Kada se sada osvrnem, dijagnoza depresije ima smisla. Kao dete sam se izolovao dok su se druga deca igrala. Nisam bio buntovan dečak kakvog očevi cene, niti mamina maza. Kao dete sam vreme najčešće provodio sam, bilo me je teško razumeti i imao frustrirajuće malo životne energije. Kao očigledan uljez, bio sam prirodno i meta vršnjačkog nasilja kada sam krenuo u školu.
Sa osam godina – na početku četvrtog razreda – došlo je do tačke gde je ustajanje iz kreveta svakog jutra postalo ozbiljna borba za moje roditelje i mene. Bilo mi je teško i da hodam. Počeo sam da imam izrazito teške glavobolje i da redovno posećujem medicinske ustanove, gde su spekulisali šta bi to moglo da se dešava sa mnom. Depresija nikad nije bila predložena za dojagnozu, uprkos tužnom dečačkom ponašnju koje sam ispoljavao, verovatno zbog toga što sam bio isuviše mlad. A kako se moje stanje stanjem samo pogoršavalo, briga mojih roditelja je rasla, pa su me uporno vraćali na ispitivanja. U jednom trenutku su mislili da imam tumor na mozgu, pa su me poslali na CAT skener. Rezultati nisu potvrdili njihove sumnje (očigledno).
Videos by VICE
Depresija je iscedila i poslednju kap sreće koju sam čuvao u sebi. Samo sam želeo da ostanem u svojoj sobi sa navučenim zavesama i ugašenim svetlima, daleko od škole i od svoje porodice. Razumeo sam svoju sobu, razumeo sam i Dragon Ball Z, razumeo sam i tamu takođe. Tu sam se osećao normalno i tu sam želeo i da budem, a ne u školi, gde su redovno činili da se osećam otuđeno.
Uprkos nagomilanim dokazima, kao dete nisam ni razumeo beznadežnu situaciju u kojoj sam se nalazio. Nema introspekcije u tim godinama, već samo osećaš, nevino, bez rezumevamja, bez refleksije, bez reči.
U Britaniji, kod 12,8% dece i mladih (od pet do 16 godina) klinički je dijagnostikovan poremećaj mentalnog zdravlja, a 8,1% ovih slučajeva su emocionalni poremećaji (depresija i anksioznost). Ipak, kada uzmemo u obzir da je kod 25% populacije u Britaniji dijagnostikovan problem povezan sa mentalnim zdravljem – a njih je i više, jer ima i onih koji još uvek nisu dijagnostikovani – i da se tri od četiri slučaja problema povezanih sa mentalnim zdravljem javljaju u detinjstvu, ispravno je reći da su ove cifre u zabrinjavajućem porastu.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, suicid je treći najveći uzrok smrti u adoslescenciji. Zbog toga činjenica da postoje mnogi koji pate, ali nisu dijagnostikovani predstavlja temu za razmišljanje koja zabrinjava, posebno zato što treba imati u vidu da se za depresiju smatra da se pogoršava ukoliko se ne primeti, a potencijalno može rezultirati drugim mentalnim poremećajima.
Dok postoji brojna literatura na temu depresije kod odraslih , institucionalno proizvedene ili lično napisane, za isti slučaj kod dece postoji znatni manjak literture. Guglujte “depresija kod dece” i dobićete puno rezultata u pretrazi, ali većinski odaju utisak kao da su u pitanju saveti za odrasle osobe, samo sa izmenjenim uzrasnim grupama na koje se saveti odnose.
Na primer, Svetska zdravstvena organizacija savetuje da ukoliko dete postane lako iritabilno i socijalno distancirano, ti znaci mogu ukazivati na depresiju. Međutim nasuprot tome: to su takođe znaci mladalačkog ponašanja.
Pogled na situaciju deli i dečiji psiholog Stefan Lutke, koji za VICE komentariše kriterijume koje spominje Svetska zdravstvena organizacija kao “da nisu namenjeni za decu i adolescente, nego za odrasle”. On kaže da “se deca često povlače u sebe i aktivno pokušavaju da izbegnu školu”, kao što sam i ja to radio, a kaže i da “kad neko odustane od svojih omiljenih aktivnosti i rutina na najkraće dve nedelje, trebalo bi bolje obraditi pažnju i zapitati zašto se to dešava”.
Raste broj psihologa i dobrotvornih organizacija (MIND, Rethink Mental Illness) koje šire slične informacije, što je dobro – ali je i dalje previše tražiti od roditelja da imaju jednako nepristrasnu procenu kao i medicinski stručnjaci. Pogotovo kada postoji opasnost da izaberu lakšu perspektivu: da im je dete dobro i da su u pitanju samo poteškoće u razvoju.
Majka mi priča o tome kako su se u oktobru, u toku mog četvrtog razreda, moj otac i ona dogovorili kako će mi dopustiti da izostanem iz škole do nove godine, kada je trebalo da se vratim tamo i pokušam ponovo da budem pravi osmogodišnjak koji igra žmurke, lozinke i tako to. Oduvek sam stvari oko sebe shvatao doslovno, tako da sam u ponoć u toku Novogodišnje noći pobegao. Pobegao sam od zviždaljki i šampanjca, izašao iz kuće i krenuo niz ulicu, što sam dalje mogao, kako bih se osetio bezbedno.
E baš tada su moji roditelji shvatili da se dešava nešto mnogo ozbiljnije. Te noći su me odveli do bolnice, i te večeri mi je medincinski dijagnostikovana depresija, prepisali su mi Prozac, odredili mi da viđam dečjeg psihologa i da posećujem okupacionalnu terapiju.
Šarlot, 23, koja je bila depresivna kao dete, takođe je osećala potrebu da se krije. “Samo sam želela da nestanem… Život je delovao kao da se sastoji od mnogo više lošeg nego dobrog”, ispričala mi je ona putem direktnih poruka na Tviteru. Ona kaže da, iako je patila od depresije od sedme godine, nije zvanično dijagnostikovana sve dok nije imala petnaest, a njeni simptomi pre toga su tumačeni kao tipično “predpubertetsko ponašanje”.
Slično se desilo i Moli, koja mi je takođe putem Tviter DM-a rekla kako su njeno mentalno stanje takođe loše procenjivali kao “predpubertetsko ponašanje”, i da su govorili kako će “prerasti to” kako bude sazrevala. Uzevši u obzir mogućnost fermentacije poremećaja mentalnog zdravlja, kao i učestalost suicida među adolescentima, činjenica da su je ovako savetovali definitivno je zabrinjavajuća.
A kako su osećanja odraslih jednako raznolika i kompleksna kao što je to slučaj i sa decom – možda čak i u većoj meri – većina odraslih je u stanju da prepozna koje ponašanje je neprimereno; mogu da nabave broj lokalnog terapeuta; imaju nekog prijatelja sa kim mogu da porazgovaraju. Dete ne poseduje ova sredstva; dijagnoza i tretman moraju doći od nekog drugog.
Po prvi put sam se otvorio, i postao malo “normalniji”, u nedostatku bolje reči, kada sam bio u toj sobi sa dečjim psihologom. Nikada pre toga nisam komunicirao o tome kako sam se osećao. Psiholog je predložio da treba da govorim nezavisno od toga da li me je neko nešto pitao ili nije. Trebalo je da pričamo pod mojim uslovima, a odrasli inače često projektuju svoje sopstvene ideje o tugi na decu, što ograničava njihovu svest.
Ovo je uključivalo jednostavan sistem: Majka kaže da bih okretao svoju igračku, Simbu, ka njoj kada bih želeo da razgovaram. Ona je čekala satima, pored uzglavlja mog kreveta, u mraku, u nadi da ću okrenuti Simbu ka njoj. Na kraju bih to i učinio – oko tri ujutru sam najčešće želeo da pričam, priča ona. Nepovezano sam mrmljao o tome koga sam voleo, i zašto sam ih voleo, šta sam želeo da radim u životu, ko mi je nedostajao i koga sam se plašio. Često bih tako pričao sve dok ne bih pao u san. To je bio težak period za moju majku. Često se dešavalo da ona bdi pored mene dok ne zaspim, samo da bi se nakon toga vratila u svoju sobu, gde bi plakala sve dok nije bilo vreme da pođe na posao. Timr je cela njena noć bila okupirana, ali ne samo noć, već i život. Iz njene perspektive ja sam bio ranjiv. Dete bez oklopa, kako ona kaže.
Moj otac kaže da mu je pala posebno teško činjenica da depresija nije vidljiva: nije bilo slomljene noge ili ruke, modrice ili kašlja. Nije bilo konzistentne vremenske linije. Sve se odvijalo u meni i, što se njega tiče, delovalo je kao da nema kraja, tako da se često osećao beznadežno i besno. Moja majka je patila od depresije, što on nikako nije mogao da razume, te je često u potpunosti ignorisao činjenicu da ovo stanje postoji. Ipak, nakon što sam ja bio dijagnostikovan, shvatio je težinu i snagu ove bolesti, s obzirom na to da je svojim očima gledao kako s lakoćom preplavljuje mlad i nepristrasan um.
Iako se nadao da ću jednostavno izaći iz sobe, takođe je i živeo u stalnom strahu od toga kako bih ja podneo pravi svet. Znao je da je njegova ideja o depresiji uobičajena, znao je da ni učitelji, a ni drugi đaci neće razumeti unutrašnji nedostatak koji me je činio toliko krhkim. Znao je to – i baš to ga je u neku ruku slomilo. Kada sam se vratio u školu, sestra je imala zadatak da me svakog dana na ručku i u toku odmora pazi i proverava kako sam. Obe moje sestre i dalje paze na mene sa jednakom brigom, rekao bih.
Sistem podrške koji mi je moja porodica obezbedila omogućio mi je da sada na depresiju posmatram kao na sastavni deo sebe. Prepoznatljiv osećaj jedinstvenosti koji sam naučio da volim. Srećan sam što sam izgradio tako zdrav odnos prema svom stanju.
Moli kaže da ima sličan osećaj poznate prijatnosti sa svojom depresijom, iako ona kaže da i dalje pati od nje. „Skoro da se osećam kao da imam sreću što se toliko dugo borim sa depresijom“, kaže ona. „Imam mnogo prijatelja koji nisu imali iskustva sa depresijom sve do tinejdžerskih godina, i želela sam da im pomognem da se ne osećaju osuđeno, koliko sam se ja tako osećala zbog svojih vršnjaka.“
Šarloti nije pristupano sa toliko razumevanja. Njena depresija je zbog negiranja i zanemarivanja izrasla je u nešto veće; često su joj govorili da drami ili da je lenja. Priča mi da nije uspela da se povrati iz depresije i da se i dalje bori sa njom, čak mi kaže i da je nekoliko puta pokušala sebi da oduzme život.
Pre dvadest godina, ideja o detetu sa depresijom bila je nepojmljiva, pre deset je postalo donekle shvatljivo, a danas idemo ka tome da razumemo da je u mnogim mladim umovima depresija nešto što je prisutno i nešto na šta treba da se pripremimo. Međutim, u ovoj političkoj situaciji, gde zdravstvo ne dobija finansije koje su mu potrebne – načelnik Nacionalnog društva za prevenciju okrutnosti nad decom kaže da su „slabe šanse da će i ona deca koja budu upućena dobiti tretman i negu koja im je potrebna“ – kako raste svest o depresiji kod dece, sve više slučajeva će zahtevati adekvatnu negu, što znači da će preokupirane klinike sve više dece biti prepušteno svojim crnim i iracionalnim mislima. Svakako je načinjen prvi ispravni korak u pravom smeru, pa se u budućnosti možemo nadati većoj finansijskoj pomoći.
Kada govorim o svojim najbližima, možda deluje kao da se hvalim time što sam blagoslovljen takvom porodicom. Iako sam neizmerno zahvalan svakog dana što ih imam, želeo bih da naglasim koliko je bitna moć podrške i razumevanja. Sada sam zdrav. Mogao sam biti mnogo gore, ali nisam. I sve zbog toga što je moja porodica postala svesna kako može da mi pomogne, što je ujedno i najveća borba.
Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.
