbog komšijinog vaj faja. Neni kaže da to ipak nije dovoljno da se potpuno spreči prodor radijacije u kuću, zato što, „Postoji elektromagnetsko polje u tabli sa osiguračima“. Zbog toga Neni živi u kamp-kućici u bašti, ali dolazi u kuću za večeru.

„U početku je bilo zabavno“, objašnjava ona. „Osećala sam se kao n odmoru. Ali sada bih volela da mogu da se trajno preselim nazad u kuću“.

Koliko god da mi je Nenin i Martinin svet bez vaj-faja bio fascinantan, bolno mi je nedostajala moja normalna egzistencija, koliko god radijacije da kruži oko nje. Baš kada sam se spremao da krenem, Neni je izvadila kolekciju svojih majica, koje je napravila sa svojim mužem i koje prodaje preko interneta. Na majicama su odštampani slogani protiv radijacije, kao što su, „Želiš decu? Ne zajebavaj se s telefonom“, i „Osećaš li blu tut?“.

Nakon što sam se oprostio s njom, Neni je zamolila svoje ćerke da me otprate do najbliže autobuske stanice. Pitao sam ih šta misle o tome što im je mama toliko često odsutna. „Bilo je lepo imati vaj faj na par dana“, kažu mi one, „Ali na kraju krajeva, bolje je kada je mama tu“.

JOŠ NA VICE.COM:

U instituciji za žrtve černobiljske radijacije u Belorusiji

Vozio sam porše kroz zabranjenu nuklearnu zonu Fukušime

Tražila sam ljubav na veganskom dejting sajtu