Vrste putnika koje srećeš na jeftinim letovima iz Niša - i šta sve možeš da naučiš od njih

Pre nego što je Wizz Air poleteo iz Niša direktno za Beč (koji je meni kao i većini Srba mesto boravka) dragi Ryan nam je obezbedio put do Bratislave, slovačke prestonice, bitne samo zato što je nadomak Beča. Pandemija je tada bila stvar SF filmova, a ja sam bila em mlađa, em oduševljena činjenicom da se neću više trinaest sati gurati u autobusu sa gomilom ljudi kojima poraste apetit čim se upali motor, dok se na TV ekranu vrti hit Tanje Savić iz 2005.

Teško sam sklapala poznanstva u prevoznim sredstvima jer bih obično stavila slušalice sa muzikom. Ali jedan let Bratislava - Niš je bio drugačiji od drugih i presudan za moj dalji razvoj, a to je onaj u kome sam te slušalice nažalost zaboravila i u kome sam došla do nekih malih životnih prosvetljenja.

Polako sam tražila svoje sedište u strahu od ekipe koja se može naći pored mene. Dobila sam mesto pored dve devojke i zahvalila u sebi što to nije deda oko koga se širi miris rakije.

U avionu je ekipa bila šarenolika, kao i uvek. Jeftini letovi su privukli turiste, tu su i studenti ali i najhrabriji gastarbajteri, rešeni da se odreknu hrane i da što pre stignu na Arbeit, kao i još po neki živopisan lik.

Kontigent hiperaktivnih drugara koji su nekako uvek raštrkani po avionu. Dozivaju se sa jednoj kraja na drugi, odeveni u Najk trenerke, povremeno snimaju nebo iznad oblaka i preve selfije sa sunčanim naočarima. Neki šljakaju kratkotrajno u Bratislavi, a samo prave džombe su iskusni gastosi iz Wien. Željni pažnje, razmenjuju utiske, pa ih ceo avion sluša.

The Godfather, može biti samo jedan (po avionu), poglavica svih gastarbajtera, prvi stranac koji je spustio stopalo na tlo planete Beč, sada već dugo u penziji. Eksirao je čašicu rakije pred put i sad se nervozno koprca na uskom sedištu - delom jer želi da isprati razgovor momaka i naravno da doprinese nekim oštrim zaključkom koji će pokazati da ništa ne valja to što oni kažu, a delom zbog jedva prikrivenog osećaja agonije što je zarobljen u metalnoj kutiji usred neba. Pita se koji ga je đavo naterao da udje u nju, i verovatno se sa setom priseća momenata iz Bata Reisen prevoza. Tamo beše rakije, pečenja i Tanje Savić. Pored njega je baba koja pokušava da ga smiri, pokazivajući na prošvercovani sendvič umotan u foliju. Istovremeno radoznalo izdužuje vrat, da ni ona ne propusti koji detalj priče mladih frajera.

Oduševljeni turista koji posećuje rođake u Beču. Živi sa momkom u Srbiji i ima solidnu zaradu, koji štedi i dvaput godišnje je troši na rasprodaje u bečkoj Zari. I ona slika zapadnoevropsko nebo, dok još može.

Studira i radi u Beču, nešto mlađa ali već udata za nekog autentičnog Bečliju, dakle našeg čoveka sa austrijskim državljanstvom. Zbog toga studira i radi u Beču a ne obrnuto. Ne slika nebo, ne sluša frajere, već sa predugačkim veštačkim noktima vešto skroluje po Instagramu.

Studentkinja koja je sama sebi postavila Weltschmerz-dijagnozu i oduvek razmišlja o smislu života, pa je zato upisala fax koji nema smisla. I dalje se kaje što nije emigrirala u Rim jer Italija ipak više odgovara njenom senzibilitetu. Plus tamo ljudi imaju stila.

Dok su ostali putnici bili fokusirani na braću u najkama, počeo je, nakon listanja časopisa sa slovačkim proizvodima, da se odvija razgovor izmedju devojaka. Nije nešto strašno važan i zanimljiv, ali eto, priču frajera sam nažalost ispustila.

Devojka pored mene, smeđe kose vezane u rep, je kao što spomenuh udata. Lepuškasta i poprilično sređena, ima lakovanu brendiranu tašnu i blago razogračene svetlucave oči, koje su odavale utisak, kao da je uvek govorila nešto važno. ,,Studiram psihologiju i radim Teilzeit (pola radnog vremena) u parfimeriji,” sofisticirano je predstavila samu sebe.

Primetila sam vojvođanski akcenat i često ubacivanje nemačkih reči. ,,Jako je pristojna radnjica i super posao.” Ovim kao da je pokušala da ukaže na to kako se razlikuje od mase naših radnika po supermarketima - očigledno nepristojnim ljudima na neprihvatljivm mestima. ,,Na mom faxu su samo Austrijanci i puno pričam nemački. Takođe mi je najbolja drugarica Austrijanka.” Naglašavajući reč Austrijanka, jos više je izbuljila oči i nekako je to svečano i tiho izgovorila.

Odmah sam se setila devojaka što su tako pričale o poznanicama koje su bile u vezi sa Austrijancima. Kao da su imale blago strahopoštovanje prema tim uspešnim sestrama. Jer to je bio najveći uspeh, naći Austrijanca a tek udati se za njega...ta sestra bi mogla biti uramljena kao neka ikona, gde mi ostale sa setom i ljubomorom, ali i dubokim poštovanjem posmatramo njen lik, priželjkivajući istu sudbinu.

,,Da li ste išle na Rathaus, tamo su oni punčevi?” devojka-turista je prekinula moje razmišljanje ovim banalnim, nepotrebnim pitanjem, , takodje malo ljubomorna. ,,Da da, tamo je prelepo i sve svetluca!” rekla je nežna i pristojna studentkinja psihologije, sa austrijskim papirima. Posle kratkog razgovora o šarenim božićnim marketima u Beču, došlo je na red i moje detaljnije predstavljanje, gde su me pitale šta radim. Nisam nikako uspela da izbegnem tu temu. ,,Studiram istoriju umetnosti.”

,,Vauu pa to je divno!” reče nežna. Ljudi su se na osnovu reakcije na moj fakultet delili na dve vrste. Oni koji kažu, to je divno i oni koji su zbunjeni ali iskreniji, pa pitaju šta je to uopšte i sta ću kasnije. Moram da dodam - potpuno opravdano. Potom i oni koji su se oduševili pitaju šta ću kasnije, tako da svakako to pitanje sa kojim, u to vreme ni sama nisam želela da se suočavam, sam htela da izbegnem ali ,,Šta ćeš posle?“ pitala je ova koja voli Rathaus. ,,Pa da radim kao kustos u muzeju ili galeriji.“

,,Hmm, lepo.“ Usledila je neprijatna tišina, koja je odisala nekim nepoverenjem lakog nalaženja posla po takvim institucijama. ,,A šta to beše kustos?”

Hvala bogu, promenila se tema i počeo je ponovo da se vodi razgovor o Austrijancima, a meni je sve više bio simpatičan deda sa mirisom rakije. ,,Moja drugarica iz Srbije je udata za Austrijanca, koji uopšte nije hladan.“ Nežna je bila uporna u svom opravdavanju ove nacije. ,,Ma dobro, nije bitno odakle je, nego kakav je čovek.“ Evo je devojka kraj prozora, žena-dživdžan. To su bile moje nove prijateljice, žena-dživdžan i uvlakuša austrijskom narodu.

Svi naši koji su se ulizivali Austrijancima su mi uvek delovali kao neki minijaturni ljudi, patuljci. Tračkaraju oko velikog Austrijanca plave kose, plavih očiju ali oštrih crta lica i strogog pogleda, dok on šiba negde u daljinu odsečnim pokretima, svojim mršavim i ne baš atraktivnim telom. Mali Srbi su mu se popeli na New Balance patike i tu se šćućurili, neki su tiho slušali narodnjake sa telefona. Ostali su hteli da mu se što više približe, uskakali u Fjkhdjhwkkjn ranac (Fjällräven hvala Google) a oni nasmeliji i najuporniji su mu već bili duboko u anusu.

Austrijanac se ne obazire, ni ne obraća pažnju na svu tu buku i stiže ranije na odredjeni sastanak, koji je zapisao pre dva meseca u svoj biorazgradivi kalendarčić.

Avion se lagano spustio na pistu Konstantina Velikog, ali je još uvek bio u pokretu. ,,Kako je brzo prošlo, nisam ni osetila, haha!“ reče dživdžanuša. Najke braća aplaudiraju. Deda je već ustao da traži kofer.

Sada posle dosta vremena, pomislim kako sam možda bila previse kritična prema udatoj curi sa papirima. Ona je samo olakšala sebi život. Deda je kul i true. Najke braća se bore za opstanak, i pitam se jesu li sada u Kanadi. Žena-dživdžan verovatno sedi kod kuće i jača imunitet zbog korone. Ili ne veruje u nju i neće da nosi masku. Šanse su pola-pola.

Ono što je sigurno jeste da svi bečki Srbi još uvek vode razgovore o tome jesu li Austrijanci hladni ili ne, ali se u isto vreme bore za njihovu naklonost. Neki možda jesu ulizice, ali se u suštini samo trude da se uklope u svima nama večito stranu i neprirodnu sredinu. Takođe je uvek prisutan i strah od gubljenja sopstvenog identiteta i totalne asimilacije. Ona se onda odbija npr. Tanjom Savić.

To je užasno teška, meni poznata, unutrašnja borba, gde čak i najjači u trenucima slabosti, poljube koju guzu. Ali vremenom sve dođe na svoje mesto. Sada mi u stvari i nedostaju. Rado bih opet sela u avion sa njima. I ne bih ih više osuđivala.