Večeras sam stekla mnogo novih prijatelja. Nalazimo se u jednom podrumu u centru Dablina, u relativno uglednom baru pod nazivom „Turčinova glava”. To je jedno od onih mesta u kojima kancelarijskim službenicima u lepim košuljama i turistima koji su uspeli da stignu dalje od bara „Templ” u glavnoj ulici nude dva mohita za 10 funti. To je mesto za dosadne sastanke dogovorene preko Tindera, i za civilizovane oproštajne žurke, na kojima Kolin iz računovodstva popije koji „eko fol” više, i kaže nešto uvredljivo o katolicima.
Večeras, ljudi padaju jedni preko drugih, grle zidove i jedni druge. Male, plastične kese slobodno prelaze iz ruke u ruku. Na stepenicama je formirana zajednica: pričljive devojke koje prave pauzu u đuskanju su se grupisale na nižim stepenicima, tu su i momci u parovima koji žvaću nevidljive žvake, često stežu pesnice i viču jedni na druge.
Videos by VICE
Mnogi od ovih ljudi su, ako ne i većina, na pilulama, jer su u sredu i četvrtak, zahvaljujući nekakvom milosrdnom činu uvrnute logike, bogovi i Enda Keni proglasili legalnim.
U utorak je Apelacioni sud je proglasio irski Zakon o zloupotrebi droga iz 1977. nevažećim, kada je utvrdio da su amandmani iz te godine usvojeni bez konsultacija sa irskim parlamentom. Ovaj propust je doveo do privremene legalizacije ekstazija, ketamina, pečurki, kristalnog meta, i čudne „poluteške” droge koju neki ljudi zovu „džef”. Hitro se sprovode odgovarajuće mere za donošenje novog zakona, što znači da je od četvrtka u ponoć, posedovanje narkotika ponovo nedozvoljeno.
To takođe znači da ljudi imaju potrebu da brzo proslave, pre nego što ponovo bude nezakonito šmrkati MDMA sa klupe u parku. Sva je prilika da su ovo bili jedini „Dan bombonica” u Irskoj, tako da mora da bude za pamćenje.
Stoga je sasvim prigodno što su vlasnike „Turske glave” ubedili da ustupe svoje prostorije za žurku pod nazivom „Čoknimo po jedan za rupu u zakonu“.
Na baneru za ovaj događaj na Fejsbuku je narodni poslanik Enda Keni koji pita: „Jesi li za bombonicu?” Hiljadu ljudi je kliknulo da će doći. Očigledno je da je mnogo ljudi srećno zbog ove gigantske zakonodavne pizdarije.
Kada smo stigli, podrum je bio pun znojavih bekrija staklenih pogleda koji su tražili vodu. Žurka se prelila na ulicu, i ljudi koje prepoznajem iz škole, fakulteta i sa tvitera su se udružili da podele sintetičku radost. Pošto je ovo Dablin, svi se znaju i osećaju se posebno taktilno; teško je popeti se uz stepenice, a da te ne obore zagrljajima.
Spečeni tipovi koji prodaju pilule u dnu kluba su večeras još spečeniji, smeškaju se kroz čvrsto stisnute zube, poluotvorenih očiju ispod rejverskih kapica. Oni doprinose iluziji da smo svi zalutali u neki retrogradni esid rejv univerzum, da bismo odali poštu nečemu čega se ne sećamo, jer smo bili suviše mali.
Ova priča je izazvala veliko interesovanje medija u zemlji i inostranstvu. Sinoć je komičar Blajnd Boj iz Raberbenditsa bio gost na radio stanici Njuztok 106, i zacementirao svoj status nacionalnog blaga kada je iskreno pričao o gutanju ekstazija i ukazao na ozbiljnu kratkovidost prohibicije kao „binarnog rešenja” za mnogo složenije pitanje zavisnosti.
Blajnd Bojeva poenta je, uz svu zajebanciju, zaista valjana. Danas, kao i uvek do sada, u Irskoj postoji tendencija da se autodestrukcija slavi kao čin kreativnosti.
Dablinci se ponose time što potiču iz „prljavog, starog grada“, u kojem je opijanje deo procesa odrastanja, i gde mnoge porodice bivaju rasturene alkoholizmom ili narkomanijom. A izgleda da vlasti nikada nisu adekvatno pripremljene za to. Irci će možda iskreno biti šokirani kada čuju da je u poslednjih nekoliko meseci kristalni met postao veoma realan, sve veći problem na našim ulicama.
Kao i ja, mnogo ljudi na ovoj zabavi su stariji tinejdžeri, ili imaju dvadeset i nešto godina, ali ipak, čak i tokom svega nekoliko godina odraslog života, svedoci su drastičnih preokreta u odnosu države Irske prema drogi. Kod nas su se po radnjama gde se prodaju rizle i ostala „oprema” legalno prodavale magične pečurke i pilule, imali smo pomamu za mefedronom, kao i potonju njegovu zabranu na leto 2010, a sada imamo ovu bizarnu situaciju.
„Sećam se radnji u kojima su prodavali rizle, pajpove i ostalo”, rekao mi je jedan prijatelj, ranije tog dana. „Bio sam na praksi u jednoj od njih. U redu su uvek bili normalni ljudi. Svakodnevno smo pušili „spajs gold“. Bilo je zajebano”.
Domaćini ove žurke su vretenasti dečačići sa skejtovima, i devojke koje su ispeglale kosu, popele se na štikle i obukle male haljine za ovu glamuroznu priliku. Pitala sam jednog od njih, koji je izgledao kao vođa, šta misli o ovom slučajnom previdu vlade.
„Ne želim da se za deset godina prisećam i pomislim, ‘O, taj dan?’ Sutradan sam stigao na posao na vreme”, kaže on. „Izbor ljudi je da se drogiraju, i ja želim da im olakšam pristup”.
Upućuje nas na svog prijatelja, koji nam nudi tri „žuta majmuna“.
„Mislim da bi pilule trebalo da budu legalne, da ih luzeri ne bi uzimali”, neko mi je rekao napolju, smejući se. Jedan izbacivač je krenuo niz stepenice sa baterijskom lampom u ruci. Pitala sam se šta li traži; droge koje nisu legalizovane rupom u zakonu? Ume li samo na osnovu pogleda da razlikuje jedan beli prašak od drugog? Je li on toliki znalac za droge da može da razlikuje ketamin od koke na čkiljavom svetlu u podrumu?
Kesica ovog drugog sada kruži po prostoriji. Poslednji put kada sam videla da se konzumira tako otvoreno je bilo na jednom afteru na dokovima.
Moj prijatelj Luk primećuje, „Ovo me podseća na to koliko su zakoni u stvari ništavni”.
Ima poentu: navikli smo na to da nas vlada uvek namagarči, sa izgovorima da ne delujemo. Zakoni o abortusu, gej brakovima, i o svim tim ostalim stvarima zbog kojih su izgleda potrebni referendumi, da bismo znali da li je irski narod zaista, zaista siguran da ih želi. S druge strane, pilule će biti nelegalne za jedan dan, i niko nam ne nudi nikakav izbor po tom pitanju.
Organizatori zabave povodom rupe u zakonu su obećali da će dati jedan evro od svake karte za beskućnike, pojačavajući naš topli, paperjasti sjaj. I postaje veoma nejasno: napolju, neke namučene duše počinju da pevaju „On Raglan Road“, pesmu koju starci imaju običaj da zapevaju kada se dovoljno opiju viskijem.
Šljašteće bogate devojke lelujaju na visokim štiklama koje im se zabadaju u kaldrmu i slušaju, i ove dve suštinski različite grupe se nekako dobro slažu. Zajedno plešu dole, nesigurnih udova, ili sede na trotoaru, grleći jedni druge.
Ovo je nešto najbliže alternativnoj Irskoj što ćemo ikada videti. Irska u kojoj je droga, barem većina njih, legalna. Svet u kojem mi, mladi ljudi ubijeni u pojam, koji smo na trajnom stažiranju, ili na socijalnoj pomoći, mladi Dablinci bez perspektive, možemo legalno, hemijskim putem da stvorimo iluziju da postoji nada.
Svako ko je ovde je ili na koledžu i odlaže susret sa stvarnim svetom, ili se već muči u njemu. Ovo je naš povratak u matericu u kojoj titra stroboskop.
U toaletu sam razgovarala sa devojkom koja je pre dva meseca počela da guta pilule, a sada ih već uzima tri nedelje mesečno, i opredelila se za „plave duhove” (koje su u medijima označili kao smrtonosne, ali ih ipak svi i dalje uzimaju). Čini joj se da joj se povećao prag tolerancije, ali nije sigurna da želi da uzima duplo više.
Takođe sam upoznala njenu drugaricu Šinejd, koja je došla kući iz Toronta, gde je emigrirala. Biće ovde samo nedelju dana, a pilule ubrzavaju proces povezivanja sa prijateljima koje je ostavila za sobom. Deluje kao da joj je neprijatno, kaže da sada radi puno radno vreme i ne drogira se u svom novom životu daleko od Dablina. Promucala je „Obično nisam ovoliko van sebe”, i otišla ka vratima.
Sada je već prilično kasno i postaje zeznuto. Neki teoretičar zavere u pokušaju je sugerisao da je porez na vodu nekako povezan sa ovom rupom u zakonu o drogama, i da nas vlasti navode da trošimo više na vodu. Neki drugi tip je naveo probleme sa ranijim „legalnim” drogama, žaleći se da ga je mefedron sjebao. Njegov prijatelj je istakao da piće pravi sličnu štetu: „Prošle nedelje sam se potukao sa nekim tipom, jer sam bio pijan. Otišao sam kući osećajući se kao govno”.
Iako možda nisu najbolja stvar na svetu za srce i za opšte zdravlje, ako ništa drugo, pilule stvaraju „osećajne momke”, prilku da pivopije postanu ranjive i sentimentalne.
Tip koji je otišao kući osećajući se kao govno me je zamolio da mu pozajmim svesku i nacrtao je detaljan crtež lobanje sa čirokijem. Pitala sam klupskog promotera, koji je u tri ujutru i dalje delovao zabrinjavajuće sveže, zašto je na sebe preuzeo organziciju ove žurke sa pilulama koje vlada ne odobrava.
„Rešili smo da je svima potrebno da se podsete da će sve biti u redu”.
U taksiju sam pogledala lobanju nacrtanu u mojoj svesci. Pored nje je bilo napisano „NARAVNO, ISUSE, SVI SMO NA BOMBONICAMA”. Ne još dugo. Barem ne legalno.
NAPOMENA UREDNIKA: Mnogi od ovih koje smo fotografisali su napravili izbezumljenu facu najbolje što su mogli, jer su bili na žurci pod nazivom „Čoknimo po jedan za rupu u zakonu”. Da li su zaista bili urađeni ili ne, mi ne znamo.
