Prestanite da majkama koje su dobile prvo dete dajete neželjene savete

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Romania.

Porođaj je veoma lično iskustvo. Nezavisno od toga koliko se o njemu priča pre nego što do samog čina dođe, niko te ne može pripremiti na taj talas anksioznosti, straha i čiste ljubavi koji te preplavi tog dana. Prelepo je, ali ume biti i jako strašno i može učiniti da se osetite veoma usamljeno.

Sve što ću reći je da, kada potaneš majka po prvi put, potrebno ti je puno neinvazivne podrške, jer postoji puno novih stvari sa kojima treba da naučiš da se nosiš. Ali nije sve uvek u životu lako kao u teoriji - mnogi ljudi govore ti šta treba i ne treba da radiš, čak i ako ne znaju u kakvim okolnostima živiš.

Od nasumičnih prolaznika na ulici, prijatelja, rođaka i nepoznatih osoba koje samo imaju dobre namere, pa sve do grupa posvećenih roditeljstvu na Fejsbuku, verovatno je da ćete čuti sijajet saveta o tome kako da odgajate bebu, o igračkama, lekarima, hrani, navikama - sve redom. Pritisak je veliki da se učini prava stvar, a i kada dobijete previše informacija, ne možete razumeti šta sve one zapravo znače.

U mom slučaju, rešenje je bila terapija. Pomogla mi je da shvatim šta je važno za moje dete i mene, i naučila sam da ne postoje savršene majke, već samo dovoljno dobre. Biti dobra mama znači živeti u harmoniji sa svojim detetom, ali i sa samom sobom.

Evo nekih stvari koje sam naučila na ovom putu.

Tokom same trudnoće, osećala sam se dobro - nije bilo mučnine i bolova, a fizički sam shvatila da sam trudna kada je beba počela da šutira. Bila sam aktivna tokom čitavog perioda, trenirala sam i puno šetala, jela skoro sve i povremeno pila po čašu vina. Jedino čega sam se odrekla bile su cigarete. Imala sam sreće pa se nisam puno ugojila, iako su me ljudi uvek odmah pitali koliko sam se ugojila.

Nije li ružno sa trudnom, ili ženom koja je tek izašla iz trudnoće pričati o tome koliko se ugojila? U mom slučaju, komentari su obično bili pohvalni. Ljudi su mi govorili da izgledam lepo i da mi lice sija. Ali molim vas, ljudi, nikad ne komentarišite fizički izgled trudne žene.

Moj porođaj bio je carski rez jer je beba promenila položaj, pa prirodni porođaj nije bio moguć. To mi je bio šok. Bila sam odlučna da se porodim “prirodno” i svi su mi govorili da je to predivna odluka i da je to jako važno za zdravlje bebe. Zbog toga, kada sam čula da to neće biti moguće, bila sam skrhana - plakala sam i bila jako zabrinuta. Međutim, sve je prošlo dobro. Operacija je bila uspešna, oporavila sam se brzo i beba je bila dobro.

Nije vaša stvar da nekome govorite kako treba da se porodi. Ništa loše se ne dešava ako ne iskusite “čudo prirodnog porođaja”. Apsolutno se ne kajem.

Prema mom iskustvu, dojenje je bilo sve samo ne magija. Moja ćerkica nije mogla da se ugoji jer nije umela da sisa, tako da mi je doktor preporučio da je hranim formulom. Mučila sam se i pokušala sve, ali kada je imala pet meseci počela je da odbija da sisa, a moje telo prestalo je da proizvodi mleko. Krivila sam doktora, svoje telo jer sam mislila da sam premlada, i svašta mi se motalo po glavi zbog ovog takozvanog neuspeha. A podsvesno mi je bilo drago da sam pobegla.

Ovaj period bio mi je užasan, osećala sam se neadekvatno. Kada mi je ćerkica imala šest meseci, što je period kad se uvodi raznovrsna ishrana, počela je da jede sve što sam joj davala. Više nije bila zavisna o mleku sve vreme.

I nisam sama u ovome. Imam prijateljice i poznanice koje su se suočile sa sličnim problemima i koje su slušale savete da “unajme nekog da doji dete”, da “ne odustaju”, da “drže mleko u zamrzivaču” i da “kupe bolju pumpu.”

Ljudi osuđuju majke koje ne doje svoje bebe nejmanje šest meseci, a nekad i godinu i usuđuju se da im daju mleko u prahu. Prosto gledajte svoja posla! Dojenje nije obavezno; ono je za majke koje mogu i žele da doje. Znamo da je zdravo. Znamo da su istraživanja pokazala da ono bebama daje određenu prednost. Međutim, nekada dojenje nije moguće. A formula je sasvim u redu.

Šargarepa je bila prvo povrće koje sam dala svojoj ćerki, i pojela je samo pola kafene kašičice. Ali kada sam to rekla naglas, činilo mi se da pridike nikada neće stati. “Zašto si joj dala šargarepu?”, “Da li je bila organska?”, “Da li si ih kupila domaće?” Isto važi i za bilo koju drugu hranu da sam greškom spomenula u razgovoru (nakon što sam čvrsto odlučila da o tome neću pričati nakon događaja sa šargarepom). Iskreno, nisam imala vremena da odem u specijalnu skupu prodavnicu organske hrane, a ne bih to ni mogla da prijuštim na duge staze. Ovi razgovori su nepotrebni i ne pomažu nikome.

Jedna moja prijateljica je objavila na Fejsbuku sledeće: “Ukoliko trudnica koja živi u siromaštvu pije česmovaču i ništa loše joj se ne desi, zbog čega ja treba da kupujem flaširanu vodu?” Razmišljala sam o ovome svaki put kada bih dobila elitistički savet koji nisam tražila. To mi je pomagalo da ostanem realna.

Ukoliko ste ikada doživeli da ste novopečena mama u onlajn svetu, verovatno ste videli milione fotografija beba obučenih od glave do pete u firmirano, u pastelnim tonovima, kao mali anđeli. Ali zbog čega očekivati da ćete bebu od tri meseca oblačiti u skupu garderobu, kada ionako za tri meseca neće moći da uđe u nju? A takođe su i pastelne boje! Uprljaju se u trenutku.

I dok pričamo o ovoj temi, želela bih da spomenem posebnu grupu ljudi koji izgleda jedino što u životu rade je ocenjivanje kako ste obukli bebu. “Stavi joj kapicu, duva promaja u muzeju”, “zima je, moooooraš da joj pokriješ vrat i usta”, “je li to devojčica? Zašto ne nosi roze?” Prekinite.

Moja beba sada ima šest godina. Uvek spava sama, ne sisa prst i lagano odrema dva sata na klupi u parku ili u vrtiću. Ali, dok je rasla, mislila sam da ništa oko nje ne sme da se čuje dok spava ne bi li se možda istraumirala.

Međutim, sve su to normalne navike koje funkcionišu kada smo bebe. San je komplikovan - ne postoji dvoje dece na svetu na koje funkcioniše isti metod uspavljivanja. Važno je da spavaju što više kad im to treba, a ne kako ćete to postići.

Moja ćerkica je bila zahtevna u početku. Nekada sam je nosila u naručju do tri ujutru kako bi zaspala. Ritam spavanja bebe pravi haos u životu majke, tako da ne otežavajte dodatno. Novopečeni roditelji isprobavaju stvari i shvataju šta funkcioniše, a šta ne vremenom. A kada je teško, ne treba vam podsetnik da se navodno možete naprasno pretvoriti u nekakavog profesionalca za uspavljivanje beba.

Nedavno sam razgovarala sa jednom prijatejicom koja je bila u porodilištu i upravo se bila porodila. Rekla sam joj da ostavi bebu sa babicama i da traži lekove protiv bolova, kako bi mogla da odspava bar dva sata. Rekla sam joj to jer sam znala da neće imati taj luksuz da spava kada izađu iz bolnice. Rekla sam joj to jer sam smatrala da je trebalo i ja tako da učinim. 

A onda sam shvatila i da njoj možda samo treba da čuje kako beba diše pored nje, baš kao što je to bilo i meni potrebno. Možda sam rekla nešto glupo, i ona verovatno nije poslušala moj savet. On je ipak potekao iz dobre namere, jer sam želela da ispravim svoje prethodne greške i da joj pomognem da ima najbolje moguće iskustvo majčinstva.

Ljudi smeju da odlučuju za sebe, čak i ako to ne umeju najbolje, ili ako bi neko drugi uradio bolje. Svi stavljamo preveliki pritisak na majke ponekad, a zaboravljamo da to važi i za njih takođe.