Omiljene stvari koje radimo kad nam se ne radi

Neki se plašimo, a neki obožavamo da pravimo listu stvari koje moramo da uradimo. Ni jednima, ni drugima, to ne smanjuje pritisak. Dok naše kolege kače na Instagram fotke sa mora sa iritantnim heštegovima, mi radimo tri puta više i molimo se da dan potraje što duže da obavimo sve radne zadatke koje imamo.

A kad dođemo sa posla tako frustrirani, vredni, kad moramo da pošaljemo još neki mejl, ili još neku sitnicu koja nam treba za posao da završimo, polako shvatamo da i mi imamo dušu, okrećemo glavu na drugu stranu, hukćemo dok smišljamo šta je najhitnije, a šta može da se odloži za dalje odlaganje, radimo razne čudne stvari u svrhu prokrastinacije. Mi smo izdvojili neke naše omiljene.

Od silnih obaveza nikako da stigneš da popraviš taj lak koji ti već danima stoji iskrzan na noktima. Na poslu već dugo kriješ prste od kolega da ne vide koliko si se zapustila, ali sve je to zbog silnih obaveza sa kojim nikako da izađeš na kraj. E PA DOŠAO JE TAJ TRENUTAK, vreme je da se malo i sebi posvetiš, jer stvarno – mnogo radiš. Biranje boje koja će se naći na tvojim noktima traje jedno pola sata, mackanje još toliko. Kada si konačno završila sa noktima skapiraš da izgledaš kao da si upravo preživela poplavu i da ne možeš sebe da gledaš takvu, kako da radiš kada si tako odvratna?! Vreme je za malo lickanja. Šminkanje traje još sat vremena, a da ne bi ispalo da si se šminkala i mazala nokte samo za sebe, mora da se odradi i okači jedan selfi. Dug je i trnovit put do savršenog selfija, mora se fotografisati bar 50 puta, što iziskuje još pola sata. Biranje filtera + 30.

Nepisano pravilo je da prljave prozore uočiš tek kada si zatrpan poslom. Do tada mrlje i govna od mušica ne kvare tvoj vidokrug, ali kada te čeka 100 nepročitanih mejlova i isto toliko propuštenih poziva pravo je vreme da se zasuku rukavi. Ako ih sada ne opereš – nećeš nikada. U begu od obaveza već si namestio krevet, obrisao prašinu, usisao svaki ćošak, zalio cveće, pa ne mogu još samo prozori da bleje prljavi?

Osim što nas izjeda krivica što nikako da se prihvatimo posla koji nam sigurno sleduje i jedini način da ga izbegnemo je da se pravimo mrtvi, pa kao da nam nije dovoljna ta krivica da se zakucamo i osetimo kao najgori lenji bednici, setimo se i svih onih ljudi kojima nikako da se javimo, ali eto, baš sad, baš kad osećamo kao da nam visi giljotina nad glavom dok otkucava sat, onda se setimo kakvi smo sebični smradovi i kako ih ne zovemo, osim kad nam nešto treba.

Ona divna drugarica iz srednje škole sa kojom se vidiš jednom godišnje, i uvek ti je krivo što je ne viđaš ćešće, jer je stvarno kul, čak i izbegavaš da joj lajkuješ stvari na Fejsu, da ne bi od nje dobila u inboks „Hej, kad se viđamo?", a ne možeš da lažeš „sledeće nedelje", jer ti je negde na dnu liste prioriteta, e nje se setiš baš tad.

Dok se nakašljavaš da pročistiš grlo, jer ti je telefonski poziv, kao i svakoj prosečnoj anksioznoj osobi, stvar koju radiš samo kad moraš, razmišljaš da li će da ti se ona javi, šokira i obraduje. Ali ti moraš da obaviš taj poziv, baš sad, sad ili nikad, jer ako ne uhvatiš taj nalet, onda će to biti ko zna kad! „Eeee, ćao draga, šta radiš" sa usiljenim osmehom izgovaraš dok si i ti zbunjena koliko i ona što si je pozvala. „E pa imam besplatne minute, nikako da ih potrošim", lažem jer ne mogu da joj priznam da mi je ona izgovor za prokrastinaciju. Kad pretresete sve što ste propustile za ovo vreme dok se niste čule, dok je ispituješ za sve zajedničke poznanike koji su ti pali na pamet, tužna si jer se ova trač partija uskoro privodi kraju, a tebe tvoja obaveza i dalje čeka, smeši ti se iz drugog kraja sobe, namiguje i kaže „moja si, čim spustiš slušalicu".

Onog trenutka kada tvoja leđa dodirnu posteljinu, taj minut postaje večnost. I to jedna ogromna večnost bez granica u svakom pogledu: onom vremenskom ali i po pitanju klasifikovanja bujice misli koja te napada. Otvorenih očiju uprtih u plafon ležiš na krevetu dok te tona znakova pitanja bode u glavu. Od „šta ću sutra ručati na poslu" do „ko li će sledeći umreti koga poznajem". Ponekad se usled prevelike brige oko posla koji visi nad glavom javi nestašica misli, ali je i brojanje tačkica na plafonu sasvim prihvatiljivo.

Verovatno kad si pritisnut vremenom krene da radi adrenalin i onda su ti čula izoštrenija, pa bolje vidiš, čuješ i osećaš stvari koje inače ne bi. Kao na primer tu čudnu tačku na levoj podlaktici za koju nisi siguran da li je bila tu juče. Tačkica ti iz minuta u minut deluje sve čudnije. Da li je veća, da li je čudne boje, oblika, sadržaja? Da li će postati još gadnije, da li će moći da se ukloni, da li će ostati ožiljak? Ili je, ne daj bože maligno.

Ovo zahteva dermoskopiju celog tela, što je sigurno, sigurno je. Popališ sva svetla, uzmeš lupu, skineš se i gledaš, gledaš. Slikaš čudnu tačku, pa šalješ na Vajber drugarima i moliš da pitaju svoje rođake doktore da li ćeš da umreš od toga i da li ti je to možda neka zaraza nastala kad te je po ruci ogrebala ona šema za jednu noć prljavim noktom, pa će biti samo gadno, ali ne i smrtonosno.

Pošto niko ne razume tvoju muku i proglašavaju te paranočnom osobom, okrećeš se svojoj vernoj ljubavi Guglu. Utvrđuješ svoju dijagnozu i konačno osećaš mir. Pa ja ovu stvar koja me čeka ni ne moram da uradim, imam još dva meseca života, kažu ljudi na forumu sa ovom dijagnozom. Kakvo olakšanje.

Čist i uredan um je preduslov svakog kvalitetnog rada, a kao što svako zna, preduslov čistog uma je čisto i sređeno okruženje. Ako ti baš u trenutku kada si seo da obaviš važan posao zaškripi stolica, nije ni mesto ni vreme za odlaganje majstorisanja. Obrnućeš stolicu i detaljno pregledati problematični točkić koji je kriv za ovaj intermeco usred tvog produktivnog dana. Ispod sudopere imaš mašinsko ulje koje će brzo rešiti problem. Prilikom vraćanja ulja pod sudoperu primećuješ da je kvaka kuhinjskog elementa blago klimava. Okasti šrafciger je na dohvat ruke, nikakav problem. U kutiji za alat pored šrafcigera primećuješ nove gumice za slavinu koje si pre pola godine kupio kako bi rešio problem blagog curenja, ali tog dana očigledno nisi bio produktivan kao danas pa je krajnje vreme da se i taj poslić završi. Ko radi taj i greši pa prilikom menjanja gumice malo jače stežeš zavrtanj na slavini koja pod stiskom tvoje majstorske ruke puca u bezbroj delova. Dva sata kasnijeizlaziš iz prodavnice Uradi sam sa novom slavinom, kompletom gijadora koje si "ukrao" na popustu i novom kanticom mašinskog ulja da ti se nikad više ne ponovi ovako produktivan dan.

Fotografija, Flickr Davida De La Harpe

Godinama unazad slušamo potpuno podeljene priče o tome da li vrhunskim sportistima treba dozvoljavati ili zabranjivati seks tokom velikih takmičenja.Kakvi god bili argumenti sa obe strane, još si u studentskim danima naučio da sa sa ozbiljnim učenjem ne može početi ako osećaš i trunku seksualnog nagona. Prosto nije prirodno. Naporan rad i naloženost ne treba mešati. A kako bi se u potpunosti posvetio radu jasno je da prvo moraš da se samozadovoljiš. Sada već kao odgovorna osoba, svakom zadatku pristupaš studiozno pa se masturbacija brzo iz jedne prljave misli pretvara u 25 otvorenih tabova u kojima, među klipovima svih nezamislivih kategorija može da se nađe i poneka Vikipedija stranica sa opsežnim uvidom u filmografiju tvoje nove omiljene porno zvezde. Na šta si sve spreman samo da bi pospešio produktivnost.

Fotografija: Flickr, baron valium

U kuhinju obično zalaziš samo da napraviš kafu ili eventualno izvadiš gotovo jelo iz frižidera koje ti je keva spakovala, ali se ovo drastično menja kada počinješ neki veliki posao. Odjednom se setiš one emisije u kojoj je Džejmi Oliver sa 17 godina pravio predivne lazanje. Pa ako je taj frfljavi klinac mogao da napravi lazanje, zašto ti sa 30 i svim tim neprocenjivim iskustvom ne bi mogao takođe. I onako uvek kažu da je u kuvanju najbitniji osećaj, a ne poštovanje pravila. Posao može da čeka, jer ništa ne može da spreči buđenje tvoje novootkrivene kulinarske strasti. Hrana. Je. Moj. Život. Nema više džank hrane, od danas sam svakog dana u kuhinji, a uskoro će svi moji novi prijatelji hrliti u moju gajbu da se uvere u glasine o hrani za bogove koja tu nastaje. Novi život može da počne za tri, dva, jedan… A jel se lazanje prave od špageta?baron valium

Ima li, realno, bolje prilike da se pokačiš sa bližnjima od one kad baš treba da se koncentrišeš na posao koji treba, a onda te dečko/keva/cimer sabotiraju nerviranjem? Realno ne. Daj sebi oduška i vežbaj nasilni dijalog optužujući dragu osobu za to što nisi u stanju da radiš ono što moraš, jer te „niko ne razume". Uživaj u svom trenutku izbačenosti iz takta, kad ćeš ako nećeš sad.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu