Kako da vas pravilno boli kurac

U životu vala nikad ne fali stvari o kojima treba da brinemo. Da li će ta bubuljica na mom čelu ostaviti trag? Ko gleda moju Instagram stori? Da li će me roditelji podržati u tome što hoću da upišem kurs menadžmenta profila na društvenim mrežams? Hoću li postati iole funkcionalna osoba do svoje tridesete?

Naravno, neke brige su zaista vredne pažnje — kao što je zdravlje ili životna sredina, ako te zanimaju te stvari. Ali kao što ste možda već posumnjali, mnoge stvari koje nas svakodnevno muče jednostavno nisu vredne toga.

Nažalost, shvatiti da bi možda bilo dobro da manje brinete o stvarima koje vam ne idu nije isto što i manje brinuti. Teško je, stresno i zamorno brinuti - ali ako ste se navikli na to, još je teže zaustaviti se.

Dobra vest je da su ljudi poput vas i mene pronašli načine da to urade.

Uzmite Endija Vorhola, na primer. Poznata je njegova izjava: „Ponekad ljudi dopuste da ih isti problem čini nesrećnim godinama kada su mogli samo da kažu, ’pa šta.‘ To je jedna od mojih omiljenih izjava. 'Pa šta.'"

Neko bi mogao reći da Endi Vorhol nije baš univerzalan primer, „kao ti i ja“. Ali on nije jedini koji je naučio da manje brine.

VICE je pitao nekoliko običnih ljudi (koji su izuzetni na razne načine) da nas posavatuju kako to njih zabole za stvari za koje ne žele da ih briga.

Jedna stvar oko koje je Saj Roksas, preduzetnik iz Manile na Filipinima, nekada previše brinuo, jeste neuspeh. Odrastao je uz veliki pritisak svoje porodice i bio je prestrašen od neuspeha ili bilo kakve greške. Naravno, na kraju mu se neuspeh i dogodio - i preživeo je da ispriča priču.

„Vidite, samo moramo da stavimo stvari u perspektivu. Nismo savršeni. Niko nije. Grešiti je ljudski. U tome je lepota kada manje brinete - lakše možete da prihvatite stvari. Nećete biti previše strogi prema sebi. Ne morate previše razmišljati o svim malim stvarima. Samo nastavite svoj život. Uživajte u svim nesrećama koje će vam svet baciti“, rekao je Roksas.

Za Roksasa, briga može da se smanji tako što ćete jednostavno manje primećivati stvari o kojima ne bi trebalo da brinete.

Lako se dogodi da počnete da upoređujete život sa nečijim pažljivo odabranim i fino filtriranim objavama na društvenim mrežama. „Na kraju imamo niz neverovatnih i groznih stvari koje utiču na naše emocionalno zdravlje i blagostanje“, kaže Roksas.

On savetuje ljudima da se isključe sa ovih platformi, što on čini tako što povremeno deaktivira svoj Instagram nalog.

Roksas je mislio da može svima da ugodi. Prepustio se „očekivanjima društva“ koliko je teško raditi, koliko često vežbati, koliko jesti i tako dalje Mislio je da će ga usrećiti ako ispunjava svačije standarde. Spojler: nije ga usrećilo.

„Polako sam promenio način razmišljanja u ‘ne moraju svi da me vole, i neće svi da me vole’. Da li je uopšte moguće ugoditi svima? Potrebno je mnogo truda da se ugodi ljudima. Ne želim to da radim do kraja života - da budem rob društva. To mi ne zvuči zadovoljavajuće“, kaže.

Kirsten Zapata, rukovodilac za razvoj poslovanja, nekada je mnogo brinula o svom imidžu – kako izgleda, kako se oblači, koju muziku sluša, koje TV emisije gleda i sa kim se druži. „Želela sam da se uklopim dovoljno da me ne nazovu čudnom, ali ni previše da mi ne bi rekli da samo kopiram“, rekla je.

Vremenom je naučila da svako oko nje ima svoje veoma stvarne i veoma iscrpljujuće probleme. Toliko stvarne i iscrpljujuće da verovatno nemaju vremena ni energije da brinu o njoj.

„Mislim, prodavac u pekari neće pričati o vašoj bubuljici na čelu kada se vrati kući“, kaže.

„Zapravo, mislim da to što previše brinem o stvarima takođe podrazumeva da previše brinem o – ili da sudim, budimo realni – o drugim ljudima“, kaže Zapata, koja je priznala da je nekada bila umišljena prema mnogim ljudima oko sebe. Ali ne više.

„Tako je iscrpljujuće suditi i brinuti istovremeno svake sekunde života. Na primer, oni dobro žive svoje živote, pa zašto ja trošim energiju kada mi to smeta?"

To što manje brine o tome šta drugi misle, kaže Zapata, omogućilo joj je da upozna ljude onakvima kakvi oni zaista jesu umesto da se oslanja na stereotipa.

Ako previše brinete o stvarima može se osećati kao da ste povučeni u toliko različitih pravaca da jednostavno zaglavite. Zapata je naučila da pronađe način da to prevaziđe kroz „aktivnosti ponovnog usredsređivanja“ koje su joj olakšale um. Za nju to uključuje kuvanje kafe i vežbanje.

„Ništa drugo nije važno, samo ja i šta god da radim“, rekla je. „Nikoga nije ni briga da li to radim dobro ili ne, jer niko ne gleda.

Džai Paul, naučnik za podatke, takođe iz Manile, imao je sličan savet: „Nađite nešto što volite da radite. Ne zato što je kul. Ne zato što zarađuje novac. Ne zato što su ti roditelji rekli da to uradiš. Pronađite nešto što vas pokreće i integrišite tu aktivnost u svoj život. Za mene je ta stvar bila surfovanje.”

Pol je nekada mnogo vodio računa o svojoj visini. Rekao je da je uvek bio najniži i najmršaviji momak u učionici. Čak je kupio cipele sa potpeticom za maturu samo da bi bio viši od svog partnera u štiklama. Sada je, međutim, naučio da „zumira“ i stavi stvari u perspektivu.

„Tokom godina sam počeo da cenim svoje telo holistički. Umesto hiperfokusiranja na svoju visinu i težinu, postavljao sam pitanja poput: Kako se osećam kada se probudim? Koliko se osećam energično tokom dana? Koliko su mi zdrave kosa i koža? Koliko lako mogu da zaspim? Razmišljanje na ovaj način pomoglo mi je da cenim svoje telo na potpuno drugačiji način“, rekao je Pol.

Isto umanjivanje se može primeniti i na druge aspekte našeg života, poput romantike. Ne mora da bude katastrofa ako vam simpatija ne uzvraća emocije. Ipak je to samo neko na koga se ložite, i ništa više od toga.

„Mislim da je manje do toga da manje brinemo, a više do toga da brinemo o stvarima koje su zaista važne“, kaže Pol.

Kada je počeo da se fokusira na stvari koje su mu zaista važne, više je cenio sve što mu je život bacio, čak i kada je bilo teško. Kada znate šta vam je važno, teško je posvetiti vreme i pažnju stvarima koje to nisu.

„Pretpostavljam da je jedan od načina da razmišljam o tome da pokušam da budem detinjast. Deca su prirodno bezbrižna i imaju tendenciju da gledaju na stvari sa više radoznalosti i manje osuđivanja.”