Bio sam na crvenom tepihu festivala u Kanu i evo kako je bilo

Iako nikada ranije nisam bio pozvan na nekakav crveni tepih, uvijek sam imao želju, ali mi se činilo da nisam mogao ni da maštam o tome da se prošetam crvenim tepihom Kanskog festivala, jer tamo pretežno dolaze ljudi iz svijeta filma. Ali, imajući u vidu šta sve u svijetu mode može da se desi, što ne može ni u jednom drugom, možda i nije trebalo da budem tako iznenađen.

U novembru sam radio editorial za Gmaro Magazin, zatim smo odradili naslovnu stranu na moju inicijativu, i u toku narednih tri-četiri mjeseca, postao sam dobar prijatelj sa njihovom urednicom, koja me je na kraju i pozvala da sa njom krenem na Kanski festival i da uradimo još jedan editorial. Naravno, odmah sam pristao, odložio sve obaveze i od tog trenutka krenuo aktivno da se pripremam.

Najradosnije povodom ovog poziva bile su moja majka, sestre i drugarice. Bile su više ishajpovane od mene, jer moje uzbuđenje nije moglo da dođe do izražaja od svih briga koje su me nakon poziva pogodile.

Bilo je, činilo mi se, malo vremena da osmislim šta ću nositi. Znao sam da treba da bude nešto zlatno - međutim, na Kanskom festivalu za muškarce dress code je obavezna kravata i elegantno. Znajući da je obavezno ispoštovati ga kako bi te pustili na crveni, već tada bilo mi je jasno da ne mogu da dođem skroz u oklopu, već da moram da nosim pantalone, što me je smaralo, ali sam nacrtao skicu dizajna i to poslao jednoj dizajnerki iz Bosne, koja je važila za najbolju na Balkanu za pravljenje stvari od tog zlatnog materijala.

U međuvremenu sam sa prijateljima otputovao u Dubai, gde sam kupio ostale stvari koje su mi trebale za festival. Kada sam se vratio, nedelju dana pred festival, morao sam da odem do Beograda na 20 sati da vidim sve što mi je napravljeno. Međutim, kada sam stigao tamo, žena mi je javila da će mi posalti stvari za tri-četiri dana, iako mi je prije rekla da mi je već sve poslala.

Dva dana pred put u Kan, ona mi je javila da nije napravila to što je trebalo i blokirala me na svim mrežama. Tada sam kontaktirao dizajnerku Marinu Ignjat i ispričao joj šta mi se desilo, te me je ona povezala sa Sequin Design, koja me je spasila - za jedan dan napravila je nešto vrlo slično onome što sam bio zamislio.

Nakon ogromnog stresa, krenuli smo na put. Tada više nisam imao nikakvu tremu, čak ni kada sam sreo trudnu Adrianu Limu na aerodromu, koju isprva nisam ni prepoznao. Osećao sam se kao svoj na svome, pozitivan adrenalin omogućio mi je da se tokom te treće večeri Kanskog festivala pokažem u najboljem svetlu.

Možda nisam imao tremu jer mi je u glavi bilo da me niko ne zna, pa sam mogao da stanem, poziram i nameštam se za slikanje bez pritiska, koliko hoću. Da je negde na našim prostorima bio neki događaj, možda bih i osećao tremu, ali mi se čini da sam ovime probio led. Iako je u Kanu sve grandiozno, dok sam stajao tamo pod svetlom bliceva, shvatio sam da se sav stres isplatio.

Shvatio sam da sam među prelepim, nasmejanim i harizmatičnim ljudima na jednom od najekskluzivnijih crvenih tepiha na svetu. Oni kada stanu na taj crveni tepih, pogotovo žene u ogromnim haljinama, ne dozvoljavaju da ih bilo ko zaseni u toku ta dva minuta koliko su u centru pažnje. Jedna novinarka je rekla, ‘Što je veća haljina, više si zapažena’. Dok muškarci samo prođu. A ja svakako nisam išao tamo da bih samo prošao neprimećeno. Došao sam da uživam u trenutku.

Iako sam zakasnio na početak projekcije filma Boy from heaven, ubrzo sam shvatio da to i nije toliko važno - fotografije su ispale sjajno, a, kako sam primetio, ni drugi oko mene na crvenom tepihu kao da nisu došli zbog filma. A čini se ni zbog drugih zvanica.

Pre odlaska u Kan, jedna sa jednom drugaricom u šali sam pričao o tome kako bi bilo dobro da u Kanu upoznam na nekoga iz Netflix produkcije, međutim, ne samo da nisam uspeo da upoznam bilo koga, već sam shvatio da oko mene niko ni sa kim ne razgovara. Svi žure - postoje tri sale za gledanje filmova - u našoj sali bili su pretežno najpoznatiji od zvanica, ali se dalo primjetiti da ne žele da komuniciraju ni sa kim. Bili su rezervisani, tihi, gledali u svoje telefone. Niko u suštini nije ni gledao film.

Još jednom sam sebi potvrdio da me ovakvi događaji izuzetno inspirišu - volim da razmišljam, da crtam, da osmišljam. Pozitivnu energiju koju izvlačim iz ovakvih oblika kreativnosti ne može zameniti ništa. Jedino što donosi bolji osećaj je biti prepoznat kada nešto kreativno što si stvorio bude zapravo primećeno i pohvaljeno.

Zbog toga mi je bila neviđena čast i pozitivno iznenađenje to što su mnogi portali objavili moje fotografije sa crvenog tepiha. Izuzetno mi je prijalo iako nisam očekivao da će ovoliko ljudi da reaguje i da mi piše i da podijeli. Ponuda koja se ne odbija pretvorila se u jedno od najintenzivnijih iskustava, ali bih sve ovo ponovio opet.