Pričali smo sa mladim umetnicima koji izvode performanse Marine Abramović u Beogradu

Posle Stokholma, Humlebeka, Osla, Bona, Firenca i Torina, velika retrospektivna izložba „Čistač“ Marine Abramović otvorena je 21. septembra i u Beogradu, u Muzeju savremene umetnosti. Na pet izložbenih nivoa prikazano je preko 120 radova koji prikazuju karijeru umetnice od samog početka – skice i slike nastale tokom i pre studija, pa sve do najsvežijih performansa i radova.

Izložbu prati i bogata arhiva i fotodokumentacija, međutim, ono što je zaista čini živom i Marininom, u najužem smislu tih reči jesu neki od njenih najznačajnijih performansa koje reizvode mladi umetnici. Kako i sam kustos izložbe Dejan Sretenović kaže, „njen opus je neka vrsta malog kompendijuma umetnosti performansa i njegovih istorijskih trajektorija od ranih sedamdesetih do danas“, a da je sama izložba „odlična prilika da se u lokalnoj umetničkoj zajednici stimuliše interesovanje za performans kao formu umetničkog izraza“.

Obilazeći izložbu upravo su mi najintenzivniji utisak ostavili ovi mladi ljudi koji reizvode performanse u nekom novom, drugačijem vremenu nego onom kada ih je Marina stvarala. Razmišljala sam o njima ko su, odakle su, šta njima sve ovo znači, i kako se osećaju kada se gomila ljudi provlači između njih dok su nagi. Da li je njihovo iskustvo jednako autentično kao i Marinino, i koji je to trenutak kada shvatiš da si dobro izveo performans druge umetnice?

Uz pomoć Linzi Pejsinger koju je Marina zadužila za projekat sa reperformerima, u Srbiji je na tome radila i Nataša Novaković, njihova koordinatorka. U Beogradu je organizovana audicija, posle koje je izabrano trinaest performera iz Srbije, koji će uz još toliko stranaca koji su već izvodili performanse po Evropi, biti angažovani na beogradskoj izložbi.

- Glavna bit Marinog rada je da ne može kompletno da se doživi sem u realnom vremenu i zato su jedna od najvećih vrednosti ove izložbe upravo izvođenja reperformera. Marina se ne plaši da svoj rad prepusti nekom drugom i svesna je da se u svakom radu i svakom reizvođenju dešava transformacija. To nije samo reizvođenje, ti reperformeri daju sebe, taj rad više nije isti i to je ono najlepše. Kada je došla u Beograd i obratila im se prvi put rekla im je „reperfomansi su putovanja na kojima nikad niste bili“ i to stvarno jeste tako – priča Nataša.

Na audiciju se prijavilo 50 kandidata različitih profesija i uzrasta. Ona je obuhvatala razgovore o njihovim aspiracijama, ambicijama, nekoliko vežbi, a svi učesnici su je upisali kao izrazito terapeutsko iskustvo. Među izabranima iz Srbije našli su se ljudi različitih profesija, od studenata, reditelja, plesača, pa sve iskusnih performera koji su već izgradili ime u Srbiji. Među njima je i Ivana Ranisavljević, vizuelna i performans umetnica, čije je reizvođenje performansa „Freeing the body“ iz 1975. otvorilo izložbu.

- Originalan performans je trajao šest sati, ja sam ga izvodila četiri i po. Kako me ja taj ritam bubnjeva vukao, trudila sam se da ima što manje stilizacije u pokretu, koliko god se vi predali tokom performansa morate paziti da ne uđete skroz u trans već i da jednim delom budete prisutni, zbog kontrole svega. Vrlo je lako kroz pokret, pogotovo ples i bubnjeve skrenuti u to, makar meni. Polu trans je dozvoljen i u njemu vi i te kako utičete na publiku. U nekim momentima bol počne da preplavljuje celo telo, ali onda proradi svest o tome da je to samo faza, i to se uči na radionicama. Taj bol je faza koja kada prođe, vi nastavljate još intezivnije, bol je nestala i dolazi nešto novo što je za mene najdragoceniji osećaj ovih performansa. Dolazi jasnoća, ogroman fokus, gde ste vi svesni svake osobe koje vas posmatra, iako je ne vidite sa zastorom preko očiju. Ali vi osećate svako telo u tom prostoru, disanje, druga čula se izoštravaju. Osetite da ste vi svuda po tom prostoru, da pulsirate i u podu i u plafonu i tada je najjača konekcija publike i mene, svi zajedno pulsiramo – priča Ivana o prvom Marininom performansu koji je izvela pred publikom.

Drugi performer sa kojim sam razgovarala je Alireza Ostovar, mladi kompozitor, performer i dizajner zvuka iz Irana koji živi u Nemačkoj. On se Marininom projektu priključio u Firenci, a performanse je pored Firence i sada Beograda izvodio i u Frankfurtu. Kao veoma značajnu stvar ističe radionicu „Cleaning the house“ koju je prošao pre angažmana na performansima.

- Tokom tih pet, šest dana nismo jeli, nismo razgovarali ni rečima ni pokretima, ne smemo da čitamo ali smemo da zabeležimo misli i snove. Nemamo seks i ne koristimo telefone ni internet. Ovakva vrsta posta ima svoje prednosti, ali opet, pet dana je veliki izazov za telo, nije bilo lako, trebalo je mnogo toga naučiti i iskusiti, a imali smo dosta vremena da razmišljamo i osvrnemo se na sebe i svoj život. Najznačajnija stvar za mene bila je tišina u kojoj sam uživao i koja me smirivala. Bili smo zajedno svi u toj moćnoj tišini koja nas je povezala i pripremila za performanse koje ćemo raditi zajedno, upoznala nas je i to je važan deo ovog posla – objašnjava Ali.

Za Ivanu je ova radionica bila jedna od intenzivnijih koje je prošla.

- Sa jedne strane kao da sam bila na nekom odmoru, a sa druge taj odmor se svodi na snažnu introspekciju, ali kroz mir i spokoj zbog određenih metoda i tehnika. Preispitivanje mentalnih i fizičkih granica, isposničkog, duhovnog ali i racionalnog jer ste sam svoj posmatrač. Ti procesi krenu od fizičkog nivoa, ali vas dovodu do snažnih duhovnih i emocionalnih procesa. Kao da se podvojite – kaže ona.

Svi reperformeri izvode različite performanse tokom trajanja izložbe, međutim onaj koji ćete sigurno uhvatiti i onaj koji je, bar do sada, prošao najzapaženije kod publike verovatno zbog toga što i sama učestvuje u njemu je „Imponderabilia“. U okviru originalnog performansa, nagi i nepokretni Marina i Ulaj provode devedeset minuta stojeći jedno naspram drugog u uskim ulaznim vratima u muzej, prisiljavajući posetioce koji žele da uđu da se provlače između njih.

- U okviru ovog performansa, ja se skroz skocentrišem na zenice partnera ili partnerke. Nekad vam je hladno, prostruji promaja, prvih par minuta sve to osećate, borite se sa glasovima, zvukovima, raznim spoljnim faktorima, a onda se samo odjednom ucentrišeš, fokusiraš i potpuno predaš. Osećam se kao da nas dvoje ili dve, kao da smo obrazovali poseban mehur. Ja nikad ne vidim ko je prošao, nikad ne vidim lice, osoba prolazi kroz moj pogled, ali ja osetim energiju te osobe. Da li je tužna, kako miriše, da li je u žurbi, kolika joj je telesna toplota, kakav je taj dodir ako me dodirne, taj mikroplan elemenata koji gradi jedan mozaik o osobi koja je prošla – opisuje Ivana Ranisavljević.

Ali je do sada oko 150 puta izveo ovaj performans, ali kaže da je svaki put drugačije i da sve zavisi od partnera, dana, toga kako se osećaš, kako si se povezao, kakva je publika tog dana, sve to utiče na iskustvo performera. Priča mi kako su mu veoma zanimljive dečije reakcije: ponekad se čini da im je sve to što vide potpuno prirodno, ponekad su uzbuđena ali nikad ne pitaju zašto su goli. Pitaju zašto se ne pomeraju ili zašto se gledaju.

- Mnogo toga se dešava između performera dok se posmatraju, stvara se jedna jaka i prelepa veza. Ta neverbalna komunikacija je vrlo meditativna za mene, smiruje me. Dok stojite mirno i ne pomerate se menja se brzina cirkulacije. Poslednji minuti znaju da budu baš teški, nekad mi se dlanovi smrznu, ili osećam bol u kolenima, ramenima ili vratu. Ali to je jedan od performansa u kojima Marina ispituje granice fizičkog i mentalnog i sjajno je biti deo toga – kaže on.

Oboje su istakli kolika je važnost publike u Marininim performansima, ali i njima samima.

- Publika daje energiju da se nastavi performans, naročito ako je dug. Kako se pojavi više publike, kao da vam je stiglo neko novo gorivo da nastavite. Meni prija taj odnos. To je pravo jedinstvo. U poslednjih godinu, dve publika je sve slobodnija i radoznalija, i stidljivost malo iščezava, postoji taj strah da li će to razumeti na pravi način. Performans treba doživeti, a da li smo racionalno razumeli ideju, to nije bitno, svakako ćemo je kroz doživljaj i intiuciju razumeti kako mi želimo. Ako je performans izveden iskreno i ako je umetnik dao sto odsto sebe mora da ostavi neki uticaj, trag. Radoznalost mladih je veća od stidljivosti starijih generacija i to me raduje - zaključuje Ivana.

Iz Ivanine priče saznajem da većina umetnika koja se bavi performansom u Srbiji, praktična i teorijska znanja mahom stiče na gostovanjima inostranih umetnika koji ovde održavaju različite seminare i radionice, koje su njima od dragocenog značaja. Jedna takva prilika za ljude koji žive i vole performans je i ova izložba i mislim da je njena najveća snaga ta edukacijska mogućnost da neko koga iole zanima ova grana umetnosti može direktno da se poveže sa njom. Performans u Srbiji opstaje na nivou andergraunda, a njegov značaj često je neprepoznat od institucija, prema njemu se odnosi neprofesionalno. Odnos prema performativnoj umetnosti zapravo je i odraz opšteg stanja kulture kod nas i retradicionalizacije vrednosti koja se ogleda u svemu, pa i na ovom polju. Jedna velika izložba u godinu dana ne može da spase sve godine potiskivanja, ali može da učini nešto dobro i podstakne da se na ovakvim stvarima više radi.

- Performans je živa umetnost, koja se oseća. Ne samo sa pet čula, već i dušom. Performans je sad i tu. Dešavalo mi se posle nekih performansa danima razmišljam o tome i to u meni promeni svest. Performer koji određenu ideju prikazuje telom ili radnjom, neodvojiv od njega je i život koji živi i znanja koja stiče usput. Svest koja se širi, sve je to prikazano, ne samo u tom konceptu i izvedbi, sveprožimajuće iskustvo. Trag koji ostaje nije opipljiv i u čvrstom materijalnom stanju, ne možemo se vratiti na to mesto i videti to isto ponovo, kao što možemo sliku ili skulpturu. Ta prolaznost je deo performansa. Trebalo bi svi da pohrlimo i odemo da vidimo nešto novo, otvorenog uma kao deca, bez predrasuda- zaključuje Ivana za kraj razgovora.