U čudesnom svetu kospleja u Srbiji

Prvi bliski susret sa kosplejom – hobijem u kome ljudi pokušavaju da ožive junake pop-kulure – doživeo sam tek na ovogodišnjem Beokonu. Gust raspored i hektični život novinara u Srbiji nije mi davao vremena i mentalnih resursa (da, lenj sam) da se pobliže upoznam sa ovom personifikacijom kreativnog geekizma. Sve što mi je po društvenim mrežama iskakalo a da je imalo veze sa kosplejom sam uredno lajkovao i odlagao u fioku za "kasnije", jer sve što je gikovsko nije mi strano, a ovaj vid kreativnog eskapizma nisam ranije sretao.

A onda je konačno usledio oživljeni Beokon, na kome je organizovan neobavezni ketvok. Seo sam u prvi red, svetla u sali su se prigušila, a onda je pored mene seo - Stiv Rodžers, Kapetan Amerika, u kompletnom odelu, sa štitom, ali bez kacige. Dok sam buljio u Kepa razmišljajući šta da ga pitam i kako je, bre, to moguće, neke devojčice u redu iza nas su ga potapšale po ramenu i počele da ga ispitaju o izradi kostima i pripremi.. Rodžers je na tečnom srpskom počeo da odgovara, ali onda se pored nas stvorila ženska silueta, koja je strogim glasom naredila Kepu da sedne na mesto predviđeno za žiri. Kao pravi vojnik, odmah je poslušao.

Dok sam pokušavao da shvatim šta se dešava, devojčice u redu iza su se primirile i zakucale svoje poglede na binu. Okrenuo sam se i ja, a na bini su stajale… Death iz Endlessa Nila Gejmena i neka devojka u civilu. One su najavile defile i pravila ketvoka: izađite na binu, na tri označena mesta stanite u pozu i siđite sa bine. To je demonstrirao/la Desire, brat/sestra Death, a onda je počeo sam defile.

Mnogi kostimi bili su iz meni nepoznatog sveta japanskih stripova i animacije, ali sam prepoznao i dobar deo drugih. Na bini su se ređali Fredi Kruger, princeza iz Frozena, posada Serenityja, Bog roka, nekoliko Džokera, Džoker u paru sa Harli Kvin, junaci Walking Deada i mnogi drugi. Svi oni su na neki način pokušavali da ožive svoje karaktere i svima je to uspevalo. Na momente sam iza maske mogao da vidim i ljude i oni su bili raznoliki: od odraslih osoba koji se super provode, do emotivnih tinejdžera koji jedva zadržavaju suze i izlaze na kraj sa svojom tremom. Većina ih je nastupala samostalno, ali su neki bili i u paru, ili sa više ljudi. Kada je prošlo tih pedesetak kostima, žiri je počeo da odlučuje o pobedniku, a ja nisam mogao da verujem koliko je lepa i nekako čista stvar koju sam gledao.

Odmah nakon proglašenja pobednika i dodela nagrada, onako sav ustreptao sam otišao do Death da je pitam da mi pomogne i uvede me u srpsku scenu i objasni da li je zaista sve tako super kao što je delovalo na prvi pogled. Dogovorili smo se da se ubrzo vidimo, a usput sam pokupio kontakt i od Kapetana Amerike i otišao kući da istražujem ovaj fascinantni svet.

Ubrzo sam se našao sa Death. Naravno, na razgovor nije došla Death, već Isidora, Beograđanka od 30 i nešto, uspešna prevoditeljka i gik na kub, kojoj je kosplej ime Ferasha.

Prema drevnom predanju, počeci pravog kospleja u Srbiji vezuju se prvu konvenciju Japanizam, koju je 2008. godine prvi put organizovalo društvo Sakurabana, koje se bavi promocijom japanske pop-kulture. Članovi su se, maltene po službenoj dužnosti, kostimirali, a kosplej je od početnog "oblačimo se u kostime i idemo na žurku" počeo da dobija ozbiljnije oblike: pobednik na Japanizmu se automatski kvalifikuje za veliko evropsko takmičenje.

Ali, naravno, nije sve u takmičenju.

Isidora mi kaže da ne postoji ista formula za svakog ko želi da se bavi kosplejom.

Zajedničko je jedino da pravi kosplejer ne želi samo vizuelno da 'skine' svog lika, već i ponašanje i karakter. Volim kada se izbriše granica između toga šta sam ja, a šta je lik. Zato moram dobro da poznajem svoje likove – objašnjava mi.

Isidora se takmičila samo jednom, jer je jedan od organizatora. Ali i taj jedan put je bio dovoljan za intenzivno iskustvo. Odabrala je lik Sersei Lanister iz Igre Prestola i na sceni plesala sa partnerom Endymionom, u toj prilici, Džejmijem Lanisterom.

- Za ta dva i po minuta smo prošli čitav spektar emocija, užasno intenzivnih i kratkotrajnih. Proživeli smo celu tu lanistersku histeriju zajedno, a ja sam osećala kao da te emocije istovremeno i jesu i nisu moje - živo Isidora prenosi svoja iskustva i ujedno mi daje jedan od odgovora zašto se ljudi bave kosplejom.

Ali, nastup je samo – pardon - "samo" konačni proizvod kosplejerskog iskustva, jer pre toga sledi izrada kostima. Većina kosplejera u Srbiji ima svoje timove, grupe, ekipe sa kojima zajednički rade na izradi kostima. Često se dopunjuju različitim talentima i onda se udružuju. Neko šije, neko šminka, neko farba ili seče ili pravi rekvizite za binu, a sve to uglavnom priručnim materijalima.

Isidora kaže da se posle nekog vremena ljudi izvežbaju i odmah prepoznaju kako od kese za đubre mogu da naprave pero za krilo palog anđela, a od kanti i plastičnih cevi srednjevekovni oklop. Ta zajednička kreativnost svakako može da izrodi bliže veze i prijateljstvo čak, ali je mene zanimalo da li me utisak sa Beokona vara, ili to opšte prihvatanje ide i dalje od pojedinačnih grupa. Da li je kosplej zaista tako inkluzivan hobi u kome ljudi apsolutno prihvataju jedni druge?

-Apsolutno! Kod nas su to i dalje neka 'čudna' interesovanja i još je zajednica takva da prosto čuvamo guzice jedni drugima – kaže Isidora.

Istina, u kospleju ima i elitizma, dodaje, "ali ljudi mogu da budu 'čudni' koliko hoće i da se ispoljavaju kako hoće."

- I Sakurabana kao takva je sigurno utočište u kome ljudi, pogotovu mladi, mogu da budu drugačiji koliko hoće i da ne brinu šta će reći okolina - objašnjava Isidora, dodajući da kreativnost pomaže preskakanju brojnih prepreka, pa i finansijskih.

Kad smo kod finansija, živo me zanimalo kako je to biti profesionalni kosplejer u Srbiji i šta uopšte radi profesionalni kosplejer. Posle nekoliko pokušaja, Bora (znan kao Orinosuke, inače Kaptean Amerika sa početka teksta) je uspeo da ugovori slobodan termin sa menadžerkom profi tima OriSor. Da mi je neko pre ovoga rekao da sa menadžerkom treba da se utvrđuju termini sa profi kosplejerima…

Pokupio sam ih u jednoj maloj krojačkoj radnji u centru grada dok su isprobavali kostime. Menadžerka Mina ( Mistiqarts), Bora i sićušni Čava (Delusor) čine jezgro OriSora. Tim je nastao 2014. godine, kao posledica Minine ambicije i želje da se njeni kosplej projekti udruže sa drugim kreativcima.

Dok Bora i Mina sa šnajderkama prolaze kroz poslednje detalje kostima, Čava mi pokazuje svoj Tviter feed, koji je potpuno sastavljen od dalekoistočnih znakova.

- Ništa ne razumem – kliberi se Čava.

Nisam baš stručan da kažem šta je to prava zvezda u kosplej svetu, ali sam istražujući OriSor (sedim ispred kompa i klikćem linkove po društvenim mrežama. Kako čovek da ne voli savremeno novinarstvo?) došao do zaključka da oni jesu popularni. Na svakoj društvenoj mreži, specijalizovajnom sajtu ili blogerskoj ili mikroblogerskoj platformi, Mina, Čava, Bora i ostali članovi šireg kruga tima imaju po hiljade, pa i desetine hiljada pregleda, lajkova ili čega već. I stvarno imaju fanove i na Dalekom Istoku, a i drugde po svetu.

Mina mi kaže da profesionalni kosplejer od svojih talenata može da ima dovoljnu zaradu za dalji razvoj, ali da bi se živelo od toga, potrebno je i po 18 sati rada dnevno.

- Ne može se od ovoga živeti. Svako od nas ima posao sa strane, a sva zarada se koristi za unapređenje opreme za rad i, ako ima, putovanja – kaže Mina, inače ilustratorka, učiteljica crtanja u školi japanskog stripa i dizajner tekstila.

Profesionalni kosplejeri se ne takmiče. Njihov osnovni zadatak je da se na velikim konvencijama pojavljuju u kostimu lika koji je jedan od tema tog skupa. Tako je Bora na Wizard World u Kini išao kao Tranduil iz Hobita, dok je u glavnom programu bio glumac Li Pejs, koji je glumio tog lika u Džeksonovom filmu.

- To je glavna uloga profesionalaca, a ponekad smo i sudije. Uz to ide i izrada svih medija za ljubitelje - objašnjava Mina.

OriSor je u Kini stekao razne kontakte, a dobio je i kinesku menadžerku, koja na tom tržištu prodaje njihove plakate, časopise, elektronske pretplate i sve drugo vezano za kosplej projekte ovog tima. Da, grupa ljudi iz Srbije prodaje svoje kosplej plakate u Kini.

Čava kaže da voli rol plej aspekt kospleja, pogotovo kada su u timu ljudi koji poznaju i vole istu stvar kao i on.

- To je vid glume i modelinga u kome možeš da postaneš neko drugi - kaže Čava, student engleskog jezika, dok Mina klima glavom.

Recimo da je eskapizam je za njih dvoje jedan od motiva, ali je za Boru motiv malo drugačiji.

- Mene privlači ispitivanje granica, kako sopstvenih, tako i likova koje radim…Primera radi, moj Kapetan Amerika i ja možemo biti različitiji, zato volim da eksperimentišem, da vidim koje limite ima lik u odnosu na mene i da probam da poguram dalje.

Bora je grafički dizajner, a bavi se i plesom i raznim viralnim stvarima. I on kaže da su kosplejeri uvek spremni da podele sopstvene tajne i pomognu drugom učesniku.

- Niko nikoga ne diskriminiše, ni zbog linije tela, ni zbog izgleda, godina, pola, kvaliteta kostima…I svako će uvek podeliti svoje tajne i pomoći drugome – kaže.

Mina dodaje da nema podela, te "svako radi šta može i koliko može."

- Svi pomažemo jedni drugima kad treba da se izađe na scenu. I uvek kada neko hoće da ti priđe ili ćaska sa tobom, uvek treba da odgovoriš, dok god su ljudi pristojni – upozorava.

Pa vau. Od Orisoraca odlazim opčinjen njihovom velikom harizmom, ali i zdravim strahom od generalke Mine, ponosan na sebe jer sam se hrabro uzdržao od salutiranja dok ona priča.

Ostalo mi je samo da odem na neku od radionica i vidim kako hobisti uvežbavaju svoj kosplej. Isidora i Jovana, znana kao Tenshi, podučavale su raznovrsnu grupu – i tinejdžere i odrasle – šminkanju. Pitanja su svakakva, a Isidora i Jovana strpljivo odgovaraju: kako se nanosi osnova, kako se priprema lice ako treba da se bude u kostimu ceo dan, šta su senke, kako se menjaju crte lice, kako se koji alat koristi za šta…Ni za tri života ne bih pomislio da je šminkanje tako detaljna i tako tehnička disciplina.

Jovana, kamui gakupo u prirodi.

Popričao sam sa Jovanom, koju uopšte nisam mogao da prepoznam uživo. Na Beokonu sam je video u sjajnom izdanju Desire, a na njenoj strani na Fejsbuku u širokom spektru nekih japanskih, meni nepoznatih likova. Transformacija je neverovatna. Uopšte nisam mogao da povežem te likove sa ovom vitkom devojkom lakih, sportskih pokreta, guste kovrdžave kose, bez ikakvog traga šminke na sebi.

- To je moć šminke - kaže 21-godišnja Jovana kroz osmeh.

Kaže mi da su joj roditelji u početku branili da se bavi kosplejem, što je meni potpuno neshvatljivo.

- Nije to uopšte tako retko. Kao, 'zašto stavljaš perike', 'šta se tako nameštaš', 'kakvi su ti to kostimi', 'ko će da te zaposli', 'ko će da te oženi' – priča mi.

Ipak, nije odustala i vratila se kospleju pre par godina, kada je shvatila da baš ovaj hobi spaja njena brojna interesovanja, između ostalog, šivenje, pravljenje stvari, gluma i fotografija.

- Ovako uživo se ne šminkam, niti volim da pravim frizure, ali je za kosplej skroz drugačije. To je predstava u kojoj sam scenarista, reditelj i kostimograf, a zanimljivo mi je da se menjam kroz likove, od male i slatke devojčice do mačo muškarca", kaže Jovana.

I najmlađi učenici tajne kospleja mi potvrđuju da su u Sakurabani našli mesto gde mogu da nađu sličnomišljenike, a da je kosplej način kroz koji mogu da se izraze.

Pa dobro, je l' vam stvarno tako strava ovde, pitam ih grupno, na šta svi odgovaraju glasno i potvrdno, maltene u glas.

Ovde kao da prolazi duga i trče jednorozi, ovde je fenomenalno - uzbuđeno je uzviknula jedna 13-godišnjakinja.

Vidimo se na Ćibikonu!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu