Ako želiš da ideš na studentske ekskurzije iako više nisi student, tačno zaslužuješ sve što ti se desi

Kažu da radite nepromišljene, da ne kažem glupe stvari da biste upoznali sebe. Neću zalaziti u to da li je ovo istina jer bih mogla da zaključim da nije i da sam samo mazohista koji je doterao sebe do kraja, posle kojeg ne može dalje. Ili može i hoće, što je verovatnije. Čim se stvore uslovi.

Pre nego što te bacim na kolena daljim izuzetnim opservacijama kakve možeš da stekneš samo tokom trenutaka totalnih obrta svog ušuškanog života, reći ću ti da su u stvari skroz logični trenuci za eksperimet nad sopstvom bili upravo pred sam početak apokaliptičnog stanja. Iako tada nisam znala da počinje.

Stojim na vratima najpoznatijeg prestoničkog striptiz kluba.

Ulazimo, a ja kostimirana za priliku čujem kako jedan ortak kaže drugom: “Jebote, je l’ ovo Ceca Ražnatović?”

Makar i pijan, lik me je počastio izjavom zbog koje sam se osetila kao kod kuće. U pozadini glas Bobana Rajovića koji je sam po sebi dovoljan da napravi seksi atmosferu. Pitam se koliko je žena na koki dok se skida i da li moraš da budeš na nečemu ako ćeš da radiš šimi sisama pred svakom muškom osobom koja te pomno posmatra čim joj uhvatiš unezvereni pogled.

Moja najbolja ortakinja i ja smo bile jedini prisutni ženski entiteti, pa je prirodno da su posetioci pomislili da ćemo se u neko doba i mi skinuti i da smo možda, pazi sad – specijalne gošće.

Džaba sam dizanjem obrva i rizikovanjem ranijeg razvoja bora (a botoks je skup) pokušavala da objasnim zainteresovanim likovima kako ne razumem šta tačno čekaju. Pobogu, obukla sam dugu i usku haljinu, malo pre su me uporedili sa alfom i omegom srpske folk scene, nema sile da se svlačim i posle ponovo pokušam da podesim isti vajb jer je i prvi put bilo dovoljno teško. Remećenje uspostavljene aure nije dolazilo u obzir, pa čak i da su mi podvalili ozbiljan bakšiš, a nisu.

Uglavnom, tu se i poveo poduži razgovor o stvarima koje još nismo stigle da uradimo, a koje samo čekaju da budu isprobane.

Đavo lično me je naterao da priznam da u životu nisam svraćala na studentske ekonomijade, menadžerijade, filozofijade. Svoje studentske rokove sam odslužila mirno i bez incidenata. Ne zbog sebe, zbog drugih. Ako ti kažem kako sam u srednjoj školi morala da stojim između dečka i devojke koji su prilikom kojekakvih okupljanja planinsko/morsko/odeljensko/klasnog tipa razvili privrženost prema mojoj slici i prilici i sprečavam da se fizički obračunaju, shvatićeš zašto sam ogrezla u traumi i kao studentkinja bila prilično mirna.

Poseta striptiz klubu je takođe bila prva. U priči sa likom iz obezbeđenja sam na sopstveno oduševljenje činjenicom da sam se odvažila na bleju sa muškarcima i polugolim pripadnicama u onakvim uslovima sposobnijeg, da ne kažem jačeg pola, dobila odgovor: "Pa i nisi ništa specijalno uradila."

Sa ortakinjom sam porazmislila šta još ima u kategoriji "ničega specijalnog", a da nam ipak manjka. Pa nešto što liči na čuvene studentske "jade", naravno, iako sam izgubila priliku da ih preživim u nekom realnom tajmingu, kao što je taj kad si zapravo student, i tako izlečim svoju traumu.

Zapravo, ono što jesam očekivala kad sam pristala da status sudenta povratim makar na kratko, bio je scenario filma “Spring Breakers” i ja u ulozi koju je okej izneo Džejms Franko, možda samo zato što je lep jer mu više od lepote silom prilika nije trebalo. Suština je da nisam uspela da se uživim ni u ulogu tri gole ribe koje prate Franka u stopu sve vreme noseći kupaće kostime i govoreći piskavim, promuklim glasovima, pritom razvlačeći reči tako da one zbog sporoće govora treba da deluju zavodljivo ili nešto.

A šetala sam se u kupaćem na pravdi Boga, i to crvenom, da evocira uspomene na čuvare plaže, one koje je svojevremeno uspešno kao maskota predvodila Pamela Anderson, čijeg je tela ljubitelj ne samo Blaža, već svi mi koji imamo oči. Dakle, ja sam pošla na žurku praktično kostimirana, ali nisam računala na to da maskenbala neće ni biti.

Naglasiću kako sam se vratila sa “jade” deset minuta nakon proglašenja vanrednog stanja i tvrdim da mi je sam univerzum velikodušno poklonio ovo iskustvo, kako bih lakše izdržala sve što sledi bez neke preke potrebe da vidim ljude ili komuniciram sa njima, što je, je l’, sama suština donesenih mera.

Mirisala je na dobro činjenica da sam platila ovo do poslednje pare, a do poslednjeg trenutka nisam znala kada bi trebalo da krenem, što je moglo da bude intresantan leteći start faktor iznenađenja.

Ako već želiš da pođeš na put sa studentima, a to ni po kom kriterijumu nisi, onda si zaista zaslužio da te neko o polasku obavesti tačno 10 sati pre nego što će te muška hostesa iz studentskog parlamenta postaviti na tvoje mesto u autobusu, čim ustanovi na koje se cenjeno ime odazivaš.

Bio je tu jedan super lik, par sedišta ispred. Ono što ga je kvalifikovalo za super lika je njegova frizura. I ne, to nije suviše površno. Ako imaš muda da nosiš onakvu frizuru pred svetom, ti mora da si super lik i nikakav drugačiji.

Dakle, jači pramen kose po sredini glave, sa strane ništa, a bujni višak naguran ispod rajfa da pridrži ono što se oprati mora po dolasku u hotel u kojem, vidi čuda, nema tople vode. Zaslužio si i to jer si pošao na put sa studentima, a apsolutno nisi morao. Sad operi tu ćubu koja ostavlja fantastičan prvi utisak kako znaš i umeš.

Očekivala sam da će sav taj narod po busu pijan da se tetura i prevaljuje preko sedišta dok povraća u kesu ispred sebe, a uporno promašuje i hitac usmerava na jaknu neidentifikovane nevine žrtve ili još gore ili bolje, svog dečka/devojke koji pridržava glavu neartikulisane osobe. Ali ne, oni su bili toliko artikulisani uprkos tome što im doba života opravdava gotovo svaki postupak, da su igrali kaladont.

Čak nisu ni cirkali dok su ga igrali, samo su prosto usplahireno uzvikivali reči iz bukvara i kao đak prvak kada ubode nešto što mu je mama objašnjavala danima bez naročitog uspeha, umirali od smeha kada im se posreći.

Stavila sam slušalice da ne bih bila indirektan učesnik igre jer sam se smatrala prestarom za nju, a onda se desilo čudo. Ortakinja me je zamolila da oslušnem muziku koja se ori autobusom. Vozač je, po svemu sudeći, pustio Best of Bora Drljača kompilaciju kupljenu na nekoj od pumpi usput, dok su studenti preko svog ozvučenja pokušavali da ga nadjačaju hitovima Teodore Džehverović. Ovaj dvojac je ličio na užareno grotlo pakla u melodijskom smislu, ali može vrlo lako biti budućnost modernog folka. Ko garantuje da Bori jednog poslepodneva, recimo odmah nakon nedeljnog ručka ili nekog petak je za pasulj momenta, neće biti dosadno, pa će pozvati Teu da ugovore saradnju.

Kad se konačno skupismo van autobusa, trebalo je da nas tri koje smo se zaputile na ovu manifestaciju tradicionalnog tipa (organizuje se drugu godinu, to je već tradicija – ovo nisam ja rekla, već lik koji je svečano otvarao događanje), pronađemo četvrtu, u tom momentu nepoznatu nam devojku, koja je trebalo da bude sa nama u sobi.

Dok su žene naglas razmišljale o tome ko bi ovo mogao biti i hoćemo li se uklopiti, ja sam se samo setila kako sam svojevremeno umela da životarim i sa Kurtom i sa Murtom, pa mi je zapravo svejedno. Tvrdim da bih uspela da doprem i do prosečnog psihopate, koji bi posle tri sata sa mnom, uprkos poremećaju ličnosti, odlučio da bi možda, ako bi mogao da percipira emociju, mislio kako sam sasvim okej.

Na otvaranju smo sve četiri, uspešno prikupljene na gomilu, sedele i slušale pohvale i zahvale, unižavanje uspeha radi održavanja utiska skromnosti i “ne, ne, Vi ste ipak nezamenjljivi”odgovore onih koji poštenom čoveku ipak neće da dozvole da se bavi skromnošću.

Sve do trenutka koji je bio hajlajt dana: prezentacija hotelskog smeštaja koju je osoblje zaboravilo da isključi ili pre nije želelo jer je imala i titl, u kojoj Neda Ukraden priča o blagodeti svog života koji ju je poslao daleko od Novog Pazara. Jer da mu je ikako bila bliže, vaga bi zakazala zbog tamošnje kuhinje kojoj slabo ko, pa ni ona lično, ne može da odoli.

Malo je reći da su mi reči zvaničnih lica događaja posle otkrića sadržaja ove prezentacije postale samo pozadinska buka. “Kad je Olja Karleuša ovako smršala?”, što smo kasnije i guglale i “Ko je Acko Nezirović, da se ne uvredi čovek?”, što smo takođe kasnije guglale, pitanja koja instant bacaju u senku malu gospodu u odelima dok najavljuju svoje profesore da prozbore koju.

Jela sam kao zaposednuta, što će reći, urnisala jestivi inventar restorana, što me je takođe pripremilo za borbu protiv korona virusa. Ako ti lično imaš problema sa jačanjem imuniteta, i usled toga, slabijim apetitom, savetujem nešto na šta sam bila prinuđena. Tuširanje hladnom vodom, koja na momente pređe u onoliko vrelu koliko bi trebalo da bude, ako recimo, šuriš prasiće. I ti ne znaš za tačan trenutak u kojem će se ovo desiti, ali u tome je sva čar zapravo. Uz to, neka pored tuša obavezno stoji čašica, dve vodke, koju ćeš suknuti kad te stigne ledeni mlaz.

Osim sibirskih metoda jačanja organizma, koje su očigledno upalile jer sam počesto prostorije delila sa Azijatima i onima koji se tako osećaju (za jednu od devojaka iz grupe se pričalo kako je bila u kontaktu sa kim nije trebalo, ali još ne ispoljava simptome virusa, što je sama plasirala među kolege, pošteno), po ko zna koji put sam se preslišala po pitanju prevelikih očekivanja i dubokih razočarenja.

Lik sa masnom kosom ukroćenom u rajfu nikada nije zatresao glavom uz gromki glas Željka Bebeka, što sam žarko želela. Zamisli ovo: posle Bajaginog vozića, začuju se stihovi – da je srećeee biloooo, ti bi sa mnom spavalaaa – a on kao pravi dopušta da se taktovi poigraju sa njegovim alfa pramenovima. Ovo je realno scena koju biste na svom prvom i jedinom studentskom putovanju želeli da vidite, a niste.

Za tri noći žurki sam uspela da ne prisustvujem na samo jednoj, jer sam rešila da testiram svoje, kako sam verovala, nadljudske kapacitete podnošenja alkohola. Patentirala sam nešto što odavno pijem, ali konačno pod nazivom koji to piće zaslužuje: 3u1 vodka, što je zapravo tri prsta vodke, ali raširena prsta u šolji za čaj sa neznatnom količinom što jeftinijeg soka sa sastavom od 80 posto šećera, 10 posto vode u kojoj je isti rastopljen i 10 posto, recimo, industrijskog sirupa čiji ukus podseća na šumsko voće ili bobičasti voćni miks. Ako ste baš hrabri, izvolite probati istu meru vodke u voćnom miksu citrusne varijante. Ne verujem da je potrebno da naglašavam ko proizvodi ove pokretače dijabetesa, samo je jedan proizvođač u Srbiji zaista renomiran na tom polju.

Posle ovaj recept zaliješ špricerom i pustiš konobara da pogrešno čuje šta si naručio, pa mu kažeš kako nikad nisi tražio šesti martini, već si stao ili stala na petom, pa prešla na špricer. Ali popiješ i taj greškom prispeli martini. Ako piješ martini verovatno i jesi žena. Retko vidim mušku osobu koja pije bilo koju varijaciju na temu vermuta, ništa seksistički, vodim se statistikom.

Dve noći sa ovakvim tempom su dovele dotle da mi je cimerka prijavila kako ne treba da mi bude žao što nisam sišla na poslednji krvavi pir jer realno nije bilo nikoga, svi su se oporavljali od mamurluka. Mada, možda je samo htela da se ne osećam kao maratonac koji je odustao pred kraj staze. Hvala joj.

U skladu sa situacijom, osećam se slobodnom da dam još jednu preporuku, koja neće doći iz usta političara, pa ćeš možda osetiti kako te obliva talas zahvalnosti zbog toga.

Naime, kad te sastavi težak mamurluk, ako u blizini imaš bob, idi provozaj se njime. Najvažnije je izbaciti toksine iz tela, pa zloupotrebi ovu dečiju igračku za datu priliku. I ne daj da te jede savest dok iza tebe na šinama nečiji tata urla: “Hajde brže, sa detetom sam, slupaćemo se ako ne požuriš.” Jer ako požuriš i oni rizikuju da vide traumatičan prizor tebe kako se slušavaš s bobom, što opet nije dobro – zbog deteta.

Možda najtopliji momenat moje nepostojeće povezanosti sa grupom studenata, izuzev bliskih mi osoba sa kojima sam krenula i cimerke koju sam naknadno upoznala i koja me je kao malo ko tamo zaista oduševila, bio je onaj gde ja celu studentsku organizaciju male gospode fotografišem za uspomenu.

Usput, moja cimerka primećuje koliko zainteresovano gledam u jednog od njih i kao iz topa ispali:

“Nikako, on je bio sa svima. Kad su ga pitali kako mu nije užasno jer za veče promeni tri ribe, rekao je kako smo mladi i ne planira da vodi računa o tome.”

Okej, ovaj lik je izgleda jedini koji je položio ispit iz studentske škole u prirodi i shvatio poentu. Zapamti njegove reči za neko doba koje dozvoljava da izbiješ iz kuće i isprobaš stvari u praksi. Više sreće u sledećem roku.