Artbrutovci u akciji spasavanja nevinosti

Sve fotografije : autor

Moram da priznam da mi je akademska umetnost prečesto dosadna. Ona nešto poručuje, poučava, ukazuje na određene probleme, izražava stav po nekom pitanju, radi ti što-šta.., ali u njoj retko ima života. Zbog toga gubim volju da posećujem galerije. A onda sam, na nagovor Gorana Stojčetovića, tvorca grupe i sajta Artbrut Serbia, otišla na izložbu Jokšina Šiljana u „Cvijeti Zuzorić”, i videla drugu krajnost, punu radosti, radoznalosti, života koji ključa.

Toliko jarkih boja, likova što sa platna izlaze na ramove, ili se kovitlaju na najlonskim folijama, novinama, daskama, praćeni „iskvarenim” pirotskim nazivima poput „Neje moj,al’ nešto mi sladak”. Zato mi je imponovalo kad mi je Goksi predložio da budem član grupe. Sve ono što je na fakultetu delovalo neskladno i laičko, ovde je bilo pun pogodak. Dadoh svoj načelni pristanak, ali se prva prilika zajedničkog nastupa ukazala tek ovih dana, u galeriji Štab, zajedno sa 12 „naivnih” kolega. Činjenica da je postavka bila deo Mikser festivala, obećavala je dobru posećenost. Izdvojih par tipičnih komada skulptura, i postadoh realni deo Artbruta.

Za one koji ne znaju, artbrut je pojam nastao sredinom prošlog veka, rezervisan za marginalce, psihijatrijske bolesnike, zatvorenike, decu, neškolovane autore, žene koje su takođe dugo bile skrajnute sa javne scene. Smislio ga je Žan Dibife. Ovde se likovni izraz gaji u par galerija, Kovačici, Jagodini, Šidu, dok u svetu ima mnogo više takvih institucija. Ovde se i dalje gleda na ovu vrstu arta kao na nižerazrednu, samo zato što se ne odvija po pravilima, već je refleks čiste emocije.

“Kad je Nikola Kusovac video neke od mojih prvih slika, pitao me je da li me je neko podučavao. Odrečno sam mu odgovorio, a on zaključio – nemoj da te iko uči, samo će da te sjebe”, slobodno prepričava Srboslav Ilić, član Artbruta, razgovor sa poznatim kustosom. Penzionisani stjuart JAT-a odao se poroku umetnosti još dok je bio u službi (1993). Videvši svoju ženu Biljanu kako slika ikone, rešio je da se i sam u tome okuša, a kako predstava nije ličila na predložak, delo je nazvao “Nepoznati svetac”.

Pročitajte i : Kako sam (na)učila svahili u Beogradu

U to vreme, Srba je prekinuo studije teologije, pa su mu verske teme bile bliske. Kako su godine više odmicale, sve se više razočaravao u instituciju Crkve. Sad su mu takvi radovi posprdni, pa se na jednoj okrugloj slici, šegači sa ekumenizmom. “Evo, vidi, ovde naš pop ljubi papi ruku, a on skriva detence ispod skuta”, Srbin je likovni komentar na poznate rabote. Tu se minijaturne crkvene velmože grle, čvrsto stojeći na kostima običnih vernika, životom zaslužnih za opstanak ideologije.

Svaka Srbina slika ima neku priču, pa jedna govori o nedavno sklopljenom braku između čoveka i psa. Autor predlaže i druge veze – sa telefonskim stubom, robotom, magarcem, ovcom (što je, priznaje, uveliko poznato). Na jednoj opisuje detinjstvo svoje žene Bilje, provedeno u “ronjanju” po tetkinom ormanu, u potrazi za zlatnim gušterom. “Ovde Bilja traži svoje prave roditelje”, tumači segmente rada koji obrađuju uspomenu supruge da su majka i otac uvek favorizovali njenu sestru, pa je imala utisak da je tuđa. Da bi je utešio, Srba je naslikao oveću grupu ljudi, prijavljenih na neobjavljenu “poternicu” za pravim precima.

Njemu su motivi često politički, pa nudi funkcionere promenljivog tipa. Kriju se iza ušiju, i analnom otvoru male aždaje – Zoo politicuma. Srba minucioznim potezom slika i po drvenim jajima, predmetima iz seoskog domaćinstva, poput karlice. Posuda za kajmak postaje žena, na kojoj svet počiva, a koja može da okrene glavu i skrsti ruke, kad joj je dosta svega.

Nikola Šindik, po zanimanju “lumping proleter”, ili, naprosto Šindik, ozbiljan je igrač, životno posvećen inaćenju main-stream tokovima. On meša književnost i likovnost pored stotina “običnih” ljudi, , u performanse koje zove “konvencionalnim ritualima”, uvodi i džudiste, mačevaoce, muzičare, gluvoneme… Cilj mu je stvaranje slike bez upotrebe boja, pa neobične prizore gradi lepljenjem raznih materijala.

Izloženi radovi imaju dva lica, i vise sa plafona, jer ih posmatra kao stranice knjige. “Dugo slike nisam završavao, već sam ih stalno transformisao, dok konačno nisam, doduše dockan, sazreo”, kaže. Šiljanu je Artbrut legao kao melem na ranu, već je bio “potonuo” zbog sveprisutnog narcizma, “atomiziranja pojedinca ” kao proizvoda sadašnjice. U grupi vidi pravu želju za istinskom komunikacijom i međusobnim poštovanjem, iz kojih se gradi i respekt prema samom sebi. Umetnost je za njega magični prostor neizvesnosti i saznanja, pa rado citira Šiljana da “slika ono što ne zna”.

Pogledajte i naš dokumentarac : Zemaljska Barbika spašava svet iz svemira

“Od čega živite”, pitam ovog lumpen-proletera, a on, uz osmeh, odgovara “kako si gruba”. Preživljava od prodaje slika koja je, kao i vreme, mestimično oblačno, sa sunčanim periodima. Od punog stomaka, Šiljanu je važnije da se izrazi, pa je tipičan predstavnik artbrut arta koji nema težnju da se dopadne.

“Vidiš, ove tvoje grozote niko ne bi držao u stanu”, objašnjava mi na svoj direktan način Omča zašto je i moja malenkost ušla u postavku. Njemu se lično, istina sviđaju, ali bi teže prošle, smatra, kod povremenih kupaca njegovih, takođe pomerenih dela. Fantastičnih životinja i još čudnovatijih ljudi koji se prepliću u svom iščašenom svetu.

Ovaj diplomirani istoričar umetnosti, bez posla, sklon primitivnom, aboridžinskom i srednjovekovnom stvaralaštvu, slika od 2000-te, ponekad i pod uticajem droga. “Najviše volim brzalice, kad pustim metal, ali i ruku, i najčešće sebe iznenadim, oslobođen krivice i straha od belog papira”, objašnjava. Goksija poštuje jer je pun energije, i ceni umetnost bez obzira na političke i druge kontekste. Kojih je svestan Omča, čovek koji je sam sebi dao nadimak na osnovu opaski srednjoškolskih drugara – “nemoj da me daviš”.

Opravdano odsutna bila je Čila Šimurda, dizajnerka, majka četvorogodišnje kćeri, jer se još privikava na novu terapiju za svoju boljku – manično-depresivnu psihozu. Čila crta od ranog detinjstva, ili „škraba”, što smatra podjednako vrednom umetnošću. Tokom 39-ogodišnjeg života, više puta se povlačila u sebe, kada bi bivala paralisana za stvaranje. Onda bi se odatle izvukla „maničnim” slikanjem, uglavnom ženskih figura, dok za muške „izgleda, ima neke kočnice”. „Moja tema je žena, jer sam žena, mada se tako ne osećam”, priznaje. Dodajući da joj je slikanje izduvni ventil, a izlaganje u grupi – način da pripada sebi sličnim i ne oseća se tako „marginalizovano”.

Na izložbi u „Štabu”, bilo je još autora – Radovan Popović, Danijel Savović, Branislav Babić, Igor Simonović, Rajko Dragićević, Karolj Denke – tvoraca upečatljivih znakova zodijaka, poretreta iz skrivenih delova podsvesti, kolaža svakodnevnih i izmaštanih prizora. Najveću pažnju privukao je ipak, Kristijan Golubović. Mameći od početka kontroverzna osećanja, pa dok su neki bili protiv bilo kakvog kontakta sa poznatim ex-kriminalcem, drugi su insistirali da se baš s njim fotografišu. Glas razuma je šaptao da svako može da se pokaje i ponovo socijalizuje, a da je umetnost najbolji put. „Uostalom, on je svoje odslužio, i nije sam propisao zakone koji se, u njegovom slučaju, smatraju blagim”, neki su i na ovaj način stali u Golubovićevu odbranu.

U senci je ostao Goran Stojčetović, svojom voljom. Njemu je, od lične promocije, preča bilo predstavljanje ideje. Ili filozofije života, kako doživljava Artbrut. Bilo mu je dovoljno što je deo mnoštva raznolikih, a ekspresivnih izraza. Svom snu da širi pokret u okvirima Srbije, ali i preko njenih granica, podređuje slobodno vreme, svu snagu, kao i narcizam, svojstvenu današnjem umetniku, što bi rekao Šindler, ali ne i Stojčetoviću. Svesnom da danas malo ko ima vremena i da pregleda Istoriju umetnosti koju je godinama prekrajao intuicijom, polazeći od ponuđenih fotografija odabranih remek-dela. I da to nigde ne bi mogao da izloži, da se autentičnije prihvati, kao u postavci Artbruta. Jer, izložbu je specijalnom činila i publika.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu