Kad špijuniranje simpatije preko društvenih mreža postane problem

Mogu tačno da odredim trenutak kad sam shvatila da je špijuniranje preko društvenih mreža postalo ubedljivo najveći problem u mojoj vezi. Pre pet godina sedela sam u stanu koji sam delila sa svojim tadašnjim dečkom, popivši flašu vina i pogledavši četiri epizode Tračare tokom solo večeri u petak, dok se on istovremeno provodio sa svojim prijateljima. Nervozno sam pušila dok sam skrolovala kroz njegove tagovane slike, pokušavajući da procenim kakva je žurka, koje su sve žene prisutne, da li je možda spavao sa nekom od njih.

Kad mi je ponestalo slika od te večeri, samo sam nastavila dalje, zavlačiće se sve dublje u ćoškove njegove prošlosti, u zemlju u kojoj je nekad živeo, u kuću koju je tamo delio sa svojom devojkom. Već sam videla sve te slike, nebrojeno puta, ali sam nastavila da skrolujem, želeći da pronađem onu koja će me najviše povrediti. Bila je to osunčana slika koju je snimio njihov zajednički prijatelj u Montrealu, na kojoj se oboje smeju u kameru, prelepi i kul. Pronašla sam zajedničku sliku njega i sebe, i počela da šetam između njihove i naše slike. Ova pa ona, ova pa ona, pokušavajući da razlučim koja izgleda bolje, koji je par srećniji, koje je lice objektivno lepše – njeno ili moje?

Ja sam, sa svojih 27 godina, pripadnica generacije koja je prvi put uronila u blato društvenih mreža dok je još pokušavala da prokljuvi pubertet. Imala sam 13 godina kad sam prvi put okačila nešto na neki muzički forum, dok su oni još uvek uglavnom bili nastanjeni momcima koji su neprestano insistirali na pitanju: "Ko je ovde napaljen??", nakon što su postavili obavezan generički komentar na neku pesmu Korna.

Kad smo imali 14 godina, moju školu zahvatila je groznica MSN-a. Odrađivali smo čitave uzbudljive ljubavne trajektorije a da nikad nismo napustili svoje sobe. Savršeno mi je odgovaralo: debela, ne preterano lepa, knjiška štreberka koja je ipak imala pretenzija da bude kul, uglavnom zahvaljujući činjenici da je čitala NME.

MSN, Bebo i MySpace značili su da mogu da impresioniram željene mete gađajući se imenima bendova i filmova, i stičući njihovo poštovanje na staromodni način – pretvarajući se da volim isto što i oni. Nekoliko godina kasnije, izgubila sam nevinost sa elektronskim muzičarem kog sam upoznala na MySpace-u. Moje tinjedžerske romanse, sve u svemu, bile su Ekstremno onlajn.

Nikad nisam imala vezu pa čak ni simpatiju pre postojanja društvenih mreža. Bilo mi je savršeno urođeno da progonim predmete divljenja sve dok ne saznam svaki kulturni proizvod koji vole, sve dok ne vidim svaku njihovu fotografiju. Sve je u to vreme delovalo normalno, zato što nisam znala za drugo. Tek sada uviđam koliko je čudno bilo da smo svi zašli na tu veliku nepoznatu teritoriju, bez presedana ili razmišljanja o tome šta sve to može da znači – bez predstave o tome da istovremeno upoznavanja stvarne osobe i njene druge, onlajn persone može da bude toliko uznemirujuće.

Gde povlačite crtu sa špijuniranjem onlajn života vašeg partnera? Da li skrolujete kroz njegov Tviter ( i tvitove i odgovore, zašto ona stalno odgovara na njegove šale)? Koliko puta nedeljno gledate njegov Instagram? Da li proveravate ko je lajkovao svaki selfi (taj gabor iz njene kancelarije koji joj uvek sve komentariše smajlijem sa srcima namesto očiju)? Šta je sa slikama na kojima je tagovan? Šta je sa prijateljima koji su okačili slike na kojima je tagovan? Šta je sa pronalaženjem heštega za venčanje na kom su on i njegova bivša devojka možda bili pre sedam godina? Šta je s praćenjem NVO-a gde ona radi zato što ponekad postavljaju spontane fotografije iz kancelarije? Sve su ovo totalno lažni, ne-pravi, lični primeri, koje samo koristim da bih ilustrovala koliko brzo nevino špijuniranje nekoga može da se pretvori u sramotni ciklus.

Dubinsko špijuniranje, izvlačenje histeričnih zaključaka o ruci vašeg ljubavnika oko struka njegove prijateljice, opsesivno razmišljanje o bivšima – ne samo da je takvo ponašanje oblik mentalnog samopovređivanja, već odaje isti ljigavi utisak čitanja nečijeg dnevnika bez dozvole, isti užas izvesnosti da ništa dobro neće proizaći iz svega toga.

Naravno, malo nevinog špijuniranja krajnje je prirodno. Ta početna faza ludačkog zaljubljivanja toliko je snažna da može bukvalno da vam izbije misli iz vaše glupave glave. Kad se do ušiju zaljubim u nekoga, zaboravim kako ta osoba zapravo izgleda. To osećanje toliko je snažno da kad zatvorim oči i pokušam da se prisetim njegovog lica, crte lica krenu da se premeštaju, kao kod Pikasa, i moj um ne može nikako ponovo da ih sastavi. Može da deluje istinski romantično i zabavno sedeti sa glupim osmehom na licu dok pregledavate album preosvetljenih slika sa njegove božićne žurke na poslu od pre tri godine, mali nalet dopamina uz čiju pomoć ćete lakše izdržati do sledećeg viđanja. U redu je želeti diviti mu se i upoznati ga.

Problem nastane kad se želja da upoznamo osobu pretvori u želju da je upoznamo do kraja; da ne preostane ni jedan deo nje neotkriven; kad poželimo da iscrpimo sve njene privatne rezerve; kad poželimo da je progutamo celu. To radimo kad insistiramo na tome da znamo one delove života neke osobe koje su oni odlučili da ne podele sa nama. Ključni deo naše želje je misterija te druga osobe, ali mi osećamo poriv da uništimo upravo to što nas uzbuđuje, ono u njima što ni ne možemo da upoznamo.

Društvene mreže nas obično sve destiluju u lako svarljive slike i tek kad povremeno doživimo sebe spolja možemo da vidimo koliko je to jezivo, ta verzija tebe koja izgleda, govori i ponaša se kao ti a opet ne živi tvoj život. Sećam se da sam se odvalila od smeha kad sam naletela na svog bivšeg nekoliko meseci posle preseljenja u London. "Špijunirao sam tvoj Instagram – izgledaš toliko srećno tamo!", rekao je on, a sama ideja da bilo ko može to da pomisli kad sam zapravo bila gotovo ošamućena od tuge delovala mi je urnebesno. Ali naravno da je to pomislio – bilo je to kao da sam mu to sama rekla, čak i ako to nisam mislila.

Često se duboko uznemirim kad neočekivano ugledam neku sliku svog bivšeg na Instagramu; mislim da je to zbog toga što su one istovremeno toliko nepomirljivo intimne i otuđujuće. Evo me, te slike govore, a ti me nimalo ne poznaješ. Uporno se pitam kad ću se na to navići, kad će sve to prestati da mi deluje toliko neobično. Pitam se da li ću se odučiti od toga da na taj način posmatram stvari, a onda se setim da nikad nisam ni upoznala neki drugi.

Još na VICE:

Pitala sam muškarce na Tinderu gde u Beogradu vode devojke na prvi dejt

Šta žene u Beogradu misle o seksu bez obaveza

Ljudi iz Srbije opisuju raskid u šest reči