Ovaj članak je originalno objavljen na VICE Francuska
Većina nas se muči da nacrta drvo da izgleda makar malo kao u stvarnosti. Umetnici poput Andree Dlouhe su sposobni da reprodukuju ne samo stvarnost već i repliciraju radove drugih ljudi sa milimetarskom preciznošću. U svom pariskom ateljeu je verno kopirala dela od nekih najpoznatijih umetnika u istoriji, uključujući Pikasa, Van Goga i Renoara. Nekada ima porudžbinu da duplira porodične portrete za buduće generacije.
Videos by VICE
“Nemam omiljeni period” kaže Dlouha. “To se menja u zavisnosti od vremena i zahteva ljudi. Ima divnih stvari u svakoj eri”. Čini se da je i sama Dlouha došla iz nekog drugog vremena sa njenim radiom sa kog stalno ide klasična muzika i zidovima studija prekrivenim slikama. Iako je jedna od poslednjih preostalih umetnica reprodukcije u Francuskoj, sa klijentima iz celog sveta, ipak je delovala pomalo začuđeno što smo se zainteresovali za njen rad.
Još u 19. veku umetničke replike bile su veoma tražene. Takođe, pojava tehnologije je omogućila je da štampane reprodukcije poznatih umetničkih dela postanu pristupačne i mejnstrim, potkopavajući ovaj zanat koji je nekada bio unosan.
Ključ njenog uspeha leži u kombinaciji marljivosti i talenta: njene slike ne samo da izgledaju kao originali već ona koristi i iste istorijske tehnike da ih stvori. Uglavnom slika pigmentima nastalim kao u stara vremena. “Ovo je ulje u stilu 16. Veka”, objašnjava ona, izvlačeći teglu sa police. “Morate da ga kuvate na vatri dva sata [pre upotrebe]”.
Ranije su slikari imali samo pet osnovnih boja za rad koje su mešali da bi stvorili svoje palette. “Tako su svoje slike činili harmoničnim i ne previše svetlim”, kaže Dlouha. U to vreme se reprodukcija smatrala umetničkom formom sama po sebi koja se prenosila sa majstora na šegrta. “Svaka majstorska radionica je imala svoje tajne”, kaže Dlouha. “Ljudima je u proseku bilo potrebno 13 godina da postanu [reprodukcioni] umetnici”
Dlouha prilazi svojim slikama kao matematičkim problemima. “To je kao da private tortu bez recepta” kaže ona. Inspiraciju crpi iz studija restauracije a trudi se i da što više slika vidi uživo, jer su boje uvek malo drugačije na posterima ili knjigama o umetnosti.
Reprodukciju ne treba mešati sa falsifikovanjem. Pre svega, da biste napravili legalnu kopiju originalnog umetničkog dela, to drugo delo ne sme biti zaštićeno autorskim pravima. U Francuskoj se slika smatra javnim vlasništvom kada je prošlo 70 godina od smrti poslednjeg preživelog autora. Na sve to, ne možete da reprodukujete sliku u njenoj originalnoj veličini. Takođe, kopija mora biti obeležena na poleđini, i na kraju, zabranjeno je imitirati originalan potpis slikara.
Francuski muzeji podržavaju umenike reprodukcije. Morate tražiti dozvolu da slikate direktno ispred umetničkog dela, ali ćete je obično dobiti ako idete tokom nedelje kada nema previše posetilaca, kaže Dlouha. Čak je putovala i u inostranstvo kako bi izbliza posmatrala delo, poslednje je putovala u Nemačku da bi videla kopiju Brojgela. “To je neka vrsta unutrašnjeg zaranjanja”, tako opisuje “Malo ostanem, odem, vratim se”.
Koliko god strastvena bila prema svom pozivu danas, Dlouha nije oduvek sanjala da bude umetnica. Bila je biolog i radila je nekoliko godina u farmaceutskoj industriji, ali nije bila motivisana svojim poslom. U jednom momentu je odlučila da naslika sliku koju će okačiti u svojoj kući i to je bila njena prva reprodukcija ikada, za koju priznaje da nije bila baš dobra. “Trenutak istine je za mene bio kada sam izgubila posao”, kaže ona. “Imala sam problema sa parama. Tada sam odlučila da iskoristim priliku – i uspelo je”.
Dlouha je ostavila sve iza sebe i otvorila je svoju radionicu. nije imala formalnu obuku i prosto se učila radeći. Bilo joj je potrebno 20 godina da usavrši svoju tehniku i stvori karijeru od reprodukcija. U početku je njena odluka zabrinjavala njene bližnje. “Ljudi su mi govorili: “Zašto bi prolazila kroz sve te nevolje? Kupovina reprodukcija na internetu danas košta 30 evra”, kaže ona. “To je kao da upoređujete plastičnu kesu sa Ermeom”.
Ipak, njeni klijenti moraju biti malo strpljivi, jer joj je obično potrebno oko godinu dana da završi delo. Njeni honorari su u skladu sa ovim dugim i zahtevnim zadatkom, počevši od 1500 evra za malu sliku pa do desetina hiljada evra, u zavisnosti od težine i veličine reprodukcije. Naravno, Dlouha ne može da pravi slike bilo koje veličine, one ipak moraju da prođu kroz vrata njenog ateljea.
Pored prodavanja radova, Dlouha takođe obučava učenike koji su uglavnom ili početnici slikari ili ljudi koji istražuju kako replicirati klasike. Na dan kada smo se upoznali upravo je završavala jedan od svojih časova. Kako su učenici odlazili, mogala sam da vidim oduševljenje u njihovim očima.
Kada sam je pitala da li joj smeta što je tako dobar slikar koji ipak radi samo na kopijama, Dlouha je rekla da to pitanje odražava veokovnu debatu u svetu umetnosti. Neki umetnike reprodukcije vide kao obične zanatlije, dok drugi trvde da su umetnici kao i svi ostali.
Dlouha smatra da nema dovoljno vremena da se posveti svojim slikama kako joj porudžbine i dalje pristižu. Osim toga, “Kao umetnik reprodukcije na svojim plećima nosite težinu 500 godina klasičnog slikarstva” kaže ona. “Ponekad je teško osloboditi se svega toga”.
Ipak, Dlouha je zadovoljna poslom koji radi. “To nije kreativna umetnost ali i dalje morate da se preporodite sa svakom kopijom”, kaže ona- i takođe živi lagodno od svoje umetnosti. “Cela ta romantizovana ideja o pregladnelom umetniku”, šali se “nikada mi nije zvučala romantično”.
