Kako su se ljudi zabavljali u Engleskoj osamdesetih

U neku ruku, svi smo mi zabava kojoj težimo. Naši izlasci i naši ostanci kod kuće simbol su ne samo našeg identiteta, već i naše želje za identitetom – našeg doba, našeg porekla, naše budućnosti. Istorijski gledano, zadovoljstvo i veselje pričaju priču koju bismo inače prenebregli: trenutke sniženih inhibicija i zajedničkog opuštanja, kada se zatvaraju objektivi kamera.

Srećom, ne baš svi objektivi. Fotograf Kris Stil-Perkins je tokom osamdesetih pratio humanitarne krize u trećem svetu, ali je takođe snimao i Engleze kako se opuštaju. Kolekciju pod naslovom The Pleasure Principle je kao svedočenje o jednoj naciji iz perspektive noćnih klubova, gala prijema, i baštenskih koktela.

Ova kolekcija nudi alternativni narativ tačerovskoj deceniji individualizma, predstavlja zemlju koju spajaju ritualne veze ljudskih okupljanja. Nije da nema sukoba među ovim slikama – tu su ulične tuče, rasizam i nacionalizam, razbijeni nosevi – Engleska je ipak ovekovečena kao neobična, mitološka lokacija prepuna života i nasilja. Nudi nam se presek svih klasa i staleža, od prolećnog bala na Oksfordu do pločnika u Blekpulu obasjanog ljubičastim svetlom, a tu je i jedna fotografija Tačer lično. Ipak, opojna mešavina boja i iskustava pred objektivom prikazuje spušten gard kao zajedničku crtu.

Pred izložbu u Tejtu, ukazala nam se prilika da popričamo sa Krisom o slikama, sećanjima, i engleskom veselju kao fotografskom subjektu.

VICE: Da li je živost ovih prizora više odraz samog doba ili tvog stila?

Kris Stil-Perkins: Možda je više odraz mog životnog doba, ali i cela Tačer Britanija se menjala u tom pravcu – u pravcu drskosti i vulgarnosti. Meni konkretno Engleska i danas deluje kao veoma neobično mesto. Ima tu puno čudnih ljudi koji rade čudne stvari, posle svih ovih godina to me i dalje fascinira.

Ima nečeg čudesnom na ovim fotografijama. Blekpul, na primer, nikad ne bih doživeo kao čarobno mesto, ali ipak se i tu oseti neko neobično uzbuđenje.
Znam da bi neki poželeli da prosto odu tamo da bi se podsmevali i kezili, ali mene to ne zanima. Postoji i vrsta kolor fotografije koja je grafički veoma sadržajna, geometrijski i slično, ali ipak je lišena emocija. Ja se trudim da budem negde između. Znam kako se grafički prilazi fotografiji, ali ne želim da mi to bude jedina svrha. Kad gledam ljude, tražim neki emotivni kontakt

Kako im stičeš poverenje? Ima tu nekih prikaza vrlo intimnih, ranjivih trenutaka?
Dobro pitanje, ali nemam direktan odgovor. Ljudi se na fotografa dosta brzo naviknu ako je tih, vrate se onom što su inače radili. Ako si duže vreme prisutan, nekako im potoneš u pozadinu, tretiraju te samo kao fotografa, kao profesiju. Slično kao kad bih nosio beli mantil i stetoskop, ljudi bi mi prilazili sa pretpostavkom da sam doktor, sa nekom predstavom o tome šta se od mene očekuje. Tako su nekad i ulozi fotografa verovali, u ono vreme više nego danas.

Izuzetna je ona fotografija hipnotisanih studenata sa Oksforda. Da li je to bio performans ili su zaista bili u transu?
Ne znam, mislim, ne bih rekao da je hipnoza naučno opravdano stanje, više se radi o voljnom pristajanju na ritual u kom se kolektivno učestvuje. Kad komičar ispriča šalu koja ne zvuči smešno, možda ćeš se ipak nasmejati njemu direktno. Subjekti hipnoze svesno sarađuju u toj iluziji da bi predstava mogla da se nastavi.

Taj fenomen se vidi na brojnim slikama, možda ne baš tako eksplicitno kao na toj. Zajedničko veselje, kolektivno ukidanje inhibicija, to je prisutno u čitavoj zbirci?
Imaš tako i one bele suprematiste, na primer. U grupi se šepure, ali da su sami i treba da prošetaju Brikstonom, bili bi mnogo oprezniji.

Da li si „princip zadovoljstva" imao u glavi kao koncept još u ono vreme, ili si ga retroaktivno primenio na ove fotografije da bi ih danas grupisao?
Pa mislim, jeste se donekle osećalo, delovalo je da tu ima nešto. Ponegde to bude baš očigledno, na primer, možeš da nazoveš izdanje po lokaciji – Avganistan i gotovo. Ali nekad ljudi hoće da budu poetični, da sugerišu o čemu se radi ali ne dogmatski. Generalno, meni su takvi naslovi najbolji. The Pleasure Principle mi je dugo lebdelo negde u glavi, nekako se zadržalo.

Osamdesete se kod nas tradicionalno opisuju kao decenija u kojoj su društvene veze razarane, decenije individue, a ipak ovde prikazuješ mnogo kolektivnih proslava i okupljanja,
Da, imaš onaj čuveni citat Margaret Tačer kad kaže da „društvo ne postoji". Ne znam samo kako je mogla da izjavi nešto tako banalno glupo ali eto, šta je rekla – rekla je.

Ima li mnogo starih engleskih tradicija koje hiperkapitalizam nije uspeo da ukine?
Mislim da u principu stanovništvo ne gubi saosećanje i ljudskost, osim eventualno pod najvećim pritiskom totalitarnih režima, kad ne može više da se izdrži. Osamdesete u Britaniji nisu išle do te granice. Držao se neki nivo pristojnosti i razuma, društvo se nekako održalo iako su manipulacije nad njim sa vremenom bile sve vulgarnije.

Tačer na onoj fotografiji deluje iznenađeno, u sred neke zabave. Koliko se sećaš te prilike?
Bila je to torijevska konferencija u Blekpulu, mislim da sam samo dva kadra uhvatio. Iza mene je bila čitava masa fotografa, svi smo se laktali da joj priđemo. Onda još cela njena pratnja, i obezbeđenje koje se na slici ne vidi ali nas žustro gura da joj se sklonimo s puta. Znači dok dvaput škljocneš već su te odgurali, nema više.

Hteo sam da pitam i za onu sliku sa venčanja, gde je mladoženja žrtva talidomida. O čemu se tu radi?
Pravio sam priču za Sandej Tajms, koji je svojevremeno prvi objavio priču o urođenim defektima koje taj lek izaziva. Ponudio sam im da snimim neke od ljudi koji su se tako rodili dvadesetak godina ranije. Taj mladoženja se zvao Ričard, radio je u banci, umeo je nogama da podiže papire i ređa ih u fioku, neverovatno je izgledalo. Oženio se medicinskom sestrom koja se starala o njemu.

Tu je i slika tuče u noćnom klubu u Kamdenu, zanimljivo kako se ona našla u kolekciji koja se inače bavi veselim trenucima. Da li je atmosfera često bila tako zapaljiva?
Za Britance je to standard, izađeš, popiješ par pića, i onda se s nekim pošibaš. Nije karakteristično samo za osamdesete, isto je to i danas samo u drugoj odeći. Uvek je prisutna ta pritajena atmosfera nasilja, kad god se pije. Tako je i na onoj slici kad me jedan raskrvavljenog nosa ljutito gleda i pokazuje agresivno u mom pravcu. Ima toga uvek, ne trudim se posebno da to iskopam.

Sviđa mi se što prijemi više klase ne deluju ništa manje vulgarni, nema razlike između rafiniranih i nerafiniranih. Da li si namerno izravnao staleže u tom smislu?
Nisam planirao, tako se prosto desilo. Nije mi bila namera da se ismevam ni višoj klasi a ni radničkoj klasi. Čudni su mi i jedni i drugi na svoj način, ali ni u koga ne upirem prstom. Hteo sam da budem pravičan. Jedino što se teže dolazi do prijema na visokoj nozi, ali i za ta vrata fotograf nađe ključ.

Da li su aristokrate češće bile rezervisane pred fotoaparatom u tim situacijama?
Ne, samo dok uđeš, posle si im OK. Vogue mi je izdao akreditaciju za tu celu sezonu, ja sam samo kupio sako i sve je išlo glatko. Ništa lakše.

Da li bi ponovo obradio temu engleskog veselja, za aktuelnu deceniju?
Nisam nešto zainteresovan da se bavim temeljno obrađenim temama. Ja se više trudim da sklopim mozaik različitih iskustava života u Engleskoj, reagujem kako i kad mi se ukaže prilika.

JOŠ NA VICE.COM:

Više decenija surove istorije Avganistana na fotografijama

Skup protivnika nezavisnosti Katalonije u fotografijama

Dvadeset nesvakidašnjih fotografija sa US Opena