Koliko sam stvarno tolerantna kao dobitnica nagrade za doprinos toleranciji?

Nedavno sam, nakon 30 godina rada u novinarstvu, dobila svoju prvu nagradu - na konkursu za medijski doprinos toleranciji i borbi protiv diskriminacije, koji je raspisala Kancelarija Poverenika za ravnopravnost i delegacija OEBS-a u Srbiji, što je bilo i jedino priznanje dodeljeno u kategoriji „štampa“.

Podrazumeva se da mi je ovo laskalo, i ulilo mi samopouzdanje, ali sam morala i nešto sebi da priznam: daleko sam ja od razumevanja i trpeljivosti, gledajući uopšteno, kao i u odnosu prema manjinskim populacijama, o kojima sam često pisala, i čija mi je ugroženost, uostalom, i bila povod za tekst koji je netom pobrao lovorike.

Stvarnost je, ipak, da sam daleko od svake empatije, jer sve gledam iz ličnog ugla.

Kada sam bila mlađa, bila sam još gora. Znala bih da zapenim, da se uzbudim sve dok mi ne nabrekne žila na vratu, ako neko „neće“ da shvati nešto što je meni sasvim očigledno. I, što sam više vikala, mislila sam da sam ubedljivija, zaboravljajući onu staru: „Pametniji popušta“.

I u vezama sam bila prava oštrokondža. Čim uđem u kuću zagledala bih šta nije na svom mestu, kako bih mogla da sručim vatru na svog trenutnog partnera. Dežurnog krivca, kako jedan od njih to sublimisao, a hodajući izgovor, prema mom viđenju.

Tim, „ljubavnim“ putevima vodila me je ideja da svoje intimuse premesim i ukalupim po sopstvenoj meri, kako bi (jadničci) postali pedantni, radni, tačni... Savršeni, što sam, valjda, sebi pripisivala.

Rezultat je bio tri prema nula. U pobednički skor računam ukupne muške napore da odole mom uticaju, uz napomenu da mi nisu dali priliku za revanš. Nisam imala više takta ni sa najbližim drugovima/cama. Sedela bih im na glavi dok ne bude po mome, durila se ako u ovome ne uspem. Otpisivala one što ne mogu da slede moje ideje, prihvatala verne pristalice.

I tako sam sve više ličila na svog oca, koga sam kradomice zvala autokratom. Mislim da bi ga neko sa diplomom psihologa žargonski nazvao kontrol- frikom.

Taj princip „u sve se meša“, od zabrane da brijem noge, do izbora mog fakulteta, bio mi je krajnje odbojan i u višim sferama politike, koja se talasasto širi na sve pore društva. Pod rukovodstvom državnih i partijskih lidera, listom egocentrika.

To me je i odredilo da se kroz profesiju bavim potlačenim i uniženima.

Romi su prvi na toj „crnoj listi“. Obično nastanjeni u slamovima, neoficijelnih zanimanja, pa često u besparici, mahom izuzeti iz srednjeg i visokog sistema obrazovanja. Priklonjeni egzistencijalnoj filozofiji „od danas do sutra“. Uvek na gomili, glasni i kad plaču, i kad su dobro raspoloženi.

- Jedini živi i slobodni – tako sam o njima razmišljala, prisvajajući kao trofej drugarstvo sa pojedinima. A, od svih izdvajala jednog, koga ćemo zvari Zoran.

Zvala bih ga na sve svoje, i vodala (kao mečku) na tuđe izložbe, kao i na ručkove i izlete. Dovodila prijatelje u razgledanje njegove pitoreskne kuće, učestvovala u njegovim porodičnim slavljima... U stvari - gradeći sopstveni imidž „široke“ osobe.

Istovremeno sam se čudila kako mu kosa uvek miriše, i kako je na njemu sve čisto i uredno. Prosto se divila što mu nije teško da ustaje u cik zore kako bi zauzeo mesto na buvljaku. Iz hrpe polovne garderobe on bi uvek izdvajao najbolje komade, meni za poklon, čime sam se posle okolo hvalisala. Nekad bih mu se odužila, a nekad i nisam, jer šta ima revanširajuće u tome što nekom platiš za pranje prozora, recimo?

Da li je moje prijateljstvo bilo iskreno, ili teatralno, ako sam i dalje stiskala tašnu kad u gradski prevoz uđu Romi, požare u romskim naseljima maltene nipodaštavala, vezujući ih za poslovičnu neopreznost stanovnika? Kao i porodično nasilje, s obzirom na uverenje da se tamo red po difoltu uteruje psovkama i šakom.

Idem ja i šire u prepuštanju stereotipima: smatram da je njihov „đelem-đelem“ stil života pitanje ličnog izbora, a ne posledica večitog podvajanja. I da, ako baš i ne vole, odavno su svikli na egzistenciju bez kanalizacije, redovne struje i slično. Sve navedeno me čini profašistoidnom, a ne viđenom za laureatkinju nagrade za toleranciju.

Kad smo već kod laureatkinje, tačnije - nastavka „inja“, veoma sam oštra pobornica rodno senzitivnih naziva zanimanja. Onog ko se samnom ne slaže, hvatam u dijalektička klješta navodom: „a kad može spremačica, sekretarica, zašto ne bi moglo i astronautkinja i dekanka“.

Na eventualne opozicione opaske da se time remeti prirodni tok izražavanja, repliciram tvrdnjom da je glavni nosilac tog ustrojstva patrijarhat, duboko usađen u sve čime se bavimo.

- Žene su se odavno izborile da mogu da vrše „muške“ profesije, a da im nije skinut teret „ženskih“ obaveza. Zato su sada mnogo snažnije od muškaraca koji se ne snalaze najbolje u takvoj situaciji – tad ne puštam, već insistiram.

Na ovaj način izazivam revolt ne samo „zatucanih“ tradicionalista, već i feminista i feministkinja, tvrdih u stavu da takvo stanje ženske osvešćenosti nije na selu, pa ni u gradu otkad političkim prostorom vlada desnica.

- Što su žene jednom izvojevale, ne može da nestane, već se prenosi kolektivnim sećanjem – ostajem uporna. Onda krenem sa pisanjem nekog teksta, krsteći sagovornice prezimenom sa dodatkom „ova“ ili „eva“, jer to mi naprosto ide uz već iznete stavove. Tek kad zapnem sa nesrpskim identitetima ili atipičnim srpskim nazivima familija, padne mi napamet da možda grešim sa tim nastavkom. Jer, koliko se sećam iz drevnog jezičkog bontona, pomenuto označava još devojku, dok „ćka“ obeležava udatu.

Ali mi je nekako taj sufiks previše pretenciozan. Uz to, kako da znam bračno stanje svake od sagovornica?

Međutim, najsamosvesnijim među njima smeta i nastavak „ova“, jer neće da budu „nečije“. Takve ne pristaju na moj adut da je krajnje idiotski da se piše: „Rekla je Jovanović“.

Ipak im u tekstu učinim po volji, ali se mislim: „Kakve glupače“. Iz čistog, nemoćnog besa. Jer, poštenijom introspekcijom stigla bih do spoznaje da mi je bračni status veoma bitan, i u sopstvenom, i u tuđem slučaju. I da me zato i rastužuje pristup Zapada, u kom više nema podele na gospođe i gospođice, s obzirom da je to stvar privatnosti. Te da se moram pod hitno doemancipovati.

Kad pomenuh Zapad, i na njega kezim zube, čim se pomene. Posledično prezirem drugare što misle da je tamo bajka, a posebno u kontekstu „raspale i prljave Srbije“. Ako neko iz ličnog iskustva nečim okiti Dansku, Norvešku, Švedsku… gutam knedlu i pravim se da ne čujem. I jedva čekam da mu na nos natrljam našu opuštenciju. I sve druge unikatne atribute, srasle nam uz entitet, a suprotne preteranom zapadnjačkom redu. Kad mi je do svađe, a to nije retko, napominjem da umesto „njih“ razmišlja država, upozoravajući ih da sledi poslednji stepenik, da je nož oštar, a celofan nije jestiv.

Ne bih ovu vrstu isključivosti ni spominjala da dodatno ne objašnjava moju hegemonističku prirodu.

Navodno razumem i LGBT, queer i slične osobe, ali intimno verujem da je razmnožavanje u biti seksualnog čina. To što sama nemam decu, a seks upražnjavam (ako mi se pruži šansa), ne mogu da objasnim, ali me srećom niko i ne pita. Da li jer gleda svoja posla, ili iz pristojnosti koja meni nije svojstvena, ne trudim se da dokučim.

Ipak ulažem vanredne napore da saslušam sve detalje koitusa jednog mog drugara geja, koje je u stanju da prepričava satima. Dok mi se „slučajno“ ne izbriše njegov broj iz telefonskog imenika i dok ne prestanem da se odazivam njegovim pozivima, navodno, zbog manjka vremena. Kako omalovažavam i drugarice što o seksu „malograđanski“ćute, izgleda da treba da tražim sagovornika/(cu) koji erotske ispovesti dozira prema mom stepenu trpeljivosti.

Ni izbeglice nisu izvan fokusa moje pažnje i delom se sa njima solidarišem, ali me izluđuju dušebrižnici što ih sažaljevaju, dokazujući time koliko su plemeniti i čovekoljubivi.

Lično, migrantima merkam marke mobilnih, garderobe, parfema.., a izbeglim sa Kosova brojim stambene kvadrate. Gotovo vabeći sudbinu da me liši ono malo jada što nazivam svojim toplim domom.

Za tekstove rado pričam i sa osobama sa smetnjama u funkcionisanju, usled fizičkih il' psihičkih tegoba, što ponekad prenosim i u privatnu sferu postojanja. S ponekim se i družim, ali strogo kontrolisano. Jer, u biti se plašim da će da me opterete ličnim problemima, kao da i moj život nije prepun opstrukcija, što eksternih, što unutrašnjih. Proisteklih iz personalnih falinki.

U ovo spada i nesposobnost uživanja u tuđoj sreći, koja kao da se meni zakida preizdašnim prepuštanjem drugima. A da je možda i nisu zaslužili. Stoga zavidim svakom ko se istinski raduje kad neko drugi dobije različite beneficije.

Premda mi se diže kosa na glavi na parole „ubij, zakolji...“ i slične, upućene „neprijateljskim“ narodima, kao i na grafite ratnih zločinaca (bili rehabilitovani ili ne), sklona sam da tražim i drugu stranu medalje. Tako, boraveći u srpskim enklavama na Kosovu, lako postajem Velikosrpkinja, kao i prilikom obilaska tamošnjih manastira. Ali, valjda to opet spada u (trulo) tkivo moje hegemonističke naravi.

Posebno se gubim kad „malo“ popijem, i kad neko pokrene temu prirodnog priraštaja „Šiptara“. Premda mi smeta izraz „kotiti se“, ne suprotstavljam mu se, već razvijam teorije o planskom kontranapadu, povećanjem „našeg“ nataliteta. Time i sama filozofski postižem cilj preko tuđih leđa, ili, pre bi se reklo – materice.

S tim u vezi, ne trpim ni busanje u grudi samohranih majki. Ponekad sklonih da svoja unižena prava uporede sa samoizborenim boljim statusom gejeva i lezbejki, odnosno - sa njihovim navodnim lobijem.

- Što se i vi ne udružite – tada repliciram prkosno.

Vratimo se suprotnom – lišavanju života, ponekad naraslom na nivo genocida. Nije mi strano da najpoznatijem i jedinom priznatom, u Srebrenici, povod tražim u prethodnim zločinima sa suprotnim nacionalnim predznakom. Nevladinim organizacijama što se time bave predano, spočitavam donacije. Ostajući gluva i slepa za rizike na koje stalno nailaze.

Sve ovo krijem kao zmija noge, znajući da nije prestižno u demokratskom kontekstu. Jedino što me uvek oda je moj prokleti nos, dogmatičan spram mirisa „egzotičnih“ kuhinja.

Tako, kad god idem od Ulcinja prema Adi Bojani, moram nečim da zagušim aromu roštilja, baziranog na ovčetini. Ne trpim ni vonj bivoljeg masla, ni masti pilića i pataka... Zaustavim dah iz predostrožnosti, kao kad se neko izuje.

Imam problem i sa onim čime odiše nečija koža, zašto prosto ne smem da se udubim u razgovor sa beskućnicima. E ,to me tera na razmišljanje, baš kao i ubiranje medijske nagrade. Pa se pitam da li sam zbilja takva monstrum-ka.

Biće da ipak nisam, uprkos priznatom. Jer, suza mi krene kad u nekom filmu neko vešto uobliči nedaće s kojim se susreću Romi, progonjeni, ljudi sa invaliditetom i slični, već pobrojani nevoljnici. I, dam se nagovoriti na učešće u maršu „Mame su zakon“, kad hoću da puknem od ponosa (ali i prkosa na račun neodgovornih očeva).

Rečju, borim se sa svim svojim predrasudama.

Ali, tek na kraju pomislim: šta bi bilo da mene izopšte zbog jedne moje tajne bolesti. Da li bih tad bila hegemonistički nastrojena, ili bih u mišjoj rupi ćutala?

Da li bih svog sirotog oca razumela, ili ga još više mrzela?