Razgovarala sam sa čovekom koji ne čuje da bih razumela kako žive gluvi u Srbiji

Posle četvrt veka novinarske službe na najrazličitijim zadacima, teško da čoveka nešto može da oduševi ili iznenadi. Ali onda upozna Mihaila Gordića, potpredsednika Gradske organizacije gluvih Beograda, zaposlenog u Opštini Vračar, i podseti se da uvek postoje izuzeci.

Poznanstvo sa ovim uvek nasmejanim večitim mladićem, čija pojava isijava životnošću, prava je nagrada u smislu da time stupaš u sasvim novi univerzum, bez zvukova. U njemu je način sporazumevanja srpski znakovni jezik, i to preko posrednika, ako je u pitanju dijalog sa čujućom osobom.

Osećaj je krajnje neobičan kad se na telefonski poziv začuje ženski glas koji govori u muškom rodu. I treba ti vremena da navikneš da on prenosi Gordićeve reči, izražene gestom.

Proces se odvija preko ekrančiča, povezanog sa mobilnim gluve osobe, za kojim sedi prevodilac i simultano prevodi sa srpskog znakovnog na govorni srpski jezik, i obrnuto. Ovaj nadasve koristan servis od skoro je moguć zahvaljujući Mihailovoj upornosti.

Tumač je tu i pri ličnom kontaktu, što takođe zbunjuje, jer ne znaš u koga da gledaš i kome se obraćaš. Ali onda postupak organski prihvatiš i poželiš da što više saznaš o tom paralenom svetu, koji nisi ni primećivao u svojoj bezbednoj auri većine.

Mihailo je spreman da na sva pitanja pruži odgovore.

Gluv je od rođenja. Gluva se deca rađaju u ogromnom procentu od čujućih roditelja, od čega ni Mihailov primer ne odstupa. I njegova tri godine starija sestra od rođenja je gluva, ali, budući komunikativnija po prirodi, bila mu je vodilja.

„Svuda me je vukla sa sobom, a imala je društvo koje je zbog nje naučilo srpski znakovni jezik“, priča Mihailo. Inače, taj jezik, pored gluvih, najčešće poznaju deca gluvih roditelja.

Ni sporazumevaje sa vršnjacima za Mihaila nije bilo problem, jer deca ionako manuelno uspostavljaju kontakt.

U specijalnoj osnovnoj školi bio je „vukovac“, što je bila vrsta podstreka da se prilagodi nama „običnima“. U ovdašnjem formalnom obrazovnom sistemu, naime, insistira se na razvoju govornog aparata i čitanju sa usana, dok je znakovni jezik nedostupan.

Gluve osnovce uče srpskom jeziku koji je drugi jezik gluvim osobama. Srpski znakovni jezik je prvi maternji jezik gluve dece u našoj zemlji, ali on se bitno gramatički razlikuje od srpskog govornog i pisanog jezika.

Stručno osoblje specijalnih škola je defektološke, a ne pedagoške struke, što bi značilo da se od đaka i ne očekuje neko posebno znanje. Društvu je dovoljno da se oni uklope.

Ali, u ono vreme Mihailo u tome nije video problem. Podstaknut peticama, tvrdo je verovao da „perfektno govori, pa čak i da komunicira preko telefona“. Primedba je razlog da se opet nasmeje.

Onda se suočio sa istinom, upisavši srednju Zubotehničku školu. Gluvima su inače na raspolaganju samo trogodišnji programi za zanatlije, a Mihailo je hteo nešto više, što danas svima preporučuje.

U početku je zaređao kečeve, dok nije uspostavio sistem: on prepiše beleške nekog od drugova, pa sa majkom kod kuće satima prepisano tumači i buba napamet.

„Neki od profesora nisu dozvoljavali da na njihovim časovima prepisujem gradivo iz drugih predmeta“, on svedoči. A ja se pitam kako li se osećao, jer ne mogu da prodrem ispod tog uvek prisutnog osmeha.

Naglašenog još više kada komentariše da je njegova posvećena majka zapravo „zasužila diplomu zubotehničara“, dok se on „i dalje svađa sa padežima“.

Osmeh ipak gubi na intenzitetu s konstatacijom da se nakon završene srednje sa drugovima razišao, zbog nedostatka dubinske komunikacije.

Da ne bi pao u depresiju, otišao je iz Srbije, prvo u Francusku, a potom se, kako kaže, „udao u Finsku“. Tamo je video nešto nezamislivo, državu prilagođenu gluvima, uključujući i bilingvalni princip obrazovanja gde svi uče znakovni jezik paralelno sa redovnom nastavom.

Pravo aktivističko buđenje je ipak doživeo 2004, nakon Balkanskog foruma koji su Svetska federacija gluvih i Savez gluvih Finske organizovali u Beogradu. Od tada se trudi da sve što imaju gluvi u naprednim državama, zaživi i ovde.

Premda to, gledno sa stranem deluje gotovo neizvodljivo, kad si svestan stepena separacije koji postoji, činjenica je da Mihailo ipak pomera granice, izborivši se, primera radi za gorepomenuti servis.

Nekada situacija deluje i kao povratak unatrag, kao što je nedavno morao da pregovara sa Javnim servisom da se na RTS vrati znakovni prevod Dnevnika.

„To je naš jedini put do informacija, ako se ne računaju kajroni, od kojih i nema neke koristi“, on svedoči, dodajući da su izuzetak predizborni periodi, kad gluvi jedino imaju pristup politikama raznih partija.

Ako li izbije kakva elementarna nepogoda, poput poplava, ili masovna zaraza kao što je korona, pojača se frekvencija izveštavanja na srpskom znakovnom jeziku. O populaciji gluvih osim RTS-a, razmišlja i TV Pink, i Prva, dok je TV Happy ukinuo tu vrstu prevođenja.

Od portala takođe nema vajde, jer pisani srpski nije ni prići logici srpskog znakovnog jezika.

Još jedan podatak me iznenađuje, a već se dao tokom teksta naslutiti: svaka zemlja na Planeti ima sopstveni sistem manuealnog komuniciranja, kao uostalom i verbalnog.

Tako je naš znak za „jesti“ –pokret primicanja kašike ustima, a kod Kineza se dodiruju prsti u gestu držanja štapića. Mi za rođendan vučemo uši, a Francuzi duvaju svećice.

I reč „mama“ se razlikuje od podneblja do podneblja, premda se u govornom jeziku slično izgovara.

Do zabune može doći i prilikom razgovora između gluvog Amerikanca i Britanca, jer koriste dva različita znakovna jezika.

I taj se sistem komunikacije razvija, pa se Facebook prvo označavao pokretom šaka oko lica, a zatim simulacijom otvorene knjige, da bi danas ta dva simbola bila spojena okruživanjem lica dlanovima koji se zatvaraju i raskriljuju.

„To mi više liči na znak za naklapanje“, sad je na mene red da se našalim, a prevod mojih reči nailazi na Mihailovo kikotanje.

Gluvi se rukama sporazumevaju od pamtiveka, dok se prva škola otvorila već u 15. veku, u jednom francuskom manastiru, on dalje objašnjava. Praksa se proširila na okolne zemlje, da bi u 19. veku, na Drugom međunarodnom kongresu o obrazovanju gluvih, održanom u Milanu, bio izglasan princip kakav je i danas u upotrebi u Srbiji.

Sve iako se 2007, na stručnom skupu u Torontu, ceo čujući svet izvinio gluvima, i to na osnovu istraživanja koja su pokazala da je mnogo efikasnije ako se drže znakovnih jezika, kako postaju piloti, lingvisti, pravnici... Uzor je bila Finska, sa već napomenutim obrazovnim karakteristikama.

„Danas se u svim evropskim državama, uključujući i zemlje regiona, pa i Kosovo, primenjuje paralelno učenje klasičnih i znakovnih jezika“, Mihailo ističe.

Mi nastavljamo po starom, mimo civilizacijskih tekovina, što čini nemogućim direktan razgovor između gluvih i čujućih osoba. Mi njihove gstove ne umemo da tumačimo, dok oni ne čuju to što im kažemo.

Možda je ovo i glavni razlog zašto gluvi mahom sklapaju brakove između sebe. Prilike za upoznavanje jesu sastanci u svečanoj sali beogradskog udruženja gluvih.

Skupovi u toj ogromnoj dvorani bili su mnogoljudni sve do korone, podrazumevajući i pesničke večeri. Korona je i gluve distancirala, što nas dovodi do činjenice da ako je neko od njih u bilo kakvoj opasnosti, ne može baš ništa da preduzme izvan prisustva čujuće osobe.

„A da ne govorimo o nenasušnim potrebama, o želji za ćevapima u pola noći“. Mihailo nastavlja sa pošalicama. Jer, to je jegov način da prevaziđe problem različitosti.

Druga mu je vrlina –upornost, pomogla da završi fakultet, budući da ne bi bio ispunjen kao zubotehničar.

Osim zanata, gluva omladina danas može da uči i za grafičkog dizajnera. Posle se eventualno upisuje Likovna akademija, jer umetnost barata neverbalnim terminima.

I tu je Mihailo probio led, završivši Fakultet za menadžment, prethodno eksperimentišući sa Prirodno-matematičkim fakultetom.

„Naivno sam verovao da će mi ići glatko, s obzirom da ni ovde nije naglasak na verbalnom“, opet se smeje moj sagovornik, osujećen prekomplikovanim gradivom u prvom pokušaju da se dalje obrazuje.

Nije bio mnogo uspešniji ni na Fakultetu Nikola Tesla za državnu upravu i administraciju. Istrajan, kakav jeste, gurao je dalje, do diplome FAM-a.

Međutim, šta nakon srednje škole i/ili fakulteta? Gluvi se retko zapošljavaju, i to uglavnom na „nižerazrednim“ radnim mestima.

„Šta reći kad svi teže da rade u jednom od lanaca maloprodaje, gde je diskriminacija nesnošljiva“, intervju prelazi u vajkanje. Ili se njegova energija još akumulira za novi prodor u jednakost gluvih i čujućih. I penziju malo ko od njih stoga dočeka, dok se oštećenost sluha ne računa kao osnov za sticanje bilo kakve socijalne pomoći.

Ni od drugih privilegija oni nemaju ništa, osim oslobođenja od takse na usluge RTS-a, koji se jogunasto ponaša, pa pod opravdanjem tehničkih promena ukida prevod Dnevnika.

Mihailo se ne opterećuje tuđim zadnjim namerama, usredsređen na svoju misiju, kako je i ova usluga vraćena, preko Trećeg programa.

Mali je studio za te svrhe smešten u Gradskoj organizaciji gluvih Beograda, gde pred zelenim zastorom nastupaju prevodioci. Njih nema mnogo, pa je naša već umorna, nakon tumačenja ko zna kog po redu Mihailovog obraćanja.

On zna da mora da ostane neumoran, s obzirom na zacrtan cilj – otvaranje smera za srpski znakovni jezik na Filološkom fakultetu. Univerzitetski kadar je delom formiran sticanjem inostranih sertifikata, dok se i sam Gordić bavi jezičkim istraživanjem.

Da će u ubeđivanju nadležnog Ministarstva prosvete, koje se kruto drži inkuzivne nastave, ponovo koristiti osmeh, nimalo ne sumnjam. Jer taj smešak je obezoružavajući.

Malo me ipak brine koliko će to potrajati, i da li će Mihailo imati vremena da nađe ljubav svog života i zasnuje porodicu, što mu je takođe „ambicija“.

Njegovom gluvom bratstvu drugo je na pameti, najverovatnije. Da ga nikad ne napusti snaga za rešavanje teškoća ove marginalizovane grupacije od 14.000 članova u Beogradu.

Pa da se jednom probude u svetu bez barijera, „svom“ podjednako kao i „našem“.