7:00 ujutru: Budim se.
7:30 ujutru: Onlajn čas joge.
Videos by VICE
8:30 ujutru: Vodim psa u šetnju.
Od 10 ujutru do podne: Smestim se i dva puna sata radim bez prekida, pre zdravog ručka.
Ovo je raspored koji sam za sebe zamislila pre mesec dana, kada sam se izolovala kod kuće. Razmišljala sam o svom tom vremenu koje ću imati, o jelima koja ću s ljubavlju pripremati, o knjigama koje ću pročitati i o filmovima koje ću odgledati. Pomislila sam da ću tokom mesec dana obogatiti sebe na hiljadu predivno nepretencioznih, uzvišeno „instagramljivih“ načina.
A evo kako moj dan zapravo izgleda:
7:00 ujutru: Budim se tako što čitam Tviter i 15 minuta vrištim u sebi.
7:30 ujutru: Neko vreme samo zurim u daljinu.
8:30 ujutru: Navlačim dokolenice i radosno puštam da me pas vucara po kraju.
10:00: Da li da dremnem na kauču, ili da se vratim u krevet? To je trik pitanje! Jer do kreveta ne bih ni dobacila.
Dani su mi svedeni na osnovni minimum. Radim kratko i isprekidano, a nivo energije održavam „Em & Em“ bombonama, sa čestim pauzama za Jujtjub. Za ručak nagomilam ostatke hrane od ranije, praveći ono što ambiciozno nazivam Ispašom na tanjiru. U stvarnosti, u pitanju su kruška isečena na kriške i četiri masline na cerealijama sa cimetom. Jogu sam radila dvaput, i zbog toga sam se bez ikakve sumnje osećala samozadovoljno. Radim toliko toga manje nego što sam navikla, a tako sam umorna.
Ispostavilo se da nisam jedina. Nensi Sin, asistentkinja profesora psihologije na Univerzitetu Britanske Kolumbije, kaže da u ovakvim stresnim situacijama dolazi do psiholoških reakcija u našem organizmu. „Nivo hormona stresa se povećava. Spremamo se za borbu, ili za beg“, kaže Sin. I dok ova pandemija i dalje traje i izolacija se razvlači, „Pravimo mnogo ovih psiholoških adaptacija, svaki put kada osetimo stres, svaki put kada se zabrinemo. Tokom vremena, ovi ponovljeni fiziološki i psihološki udari mogu da se akumuliraju“.
Ova akumulacija se zove alostatsko opterećenje, što su u suštini oštećenja koja naš organizam trpi kada iznova i iznova pretpljuje stres. A iako izgleda da veći deo dana ne radim ništa, moj mozak i dalje pokušava da se izbori sa anksioznošću i napetošću zbog ove pandemije. Iscrpljena sam ne zbog toga što moje telo toliko naporno radi, već što to čini moj mozak.
Tokom redovnog života, dnevno viđam na desetine ljudi. Putujem do posla, ručam, srećem se s prijateljima, idem u teretanu – i sve te male interakcije su mom mozgu pokazatelji da je sa mnom sve u redu, i da sam deo šire društvene mreže. Ali kada sam sama, ranjivija sam, i moj mozak radi prekovremeno, pokušavajući da me zaštiti.
Kao što objašnjava Džordž Slavič, direktor laboratorije za istraživanje i procenu stresa na UCLA, ljudi su kao životinje koje su deo stada, i kada odemo u izolaciju, osećamo se usamljeno.
„To je veoma važno, po pitanju toga kako organizam procenjuje rizik, zato što biti sam znači biti mnogo ranjiviji za pretnje“, kaže Slavič. „Mozak mora da ti bude na velikom oprezu da bi se postarao za to da brzo prepoznaš bilo kakvu pretnju u okolini, zato što si izložen“.
Tako da moj mozak radi na identifikovanju tih pretnji na jedini način na koji to trenutno može da čini: čitajući vesti. A to mi oduzima mnogo više energije nego što mislim.
„Potrebno je mnogo fizičke energije za kognitivni rad“, kaže Sin. „Toliko mnogo se brinemo i sve proživljavamo… događa se mnogo toga što nam na neki način crpi energiju“.
Tim Sinove sprovodi studiju, prateći kako se ispitanici nose sa stresom zbog pandemije Kovida-19. Do sada imaju više od 5000 reakcija, i ljudi prijavljuju poremećaj sna, anksioznost, uznemirenost i depresiju.
Na nesreću, stres zbog nametnute izolacije i nekretanja će se najverovatnije nastaviti još neko vreme. Koliko dugo? Niko nije siguran, i to je deo problema.
„Nesigurnost je jedan od najbitnijih elemenata koji doprinose našem iskustvu stresa“, kaže Lin Bufka, direktorka prakse, istraživanja i politike Udruženja američkih psihologa. „Deo toga što pokušavamo da radimo da bismo funkcionisali u našem društvu je da imamo nekakvu strukturu, neku predvidljivost. Kada to imamo, lakše se živi, zato što ne moramo da ulažemo energiju, baveći se takvim stvarima“.
„Potrebno je mnogo fizičke energije za kognitivni rad“, kaže Sin. „Toliko mnogo se brinemo i sve proživljavamo… događa se mnogo toga što nam na neki način crpi energiju“.
Tim Sinove sprovodi studiju, prateći kako se ispitanici nose sa stresom zbog pandemije Kovida-19. Do sada imaju više od 5000 reakcija, i ljudi prijavljuju poremećaj sna, anksioznost, uznemirenost i depresiju.
Na nesreću, stres zbog nametnute izolacije i nekretanja će se najverovatnije nastaviti još neko vreme. Koliko dugo? Niko nije siguran, i to je deo problema.
„Nesigurnost je jedan od najbitnijih elemenata koji doprinose našem iskustvu stresa“, kaže Lin Bufka, direktorka prakse, istraživanja i politike Udruženja američkih psihologa. „Deo toga što pokušavamo da radimo da bismo funkcionisali u našem društvu je da imamo nekakvu strukturu, neku predvidljivost. Kada to imamo, lakše se živi, zato što ne moramo da ulažemo energiju, baveći se takvim stvarima.“
A drugi korak? Pa, to je značajno teže izvesti, kada je kolektivni nivo energije na rezervi. Ali vežbanje, zdrava ishrana i redovan ciklus sna će pomoći.
„Ako ne pomerate mišiće, verovatno dobijate i nešto masnih naslaga na njima“, kaže Slavič. „Naše imune ćelije sklone su tome da borave u višku masnih naslaga u stomaku, i mogu da izazovu upale. Upale mogu da promene način na koji razmišljamo i spavamo, i čine da nas mnogo manje zanimaju prijatne aktivnosti“.
Što znači da će mi, ako uspem da se nateram da ustanem sa kauča i odradim taj odavno bataljeni čas joge, ostatak dana biti lakši. Naravno, prvo moram da vidim da li to mogu da uklopim u svoj zgusnuti raspored.
Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.
