​Odrasla sam bez oca, i ipak je bilo super

Nekad prođe i po nekoliko godina da se ne vidim s ocem, iako ne živimo daleko jedno od drugog. Tu i tamo razgovaramo telefonom, o površnim stvarima. Pita me kako mi je na faksu, a ja njega pitam šta ima novo u gradu. Nemam šta više da mu kažem, jer on ne zna praktično ništa o meni. Ne poznaje moje prijatelje, ne zna šta volim, ne zna kako provodim vreme. Razlog za to je što su se on i moja majka rastali kada sam bila beba. I jedino što mi je ikada pružio u životu je bila tuga. Ali sve to meni nikada nije bilo zaista tragično.

Naravno, kao mala sam ponekad bila ljubomorna kada bih otišla kod neke drugarice i videla kako se njen otac stara o njoj i kako je podučava nekim stvarima. Ali srećom, ta faza je trajala kratko, i shvatila sam da mi majka pruža dovoljno ljubavi za oba roditelja, i rešava sve što treba, što je bilo važnije od toga da u životu imam još jednu osobu za koju ne predstavljam ništa osim posledice jedne prolazne veze.

Jedino što je čudno kod cele situacije su čudni pogledi i to kada mi ljudi govore, „Jadna ti… sigurno ti je bilo grozno", kada me pitaju za roditelje i kada im kažem da otac nije deo mog života, i nikada nije bio. Ali nije tako. Moj otac se nikada nije starao o meni, i ne može da mi nedostaje nešto što nikada nisam imala, ni materijalno, ni međusobno. Tako da mi jednostavno ništa nije nedostajalo.

Još gore je kada ljudi objašnjavaju moja dela time što sam odrasla bez oca. Detinjstvo provedeno samo sa majkom nije od mene napravilo malo čudovište koje mrzi sebe i pokušava da se izbori s problemima s ocem preko veza sa kretenima. Naravno, ponekad sam bila sa budalama, ali to nema nikakve veze sa kompleksom oca. I ljudi koji odrastaju s očevima prave gluposti. Nikada svoju glupost ne bih pravdala situacijom s ocem. Nisam traumatizovana, niti asocijalna.

U životu treba biti direktan s ljudima koji ti se dopadaju, i kojima se i ti dopadaš, u najboljem slučaju. Sve ostalo je loše po dušu barem jedne uključene osobe. I mislim da to pravilo ne važi samo za iskrene prijatelje i poznanike, već i za rođake, uključujući i roditelje.

Neki ljudi su jednostavno seronje. I ako izbacuješ seronje iz svih drugih oblasti svog života, zašto to ne bi činila i sa članovima porodice? Kažu da porodicu ne možeš da biraš, ali moj otac je na to gledao drugačije. Dvadeset godina je verovao da može da odluči da li da se stara o svom detetu ili ne. A sada ja odlučujem da li mi je u životu potrebna takva osoba. Ljudi mogu da kažu da je ovo ogorčeno, ili jednako bezveze, ali posle mnogo godina propuštenih prilika, nalazim se u takvoj životnoj fazi.

_________________________________________________________________________

Stvarni "Pravi detektiv"

_________________________________________________________________________

Ponekad, kada razgovaram s ocem, on mi govori da često razmišlja o meni i da me voli. Ja njemu nikada nisam iskazala naklonost. Naravno, shvatam da ne bih bila ovde u ovom obliku, da nije njega. Tako da sam mu prilično zahvalna na genetskom materijalu i sjebanom odnosu koji je imao sa mojom majkom – čak iako se loše ponašao prema njoj.

Ali najviše sam mu zahvalna na jednoj stvari. Zahvaljujući njemu, znam da srećno detinjstvo i to kakav čovek ćeš postati nema nikakve veze sa odrastanjem u određenoj društvenoj tradiciji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu