Drugi mesec na ulici je već počeo kada je stigla glasina je u kuhinji Slobodana Miloševića i Mire Marković skuvana ideja o velikom kontramitingu u centru Beograda 24. decembra 1996. Desetine hiljada ljudi koje su od polovine novembra protestovale na ulicama protiv očigledne i drske krađe rezultata lokalnih izbora nisu odustajale – zviždaljke, šerpe, koškanja sa neistomišljenicima – većina je bila čvrsto rešena da se mora ići do kraja. Besne zbog laži i prevara, još bešnje zbog uvredljivog izveštavanja režimskih medija, pristalice opozicione koalicije Zajedno, bez Fejsbuka, interneta i jedva po kojim mobilnim telefonom su i tog 24. decembra izašle na ulice Beograda na kojima su ih, od ranog jutra, dočekale do tada nezabeleženo jake i brojne policijske snage.
Od ranog jutra, kolone autobusa iz unutrašnjosti Srbije, nakrcane Miloševićevim pristalicama, ali i ljudima kojima su šefovi u državnim fabrikama “savetovali” da pođu na skup patriotskog naziva “Za Srbiju”, pristizale su u Beograd. Neki među njima nisu ni bili svesni da je njihovo prisustvo, uz transparente podrške i Miloševićeve slike, otvorena provokacija i trn u oku opozicionim demonstrantima. Bacane su kamenice, dolazilo je do koškanja, čuli su se pucnji.
Videos by VICE
Moj kolega Aleksandar Vasović, koji je tada bio novinar Radija B92 – jednog od retkih medija u to doba gde su se mogle čuti tačne informacije o onome što smo svi mogli da vidimo, ali nije postojalo za državna glasila – počeo je izveštaj za jutarnji dnevnik rečenicom koja mi stoji u glavi već evo dvadeset godina:
“Beograd je danas osvanuo kao scenografija za film ‘Tri boje: Plavo‘ Kšištofa Kješlovskog. Nepregledne kolone policajaca preplavile su ulice grada.”
Zamolila sam Vasketa da se priseti kako je izgledao taj dan. Pročitajte njegovu priču:
– Namerno nisam hteo da konsultujem tadašnje vesti, niti da razgovaram sa kolegama, poenta je bila da se sam setim šta je bilo na kontramitingu. Kad su bili lokalni izbori 17 novembra 1996, meni se trefilo da baš nekako uoči njih dobijem grip, tako da sam tih prvih par dana proveo u krevetu, pa ih se slabo sećam.
Kada sam izašao na ulicu, po Terazijama i centru su već okolo-naokolo u velikom kolonama šetali opozicionari i pred njima neki, na primer kombi, a na njemu zvučnici i Vuk Drašković u crnoj Meklaud bundi.
Vozilo se zvalo Vukomobil. Sa narodom su išli pokojni Zoran Đinđić, Vesna Pešić, Koštunica Vojislav, a mislim da je bio i Dragoljub Mićunović, pa je bila Vida Ognjenović, onaj Vuksanović i još neki.
Mi iz B92 smo sedeli u kafani kad je Radio Beograd objavio da će 24. decembra kod hotela Moskve biti održan miting SPS-a. Nešto ranije je opozicija najavila šetnju u isto vreme i na istom mestu. Pokojni Zoran Mamula je gricnuo bradu i brk što je radio u ozbiljnim situacijama i rekao da to neće na dobro da izađe.
Fotografija iz privatne arhive
Kad smo izašli na ulicu, Terazijama su hodali i jedni i drugi i gledali se ispod oka. Policija sa štitovima i pod šlemovima je stajala u četvororedovima po celom gradu, dole kod autobuske stanice su bili vodeni topovi i oklopni transporteri i marice.
SPS-ovci dovedeni iz cele Srbije su bazali po prodavnicama, stiskali u rukama najlon kese sa sendvičima i sokovima u tetrapaku. Neki su bili zbunjeni ili uplašeni, drugi su jedva čekali da uhvate krivinu od putovođa i zbrišu rođacima ili prijateljima, a treći su bili iskreno besni na sve oko sebe, posebno na bezobrazne Beograđane koji su ih umesto, na primer, na Slaviju slali na Dorćol ili ka Novom Beogradu.
Opozicioni Beograđani su furt prolazili pored socijalista kao pored smrdljivog sira, povremeno su ih podbadali zajedljivim parolama ili su zapušavali noseve, pljuvali ih i uopšte, bili neljubazni.
Povremeno bi tu i tamo izbila tuča, na primer, kad su su trojica socijalista sa sve transparentima sa Miloševićevom slikom pokušali da izvrše napredovanje preko ulice ka nekadašnjoj radnji ProMuzike, ali su odnekud izašli neki isti takvi, samo sa suprotne strane, i oteli im transparente.
Dan-danas se sećam kako se jedan od socijalista, onako debeljkast, sed, proćelav, u šoferskoj bundi, savija ka podu dok mu o grbinu puca onaj transparent, a one letvice što su držale sliku lete okolo kao na usporenom filmu. Posle su opozicionari nosali okolo taj zarobljeni Slobin poster kao trofej, pa su ga na koncu spalili tamo kod Palate Albanije.
Jedan u železnicarskoj uniformi iz grupe socijalista je kukao: “Ne tucite se, ne udarajte se, mi smo braća.” Baba pored njega je ljubila Miloševicevu sliku u ramu od školjki. U opozicionoj gomili nosili su japansku ratnu zastavu, a jedan sa šajkačom i kokardom je nabijao zaplenjen Miloševicev poster na neku motku. Socijalisti su skandirali “USTALO JE KOSOVO”, opozicionari su im pominjali bližu i dalju familiju u negativnom seksualnom kontekstu, pa su ih neki ponovo razvađali, drugi su se zaletali da se tuku i sve tako.
Jedna manja kolona SPS pristalica je sa sve zastavama i transparentima pokušala da maršira do palate Albanije. Visok momak u mantilu je prišao i po sred lica pljunuo jednog od njih i oteo mu zastavu. Neki ljudi sa rudarskim šlemovima na glavama su se zaleteli u gomilu i više se nije znalo ko koga bije. Čini mi se da su u neko doba prestali čak i da se psuju i da su samo režali jedni na druge.
Gomila se polako razdvajala jer je, ako me sećanje služi, došlo obezbeđenje opozicionog protesta pa je postavilo prvi provizorni kordon, a onda i Vukomobil i na kraju Vuk i ostali lideri, pa su držali govore, ili je možda samo Vuk nešto pričao. A bile su i neke, kao, barijere.
Preko te ničije zemlje su tamo i onamo, preko naših glava, leteli razni tupo-tvrdi predmeti, pa poneko i podbaci. Tako je doletela jedna plastična flaša puna vode koja me je pogodila po sred leđa, pa sam blebnuo na patos i jedva se podigao.
U međuvremenu je ozdo od Balkanske i Prizrenske stigla grdna policija sa sve šlemovima i štitovima pa je postavila kordon, odgurala opoziciju ka Knez Mihajlovoj, a novinari su ostali u sredini.
Čini mi se da su u neko doba prestali čak i da se psuju i da su samo režali jedni na druge.
Iz radija B92 je došlo pojačanje pa smo se nekako rasporedili po onoj gomili, javljali smo se uživo, a snimali koliko smo stigli.
Ja se ne sećam, ali me je dobra drugarica i koleginica onomad podsetila da sam jedno javljanje nešto pre početka kontramitinga, možda je bio i jutarnji program, počeo rečima da Beograd zbog silne policije izgleda kao da je izašao iz trilogije Kiješlovskog Tri boje, ali samo u jednoj boji – plavoj.
Na obodima dve gomile su povremeno besnele tuče, samo što su umesto opozicionara, odnosno socijalista, u njima sada učestvovali momci u crnim kožnim jaknama koji su sa velikim elanom prebijali prvoga koga dohvate, bez obzira na partijsku pripadnost.
Nekoliko novinara je takođe dobilo pendrecima po leđima i glavi na sred blatnjavih Terazija. Jedan opozicioni aktivista u sedištu Demokratske stranke u blizini je pokušavao da zapiše imena i podatke o svim povređenim i prosledi ih medijima u inostranstvu, ali telefonske veze nisu radile.
Neka policija je krenula da mlati po obodima dvaju gomila, tamo oko ulaza u robnu kuću Beograd, prema Nušićevoj i Bezistanu, pa sam otišao da vidim.
Video sam pandura pod šlemom kako jednog dečka, imao je La Lakers jaknu, prvo bije pendrekom, pa štitom, pa gazi cokulama, a onda od pozadi natrčava jedan opasno izgledajući ćelavi i iz sve snage udara pandura glavu parčetom daske.
Kad je opozicija na koncu odgurana sa Terazija, počeo je kontramiting.
Davno je bilo pa se zaboravilo, dnevnik nisam vodio, ali u jednom momentu je masa SPSovaca krenula prvo da mrmlja, onda da huči i na kraju da skandira SLOBO SLOBO!
Na bini je pored pokojnog Miloševića bila i Mira Marković, valjda Milan Milutinović, Dragan Tomić i još podosta njih. Možda je bio i Milomir Minić, nisam siguran. Od govora se malo sećam, znam da je Milošević rekao da: “Srbijom neće upravljati tuđa ruka.” Oni njegovi su još (da li pre ili neposredno nakon početka govora) skandirali SLOBO MI TE VOLIMO, SLOBO MI TE VOLIMO! na šta je on kao da tera muvu odmahnuo rukom i rekao “Volim i ja vas,” a oni su uradili AAAAAAAAAAAAAAAAAAA i opet SLOBO MI TE VOLIMO, pa su se posle smirili da slušaju.
Sećam se još par stvari. Jedna tetka, od tako svojih 60 godina, u plastičnoj bundi i štrikanom šalu sa šljokicama, nakarminisana i ondulirana, drži pomorandžu i pokazuje je istoj takvoj ispisnici sa druge strane i reži: “Ovooooo je meni Slobo daooooooo, Slobo mi daoooo! Meni ovde valja, ti idi u Ameriku! “
Druga slika: Dvojica SPSovaca, iza one barijere, drže novine preko glave da se kao zaštite od kamenja kojim ih opozicionari gadjaju. Onda doleti (mislim) sendvič, udari jednog po sred nosa, rasprsne se, a ovaj se okrene i zavapi: “Što se, bre, hranom gađate, sram vas bilo?”
Oni njegovi su još (da li pre ili neposredno nakon početka govora) skandirali SLOBO MI TE VOLIMO, SLOBO MI TE VOLIMO! na šta je on kao da tera muvu odmahnuo rukom i rekao “Volim i ja vas.”
Bio je i neki čovek, ne znam kome je pripadao, u zelenom trenčkotu, odelu i kravati, visok, proćelav, stajao je na sred ničije zemlje, prav kao kolac, a kamenje sve pada oko njega.
Kako je skup išao kraju, socijalisti su se razilazili, opozicija je počela da se vraća, a posle je policija bacila grdno mnogo suzavca, pa su došli, ako se dobro sećam, maskirani ljudi (fantomke i tome podobno) i pendrecima isprebijali narod po Nušićevoj i oko hotela Moskva, u parkiću ispod Moskve i po haustorima…
Nas nekoliko se polako-polako povuklo ka Domu omladine preko Trga Republike gde su policajci metodično premlaćivali koga su god sustigli i otišlo u redakciju.
Prema izveštaju državne televizije, na kontramitingu je bilo pola miliona ljudi, dok su nerežimski i strani mediji procenjivali da ih je bilo između 30 i 50 hiljada. Koalicija Zajedno je procenila da je organizacija kontramitinga koštala Srbiju skoro 1.5 miliona maraka.
Bila je jedna žena i vodila je kera, malo neko pašče, kao pinča ili nešto tako, išla je baš pored ulaza u Narodni muzej, a policajac se zaleteo od onih štandova sa hranom, kod bioskopa, pa ju je udario pendrekom iz sve snage, a psa šutnuo tako da je odleteo skoro do pozorišta.
Taj dan su javili da je neki Živko Sandić, socijalista i kandidat SPS na izborima u Vršcu, pucao u glavu Ivici Lazovicu iz SPO-a, i da ga je teško ranio, a da su istoimeni socijalisti ili policija ili tako neko, na Gazeli na smrt isprebijali Predraga Starčevića. Odgovorni za ubistvo još nisu izvedeni pred sud.
Ujutro su se opozicionari iz lokalnih ekipa iz centra hvalili kako su do neko doba lovili i tukli zaostale socijaliste iz provincije koji su pogubili prevoz.
A mi smo nastavili da radimo.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
