Bio sam na finalu US Opena, ove godine bez Đokovića

Slušam jutros Bjelo Dugme na putu ka US Opena finalu. Ima neka tajna
veza, tajna veza za sve nas. Glasniji je Željko Bebek od razglasa koji
nam kaže da je ovo izlaz za US Open. Retko kome na ovom vozu punom
akreditacija i majica sa teniskim reketima i lopticama treba
podsetnik, većina verovatno to dobro zna. Ja ovim vozom malo više od 20 godina dolazim na US Open i za sve to vreme, skoro nikad se nije desilo da Novak Đoković nije ovde sa nama. Ali ovaj put je to slučaj,jer mu nije bio dozvoljen ulazak u državu bez vakcine protiv COVID virusa.

Ima neka tajna veza između tenisera i novinara. Nema navijanja u
novinarskim sedištima, to je odavno pravilo ovde na US Openu. Ali
znaju naši teniseri da smo tu, i gde da upute pogled ako treba
podrška. Prošle godinu u finalu US Opena bio sam jedini naš novinar na
licu mesta, sedeo sam 2 metra iza Đokovića u čuvenom 'nultom' redu.
Dovoljno blizu da mu čitam sa usana tajne misli o sudiji, publici ili
protivniku, iza kulisa srpskog jezika. I ta tajna srpska veza je
upravo omogućila sedenje u tim basnoslovno skupim sedištima.

U medijskom centru koji izdaje te karte sad znaju mnogo više o Srbiji
nego pre 20 godina. Legendarni teniski pisac Bad Kolins, po kom su
dali ime ovom medijskom centru, pozvao me je jednog jutra 2007. godine
u njegov studio na vrhu Artur Es stadiona da za ESPN radio pola sata
pričamo o Đokoviću, dan pred njegovo prvo US Open finale. Na vrhu
tog ogromnog stadiona tako rano ujutro, sa piscem kog veoma cenim, misli su mi lako odlutale ka našem legendarnom Dušku Radoviću.

Ta akreditacija sa kojom sam pre skoro 15 godina došao do vrha Artur
Es stadiona se nije mnogo promenila tokom svih ovih godina. Slovo M
znači da sam tu kao predstavnik medija. Ima mnogo drugih slova za fotografe, obezbeđenje, tenisere, trenere, rodbinu i policiju. Jedne godine sam video akreditacije i na par policijskih vučjaka.

Broj dana koliko možete da ostanete na US Openu je takođe upisan na akreditaciji. Sada bez problema dobijamo na pune dve nedelje, nekad nije blo tako lako. 2005. godine sam ostao dugo na turniru samo zbog tajne veze sa Nenadom Zimonjićem. Dozvolili su mi ostanak dok su naši teniseri u žrebu, a Ziki fin momak pa mi je učinio uslugu i dogurao čovek do finala.

Rano sam stigao jutros na finale, to je deo tradicije. Nema veze ko
igra, ceo posledni dan turnira posvećen je finalu, da se sve upije.
Doduše, za sada mi samo patike upijaju vodu jer sporo sivilo iznad Njujorka donosi sve više i više kiše. Upravo pale razglas, puštaju prvu muziku, testiraju mikrofone -- jedan, dva, tri -- brzim hodom bežim od kise i prolazim pored zastava sa osvajačima ovog turnira, brojeći Đokovićeve
njujorške titule: Jedan, dva, tri.

Danas u finalu igraju Španac Karlos Alkaraz i Norvežanin Kasper Rud, a ja ću možda morati da malo olabavim jednu svoju malu tradiciju. Naime, kad
igraju naši igrači iz principa nikad ne ustajem sa sedišta dok traje
meč. Nema WC pauze, nema klope, nema protezanja, nema kafe. Ako oni
mogu da igraju 4h vala mogu i ja da sedim u udobnoj stolici sa dobrim
WIFI signalom. Danas nema tog pravila, uživam u US Open finalu bez
prošlogodišnjeg ogromnog pritiska kad se Đoković borio da osvoji
četvrti grand slam za redom u 2021 godini.

Publika popunjava stadion, norveške boje su iste kao naše
ali nešto ne očekujem da u slučaju Rudove pobede norveški navijači
ulete u fontanu ispred ovog stadiona kao što su to naši navijači
uradili posle Noletove prve titule 2011. Nema njihovih navijača
puno kao što je naših onda bilo, a i nemaju tradiciju uletanja u
fontane kao kod našeg Doma Sindikata.

Iste tri boje - crvena, bela i plava - osim Srbije i Norveške ima još 30 država, među kojima je i Amerika. Publiku na US Openu je nekad teško provaliti, pogotovo onu noćnu. U polufinalnom meču Karlosa Alkaraza protiv Francisa Tiafoa američka publika je imala priliku po prvi put od 2002. da gleda američkog tenisera u polufinalu, ali su velikom većinom navijali za Španca.

Čak ni gromoglasno navijanje nekadašnje prve dame Amerike Mišel Obame
nije pomoglo Tiafou. Polufinale je gledala iz predsedničke lože koja
je tačno ispod malog studija iz kog je Džon Mekinro tokom celog
turnira neprestano hvalio Tiafoa, novu nadu američkog tenisa. Početak
današnjeg finala međutim prolazi u potpunoj tišini, zbog sećanja na 11.
septembar i teroristički napad u Njujorku, a potom toga
sa jednostavnom i elegantno izvedenom američkom himnom.

Od prošle godine ovde na US Openu nema linijskih sudija, zamenio ih je
sistem kamera i senzora koji prati putanju loptice i proglašavaju šta
je aut a sta ne. Glavni sudija je naravno i dalje tu, sa stolice
visoko iznad terena i mreže posle svakog poena preko razglasa ponovi
rezultat. Linijske sudije se međutim preko istog tog razglasa i dalje
čuju na neki način - čuju se audio snimci kako linijske sudije viču "aut!". I
nije uvek isti snimak, različito kaže kad je tesan aut koji mora
dobro da se čuje u jeku borbe u poređenju sa recimo običnim autom
koji je svima ionako jasan. Pitam se da li su baš sudije koje su
dobile otkaz zbog ovog novog sistema snimale svoje uzvike za sistem
koji ih je zamenio.

U toku prvog seta većina autova koji smo čuli išli su protiv Ruda, imao je znatno vise neiznudjenih gresaka i prvi set odlazi u korist Alkaraza 6:4.

U publici su sa nama večeras komičar Džeri Sajnfeld, muzičari Džon Bon
Džovi i Rik Estli, glumica En Hetavej i urednica časopisa Vogue En
Vintur. Neki dobijaju više aplauza, neki manje. Za neke ceo stadion
poludi kao kad su pokazali Mišel Obamu, a za neke nema nikakve
reakcije. Pitam se kakav je to osećaj, kada si kao neka faca, a 25č000 ljudi su nezainteresovani za tebe.

Ipak, svih 25,000 su bili na nogama krajem drugog seta, Rudov lob je
zbunio i onesposobio Alkaraza. čime je Norvežanin dobio prvi od dva
brejka, koji bili više nego dovoljni da uzme drugi set sa
6:2 i izjednači na 1:1 u setovima.

"Što stalno seckaš loptice?" uludo se pita naglas španski navijač iza mene. Slabo se danas čuju navijač, i španski i norveški, ali ovaj iza mene bar ima konkretno pitanje. Mi ovde na terenu često manje znamo od gledalaca ispred TV-a, možda ima neko objasnjenje što se Alkaraz drži za desni kuk svakih par minuta i što slabije servira poslednjih par servis gemova. Momak je prethodna dva meča igrao po pet setova, možda seckanjem loptica jednostavno čuva energiju. Živce znamo da smiruje rutinom sa reketom, posle svakog poena priča sa sobom dok namesta žice na reketu.

U uzbudljivom finišu trećeg seta koji je otišao Alkarazu u korist, Španac je bio miran tokom celog taj-brejka i dozvolio Rudu samo jedan poen. Tokom dozvoljnih 25 sekundi između poena, Rud u samom ćošku terena briše znoj sa lica, dok sa razglasa kreće 'Take on me' od grupe A-ha.

Ponadao sam se da ću ne ekranima moći da vidim i legenarni spot za pesmu, ali ništa od toga. Tehnologija ovde na glavnom terenu US Open-a lako zapada za oko, sve reklame i informacije su zapravo ogromni digitalni ekrani gde tokom pauze između gemova idu razne animacije i video reklame.

Zajedno sa ovim zatvorenim krovom, sve to daje utisak da smo na nekoj velikoj žurci. Ali na ovoj žurci DJ je Alkaraz i njegov je set ovaj četvrti i odlučujući - osvaja ga sa 6:3 i time osvaja i US Open i postaje novi broj jedan.

Ne samo što je postao broj jedan, već je najmlađi broj jedan ikada,
sa samo 19 godina. Pobednički govor imao je stoga upravo onu
mladalačku energiju tenisera koji je osvojio svoj prvi grand slam.
Neki novi klinci, baš kako i treba da bude. Sa osmehom na licu
organizujem prevoz nazad ka gradu, navijači oko mene su takođe
zadovoljni, i njima je osmeh na licu. Nekim Špancima su, siguran sam,
suze na licu. Kod mene je u pitanju samo ova uporna kiša.

A osmeh mi je na licu ne samo zbog zaslužene pobede mlade nade, nego i jer sam setio da imam i ja neke veze s novim šampionom: Alkarazov trener Huan Karlos Ferero i ja smo pre petnaestak godina odigrali par partija stonog fudbala u lozi za igrace.

Verovatno će on i njegov pulen večeras da smisle neku drugu zabavu u Njujorku.