Članak je prvobitno objavljen na i-D-u
Berghajn i KitKat klub imaju strogu zabranu fotografisanja, ali Feliks Šejnberger je našao živopisan način dokumentovanja onoga što se dešava iza zatvorenih vrata klubova u Berlinu.
Videos by VICE
Kako ući u Berghajn je i dalje jedna od najvećih klupskih misterija. Postoje sajtovi, igre i ilustrovani vodiči posvećeni nepisanim pravilima za ulazak u najhedonističkiji klub Berlina: Nosi crno. Govori Nemački. Dođi sam. A privlačnost ovog tehno hrama je još veća zbog zabrane fotografisanja. Postoje Instagrami i Tumblri koji ovo pravilo urnebesno demonstriraju objavljivanjem fotografija nepropusne nalepnice koja ti je prilikom ulaska zalepljena na telefon. Nemački ilustrator Feliks Šeinberger je pronašao podjednako kreativan način zaobilaženja vrlo jasnog pravila. On nosi svoje blokče za crtanje i beleži prizore, ljude i odeću koje viđa u najekskluzivnijim berlinskim klubovima uključujući Berghajn, tehno seks klub KitKat Club i mesto okupljanja svingera Insomnia. “Sviđaju mi se isprekidani potezi olovkom, blago preterivanje ženske karlice, i tople boje koje koristi za bojenje tela”, napisala je Kristen Kruger iz KitKat-a u predgovoru za Feliksovu novu knjigu Hedo Berlin – vizuelni dnevnik njegovih najluđih izlazaka. “Njegovi subjekti su često groteskni, ali su uvek prikazani sa dobroćudnim pogledom.” Pričali smo sa Feliksom o berlinskim vratima kroz koja je teško proći i stalnom strahu od odbijanja.
VICE: Da li te je oduvek zanimala tehno muzika i klupska kultura?
Dok sam bio tinejdžer, svirao sam bubnjeve u raznim berlinskim pank bendovima, i to je bio moj prvi susret sa muzikom. Međutim, od početka sam na koncertima i klubovima pravio skice.
Koja je bila prva skica koju si napravio u noćnom klubu i šta te je inspirisalo?
Uvek sam crtao različite muzičke scene. Prve skice su sa pank i andergraund scene, posebno iz Hamburga – i njih sam napravio tokom 90-ih. Sa jedne strane volim andergraund, sa druge strane, protagonisti su takođe odlični za crtanje. Moja prva veza sa slikanjem berlinskih hedonističkih klubova je bila profesionalni posao. U Berghajnu ne možete da fotografišete pa su me 2013. jedne velike novine u Berlinu pitale da li bih napravio crteže za članak. Nakon toga sam pravio sve više i više ovakvih crteža.
Kako izgleda tvoje tipično veče kada praviš ovakve crteže? Šta nosiš? Da li đuskaš ili sam oposmatraš? Da li koristiš neke supstance? Da li te Sven ikada odbije?
Izlazim u normalnoj odeći. Kada sam na fakultetu pred studentima zapravo nosim istu odeću: crne pantalone, crna majica. Obično izlazim sa prijateljima, pijemo nešto i đuskamo. Jedina razlika je što sa sobom nosim blokče za crtanje. Ako sam u fazonu ili vidim nešto interesantno, to i nacrtam. Ovi crteži ne mogu da se naprave “spolja”. Ovi radovi su iz “prirodne” perspektive. Kada sam u klubu, u jednoj ruci mi je blok, a u drugoj piće.
A izbacivači?
Zapravo me nikada nisu odbili na ulazu. Ipak sam nervozan svaki put kada čekam u redu.
Koje su reakcije ljudi kada ih pitaš da li možeš da ih nacrtaš ili te oni vide na delu?
To je pomalo magično: ljudi osećaju kada ih gledaš i naravno primete kada ih crtaš. Ali najviše iznenađuje što je većini ok dok ih crtaš, čak i na mestima gde ti je garantovano da ne smeš da fotografišeš. Kada nekoga crtaš, treba ti vremena, čak i sa krokijem. Svoj objekat svataš ozbiljno i pružaš im pažnju i poštovanje. Crtanje nije fotografisanje. Većina ljudi voli da bude prikazana pozitivno i čak im ne smeta kada im kažem da ću slike možda koristiti u knjizi. Ali sam naravno morao da promenim neka imena.
Koliko ti treba da napraviš crtež?
Pet minuta, šest u boji.
Još crteža noćne scene Berlina pogledajte u nastavku.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
