Prošlo je, bogami, skoro dve godine otkako sam napisao tekst po imenu Ciganska je tuga pregolema. Tada sam vam, u više hiljada dobro odmerenih reči, prosuo svu žuč koja se godinama akumulirala, i koju je izazvalo praćenje voljenog kluba na košarkaškim parketima diljem SFRJ, SRJ, SCG, S i ostalih evropskih zemalja. To delo je napisano u sezoni velikih previranja – Zvezda je konačno počela da uzima konture ozbiljne ekipe, odigrala je kvalitetnu Evroligu i završila sezonu sa triplom krunom domaćih trofeja. Javno sam se tada zapitao, je li ovo ta godina? I eto, bi ta godina. Desilo se nešto što nikad ne verovasmo da će se desiti, posle toliko godina ponovo šampioni, i prvi put Top 16 evrolige. Sezona iz snova, koju ćemo večno pamtiti. Bobijeva zakucavanja, Kalinin “hustle”, Đenkini clutch poeni, Williams koji vezuje 17 lakih komada u drugom poluvremenu protiv Partizana…slike koje dugo neće izbledeti.
Ali od uspomena, dragi prijatelji, se ne živi. Jeste, stala je Zvezda na noge, ali na nogama treba i ostati. Predugo smo mi čekali i kukali da nam sad jedna sezona bude dosta. Komšijski se Partizan našao u nezavidnoj poziciji – dugogodišnji mučitelj crveno-belih duša Vujošević je napustio kormilo, tim se kompletno raspao, i stvorio se svojevrsni vakuum u vrhu regionalne košarke. Svima je bilo jasno da je momenat bio izuzetan da se nastupi čvrsto, da se zabode crveno-bela zastava i da se kaže, e, gospodo, sad mi malo! A uzmemo li u obzir kako se situacija u Evropi razvijala, sav ovaj kalambur sa dve Evrolige, zatvaranjam takmičenja i tako time, možemo reći da je pritisak rastao iz dana u dan. To je, uostalom, i prirodan razvoj stvari. Ima ona stara floskula o tome kako je ostati šampion mnogo teže nego postati šampion. I u to smo se svi brzo uverili…
Videos by VICE
Tako je jesen 2015. počela baš onako kako smo svi navikli da počinje – svi mi, tojest, koji pratimo KKCZ duže od prošle sezone. Pošto je na leto usledio očekivani egzodus kvalitetnih igrača – Bobi je otišao u NBA, Đenka u Milano, Kalina u Istanbul, a Marcus je odleteo na jednorogu duginih boja – trebalo je popuniti praznine i nadati se najboljem. Prvi šamar stigao je na moj 35. rođendan, 9. jula 2015., kada su nam voljom žreba u grupu sleteli Real, Fener, Khimki, Bayern i Strasbourg. Neko se tada u moru pesimizma na mom FB wallu našao vizionarski pametan, i uz rođendanske čestitke mi parafrazirao reči Dragana Džajića iz proleća od pre frtalj veka. “Pobedićemo i u Minhenu i u Beogradu!”. Baš.
E a onda, onda je krenulo “dugo, toplo ljeto”. Igrao se, sećate se, Eurobasket, i otprilike svako koga smo nišanili bio je zauzet nečim petim. Ni ponuda Amerikanaca nije bila ama baš ništa bolja – posle bukvalno dvomesečnog preganjanja sa likovima kakvi su AJ Price, koga istorija pre svega beleži kao lika koji je na koledžu prodavao kradene laptope sa Marcusom Williamsom, nekako smo završili sa Ryanom Thompsonom iz Bamberga. To baš i nije bilo neko vanvremensko rešenje, iako me je Svetislav Pešić u telefonskom razgovoru tokom jednog intervjua ubeđivao da je reč o odličnom igraču. Naši su apetiti u međuvremenu porasli – kako sad, sa Jenkinsa i M-Willa da spadneš na nekog lika koji pika po Belgiji i Nemačkoj?
Okreni, obrni, počne Zvezda tako pripreme u avgustu sa bukvalno pet juniora na rosteru, i naknadno nam se priključe pravoslavni brat Sofo, doveden uz enormnu pompu i jedan blago komičan Youtube clip, te Gal Mekel, izraelski reprezentativac i bivši NBA igrač. Nisu to sad neka kosmička pojačanja, ali, hej, in Radonja we trust, i tako nekako prođu pripreme, dođe Evroliga, i Strasbourg se odrobija sa rutinskih 10+ razlike.
A onda je došlo do prekida filma.
Prvo i pre svega, shvatili smo da je Sofo u Beograd izgleda došao da bi uradio famoznu “turneju četiri skakaonice” (rolovano-dimljeno-punjeno-na kajmaku), a ne da igra košarke. Bolno je bilo gledati kako on nema snage da igra preko 15 minuta ozbiljne igre po meču, i rastanak koji je usledio već posle jedva mesec dana angažmana bio je očekivan splet događaja. Mekel, čovek koji je odigrao fantastičan Evrobasket i uopšte bio vođa svih evropskih ekipa u kojima je igrao, nikako nije mogao da nađe istu talasnu dužinu sa svojim saigračima. Thompson, čovek koji je u karijeri gađao trojke preko 40%, je upao u takvu crnu rupu da je čak i na twitteru molio košarkaška božanstva da mu vrate prerano oduzeti talenat. A ako to nije bilo dovoljno, Luka Mitrović je protiv Olimpije u Pioniru doživeo takvu povredu da su snimci bili obeležni sa “samo za punoletne”, i sveže pridošli Amerikanac Quincy Miller je u svoja prva dva meča ispalio svaku loptu koja mu je došla u ruke, sa promenljivim uspehom. Pitao sam jednog kolegu da mi opiše Millera pre nego što je sleteo u Beograd, i ovaj mi je ukratko rekao da je on “Kevin Durant za beskućnike”. Kad sve ovo uzmete u obzir, nije, dakle, ni previše čudno što je u tri naredne nedelje Zvezda izgubila tri meča razlikama koje su uglavnom rezervisane za prijateljske mečeve NBA timova i selekcije Istočnog Timora. OK, jeste to bilo protiv Reala, Khimkija i Fenera, ali opet…da je prijatno nije. A sa druge strane, nije ni neočekivano. Jer…ok, znate već šta sam hteo da kažem.
I tada, kad smo već uveliko krenuli da maštamo o Evrokupu, desi se jedno malo čudo. Malo, kažem, jer nije bilo baš preteško tući Bayern u Minhenu. A čudo, jer je Rebron dao tri trojke. Ej, Rebron igra, i još daje trojke! Mekel je baš nekako u to vreme zaradio neku povredu, i to je bio solidan izgovor da do kraja jesenjeg dela sezone on više ni ne izađe na teren, što će reći, do daljnjega će morati Jović i Rebron…i da, bludni sin Marcus, kad mu istekne suspenzija za opijate. Al’ do Marcusa ko živ ko mrtav. Srećom, Reba je tu dao gas i sve je izgledalo svetlo…barem do sledeće nedelje, kada smo u old school zvezdaškom stilu ispustili dvajes’ razlike u Strasbourgu i odjednom je taj Evrokup ponovo aktuelan. Jer, situacija je nemilosrdna. Do kraja imamo četiri meča, tri kod kuće i jedan u Stambolu, taj u Stambolu smo otpisali odmah, znači, treba pobediti sve tri do kraja. Real, Khimki i Bayern.
E, onda…onda se desilo jedno veliko čudo. Jer, taj dan kada je Real ujahao u Pionir bio je ujedno i dan kada se sve okrenulo naglavačke. Otišao sam na utakmicu ni ne sluteći čemu ću prisustvovati – desetkovana Zvezda isprašila je evropskog prvaka i ostala u takmičenju za Top 16. Poslednji beogradski meč bio je onaj protiv Fenerbahcea, i tu su crveno-beli izgledali doslovno kao grupa građana. Ali u noći tog dvadeset i sedmog novembra, cigani su još jednom poleteli u nebo.
Te noći mi nismo dobili samo Real. Te noći, mi smo prvo i zvanično dobili Quincya Millera, koji je „kraljevima” ubacio 24 poena, od čega u jednom momentu čak čini mi se desetak u nizu i to kada smo mislili da je sve gotovo. Maika Zirbesa, koji se transformisao u startnog centra evroligaškog kalibra – 26 poena uz samo dva promašaja iz igre i pogođene bitne penale. Marka Gudurića, momka koji je minulih par godina gulio po FMP-u i strpljivo čekao svoju šansu – njegovo zakucavanje u poslednjim minutima meča zamalo je srušilo plafon „Pionira”. I pre svega, dobili smo, da prostite, muda. Jer ako je dotle sve išlo kako ne treba, sada – sa Realovim skalpom u rukama – zaustavljanja nije bilo.
Protiv Khimkija, ponovo su Miller i Zirbes ubacili „50+” i poveli nas ga obećanih top 16 – nije nam smetao ni fantastični Shved kojeg nije mogao ama baš niko da zaustavi, ni odlični Koponen, Dragić i drugi. A nakon već prežaljenog gostovanja na Bosforu, čekao nas je meč istine sa Bayernom – meč u kojem smo, u jednom momentu, gubili sa oko desetak razlike u četvrtoj, da bi onda Gudurić krenuo sa volšebnim rafalom sa trojke, preokrenuo, i ostavio Milleru i Joviću da završe posao. Crvena Zvezda je zvanično ušla u Top 16, i sada su sva čuda bila moguća.
Kakva je to samo transformacija bila. Stefan Jović je, recimo, od striktno defanzivnog specijaliste izrastao u čoveka koji obara EL rekord u broju asistencija na jednom meču i nije više toliki kolaps u šutu spolja. Uopšte, ceo tim je dobio neki karakter – u oktobru, posle poraza u Madridu i Podmoskovlju, digla se opšta hajka u dnevnoj štampi, a jedan beogradski tabloid je posebno prednjačio, pozivajući sve na moralne ostavke i ostale gluposti. Moka Slavnić je već po dobro poznatom običaju naglas psovao sve što ima ikakve veze sa Zvezdom, svi su tih dana imali neku svoju ideju i viziju, dovodili igrače i trenere, i bezbrižno se igrali oteljaških menadžera. Mislite da to nije uticalo na ove momke?
U drugoj fazi se već neko drugo kolo zaigralo. Raskrstilo se konačno sa Mekelom, Williamsom (kome se vratio onaj jednorog) i nesretnim Thompsonom (koji se do kraja trudio za sve pare da nešto uradi i svaka mu čast na tome), a spisku pojačanja, na kojem su se već našli veterani Simonović i Štimac, dovedeni u „hodu”, pridružili su se i povremeni reprezentativac Vasa Micić, te bivši Partizanovac Tarence Kinsey. Posle kraćeg uhodavanja i dva startna poraza (tesno protiv Efesa i opet taj prokleti Fenerbahce), krenulo je ponovo sve da „zvoni”. Prvo je pao Panathinaikos u Atini, i to sa vrlo komotnih jedanaest razlike.
Listi za odstrel pridružili su se zatim i Unicaja i Lokomotiva, usledio je kraći odmor protiv Darussafake, pa smo zatim konačno preslišali Cedevitu na način kako to već dolikuje (ležernih dvajes’ razlike). Prvi krug je zatvoren sa 4-3, i najednom su svi počeli tiho da kalkulišu…ljudi, pa mi možemo u četvrtfinale.
Četvrtfinale? Crvena Zvezda? Znate kako, nama je do bukvalno prekjuče Evroliga kao takva bila vlažni san. A sada, šansa da uđemo u najboljih osam na kontinentu…zagrejali se mi tada žestoko, i naravno, ko visoko leti, visočije pada, što bi rekao RASMC. U pauzi od Evrolige prvo nam vruć šamar u kupu plasira najednom vaskrsli Partizan, a onda stigne i aber da se utakmica protiv Efesa, verovatno jedno osma ove godine koja nosi karakter „must-win” meča, neće igrati u Beogradu već u – Vršcu. Pa super.
Ni tu nije Zvezda poklekla. Iako je već spomenuti beogradski tabloid uveliko govorio o tome da je „trener izgubio poverenje” i šta ti ja znam sve još, ekipa se rekordno brzo prestrojila i u fantastičnom ambijentu vršačkog „Milenijuma” obrala uši prebogatoj turskoj ekipi. Dve nedelje kasnije, u novom „meču sezone”, u Areni je ponovo poražen Panathinaikos. I ako vodite statistiku, da se pribeleži da je Zvezda ove godine kao domaćin tukla dušmane i u Pioniru, i u Vršcu, i u Areni. Umeju cigani tako često da kukaju kako ne valja van Pionira – i jeste, slažem se sa vama, u Pioniru je najbolja atmosfera. Ali znate, ima ona stara narodna – „za dobru svinju nema loših pomija” (da ne citiram sad onu o rđavim spolovilima i dlakama). Izem ti ja ekipu koja može da puca samo na obruče u svojoj avliji. I taj test zrelosti je položen ove sezone.
U momentu kada se Zvezda spremala da otputuje u Andaluziju na revanš sa Unicajom, za njima je bio impresivan niz podviga. Pored već spomenutih evroligaških trijumfa, Zvezda je i u dva meča – ne bez drame – eliminisala Cedevitu u polufinalu ABA lige, i tako se de facto overila plasman u novu, proto-NBA Evroligu koja će debitovati dogodine. Ubrzo ćemo tome pripisati još jedan uspeh – u obrnutom scenariju iz Strasbourga, sada je domaći tim vodio dvajes’ razlike, a pobedu odneo gost, pre svega zahvaljujući dalekometnoj paljbi raspoloženog Marka Simonovića. Usledio je očekivani poraz u Krasnodaru, a zatim je valjalo overiti četvrtfinale na svom bunjištu protiv prežaljene Darussafake. Lak posao, ha?
E te noći smo u Areni ponovo cugnuli iz stare flaše na čijoj etiketi još uvek izbledelo piše “MASH Verona”. U pseudo-svečarskoj atmosferi svi su bili nervozni – od igrača pa do nas na tribinama. Nije pomogla ni gomila crveno-belih balona koji su visili sa plafona i samo čekali poslednji zvuk sirene. Zvezda se kulturno držala dve i po četvrtine i zatim poslovično raspala na sitne komadiće. Turci su odneli sav plen kući, a nama je ostalo da čekamo da Fenerbahce završi nas posao, ili da se preznajamo iduće nedelje u Zagrebu. Cele sezone se ubeđujemo kako je ovo neka nova Zvezda, a onda nas u aprilu mesecu, posle svih tih muka, posle svih tih Bayerna, Reala i Malaga sačeka nešto što smo mislili da smo preboleli.
Nije sve ipak bilo tako crno. Arhineprijatelj voljenog kluba Željko Obradović je ipak odigrao časno i viteški protiv gradskog rivala, zabio im poslednji ekser u kovčeg i lansirao Zvezdu u sam evropski vrh. Četvrtfinale Evrolige. Hej, ljudi, četvrtfinale Evrolige! Došlo je to vreme da i mi mučenici osetimo kako je biti u evropskom kremu. I nema veze što nas je u revijalnom meču poslednjeg kola Cedevita oljuštila sa pola gasa, i nema veze što nam je žreb darivao CSKA, protiv kojeg su nam šanse promilne. Ne, ništa to nema veze.
Ono što je bitno je da mi po prvi put sanjamo otvorenih očiju. Po prvi put, po prvi jebeni put u istoriji, mi se suočavamo sa činjenicom da je Final Four samo tri pobede daleko. I nema veze što do toga možda tj. verovatno i ne dođe…snove nam ne možete oduzeti. Jer jedno je maštati o evropskom vrhu dok Jeretin, Tadija, Gromiko, Šljivančanin i Kovač gule protiv Crnokose i Ergonoma. A drugo je kad ste na samo jedan korak odatle, posle sedam dugih meseci rovovskog ratovanja sa najboljim timovima kontinenta. Kada ste zaslužili svoje mesto među elitom.
Dok vi ovo budete čitali, košarkaši Crvene Zvezde raspucavaće se na obručima Megasport Arene u Moskvi, a trener Dejan Radonjić će im davati poslednje instrukcije na temu “kako polomiti De Colu i Teodosiću obe noge bez faula” i “kako da vas Kyle Hines ne izguzi iz reketa”. Nama samo ostaje da strepimo ispred TV ekrana, i u naredni ponedeljak napunimo beogradsku Arenu do poslednjeg mesta u nadam se ne i poslednjem evroligaškom meču ove sezone.
Međutim, šta god bude…”šteta” je već učinjena. Crvena Zvezda još uvek nije evropski gigant i dug je put do tog epiteta, ali je igrač na evropskoj mapi. Smeši nam se četvrta uzastopna Evroliga. Dva uzastopna Top 16. Jedno četvrtfinale. Ne, više nas ne možete otpisivati kao “onaj drugi tim iz Beograda”. I mada mi je još uvek pomalo teško da prihvatim taj novostečeni status – što bi rekao Aki, “stare rane još me peku” – mislim da ću se ubrzo navići.
Vidimo se u ponedeljak.
