Na prvom poslu koji je dobila nakon završetka koledža, Mia Berg je morala da traži od žene da se svuče kako bi je fotografisala. Žena je stajala sa po jednom nogom na dva kraja pentagrama iscrtanog na podu. Razmak između nogu morao je da bude 30 centimetara kako bi salo sa njenih butina moglo vidljivo da visi. Žena se zatim okrenula da bi Mia mogla da fotografiše njenu naboranu kožu duž kukova i zadnjice. Završila je posao i zamolila ženu da sledeći put kada dođe obuče isti donji veš.
Posle nekoliko meseci, žena je opet došla. Zaboravila je da obuče isti veš, ali to nije bilo važno. Stajala opet tu, na istom mestu, stidljivo raširenih nogu. Salo je nestalo, kao i nabori. Mia je prebacila fotografije na svoj kompjuter i u Fotošopu izmenila boju veša žene na slici, kako bi se uskladila sa prethodnim fotografijama. Odštampala je, stavila pored one koju je uradila mesec dana pre, a zatim obe smestila u kasetu sa imenom te žene. Mia Berg je umetnica i njen posao poslednjih šest godina je fotografisanje ljudi u donjem vešu sa ciljem dokumentovanja njihovih plastičnih operacija.
Videos by VICE
2007. kao sveže diplomirana studentkinja Parsonsa počela je da lista oglase za posao i naišla na jedan u kom se traži neko ko zna da fotka aktove i ume da koristi Fotošop. Prijavila se. Sledećeg dana otišla je na intervju sa doktorom Džonom E. Šermenom – plastičnim hirurgom kog New York Magazine od 2000. skoro svake godine stavlja na listu najboljih doktora. Impresionirao ga je podatak da je Mia radila za Eni Lebovic. Mia je smatrala da je ovaj posao intrigantan i nije joj smetalo što mora da fotografiše ljude pre i posle plastičnih operacija.
“Uopšte mi nije neprijatno da fotografišem nage ljude, volim da radim sa ljudima”, rekla je ona. “Prijavljivala sam se na million poslova, ali kad sam videla ovaj oglas sećam se da sam pomislila “Vau, pa ovo je nešto drugačije”.
Bergova je jedna od nekolicine fotografa koja se bavi isključivo temom plastične hirurgije. Takođe je jedina u klinici zaposlena fotografkinja plastične hirurigije u Njujorku. Najveći broj plastičnih hirurga sam fotografiše svoje pacijente pre i posle operacije ili jednostavno ima medicinskou sestru koja to obavi. Od otprilike 40 anketiranih plastičnih hirurga, kod njih 37 osoblje fotografiše pacijente. Preostali ih šalju u studio Don Allen na slikanje.
Studio Don Allen je najstariji i jedini studio za plastičnu fotografiju u Njujorku. Osnovao ga je Alen tokom četrdesetih, a onda ga je 1985. preuzeo sadašnji vlasnik Vejn Pirson. Pirson je u studio došao kao Alenov šegrt. Počeo je da dolazi posle škole krajem sedamdesetih i nikada više nije napustio studio.
“Učinilo mi se kao nešto zabavno, interesantno, i drugačije”, kaže Pirson. “Bitno je da se ono što radiš uklapa sa tvojim karakterom, a meni ovo baš leži. Dobio sam mnogo komplimenata na račun toga što umem sa ljudima”.
Interakcija sa pacijentima je zapravo jedan od težih delova posla medicinskog fotografa. Mia priznaje da se u početku osećala nesigurno.
“Pomalo je nezgodno, jer od nervozne osobe tražite da se skine a onda je obasjate jakim blicem”, kaže ona. “Bila sam anksiozna na samom početku. Uvek je smešno kada od nekog tražite da se skine. To je jezik koji sam morala da naučim, tj da pronađem najmanje uvredljiv način da postavim to pitanje.”
Da bi naučila kako da se ponaša sa pacijentima, Mia se skocentrisala na stvar koja nju čini da se oseti prijatno kada je u lekarskoj ordinaciji, a to je prijateljsko poverenje. Pokušala je to da oponaša. Neki od pacijenata su nervozni i jedva čekaju da odu, a drugi odmeravaju Miu i zapitkuju je da li je ona uradila neki zahvat na sebi.
Fotografkinja kaže da je ovaj posao promenio način na koji posmatra sebe.
“Zahvalna sam što mi je ovaj posao pružio veći nivo samopouzdanja” rekla je ona. “Inspirišuće je gledati odnos pacijenata prema njihovim telima. Kao i svi nisam skroz zadovljna svojim telom, ali ga cenim više nego ikada. Shvatila sam da je svaka promena koju možda želim da napravim svom telu beznačajna.”
Bergova, koja sebe smatra feministkinjom, je svesna da u nekom svetlu ponekad njen posao može delovati površno. Deo pacijenata koje one fotografiše su morali da se podvrgnu operacijama, usled raka ili različitih nesreća, te to ublažava njenu krivicu.
“Povremeno sam upadala u neprijatne situacije s obzirom da igram majušnu ulogu u pomaganju ženama da postignu nešto što nije fer i što ih društvo tera da urade.”, priča ona. “Ali mi radimo toliko operacija rekonstrukcija na žrtvama nasilja i raka, tako da osećam da je moj posao zaista mnogo važan. Ako zbog feminističkih načela odbijam da fotografišem šačicu žena koja se operiše isključivo zbog “kozmetičkog ulepšavanja”, to bi bilo poprilično neefikasno u čitavoj velikoj šemi. Postoje mnogo važniji načini za pokušaj oblikovanja društva i uslova za žene. Na ličnom nivou, osećam da sam sposobna za to.”
U studiu Don Allen, Pirsonova perspektiva interakcije sa pacijentima je više klinička, iako i on prepoznaje potrebu za postpenim i laganim pristupom.
“Jednostavno postanete osetljivi”, rekao je on. “Bavimo se ovim poslom već dugo vremena. Postupamo veoma brzo i efikasno. Fotografišemo dosta žena koje su imale mastektomiju ili rekonstrukciju. Ponekad pričaju sa nama o tome. Trudimo se da budemo vrlo pažljivi prema njima, jer u suštini, vi ne znate kroz šta one prolaze.”
Koliko god pacijentima bilo teško ili lako da poziraju Miji ili Pirsonu, pre-i-posle fotografije su suštinska stvar procesa plastičnih operacija. Ono što je najvažnije – služe kao pravna dokumentacija. Ako nezadovoljni pacijent dovodi u pitanje rezulatate operacije, fotografije su jedini dokaz koji doktor poseduje da je zhtev izvršio kako je traženo.
“Ako operišete nekoga i on nakon toga kaže “Pa ovo izgleda krivo”, možete izvaditi fotografije i dokazati da je to oduvek bilo krivo”, kaže Pirson. “Mislim da je to jedan od najvećih razloga zašto mi uopšte postojimo i radimo, te legalne svrhe.”
Berg je napomenula i da su kod mnogih pacijenata vidljivi znaci dismorfofobije. U takvim slučajevima sve što mogu da urade je da upute pacijenta kod psihijatra, ali Mijine fotografije su postale od suštinske važnosti za dokazivanje da je “iskrivljenost” u pacijentovoj glavi, a ne u radu doktora Šermana. Pirsonove i njene fotografije takođe služe i kao sredstva za edukaciju jer omogućuju lekarima da komplikovane zahvate objasne kolegama i studentima. One se pojavljuju u medicisnkim spisma, istraživanjima i prezentacijama.
Ipak, najčešći oblik korišćenja fotografija plastične hirurgije danas je u svrhe PR-a. Svi doktori imaju portfolio, skup pre-i-posle fotografija koje pokazuju pacijentima zainteresovanim za operacije. Doktori ih takođe koriste na svojim sajtovima I plakatima.
Kada je Don Allen studio osnovan, u doba pre interneta, poprilično su osvojili tržište. Pravili su slajdove za lekare koje su oni koristili tokom predavanja i štampali ih za udžbenike. Fotografisali su i u operacionim salama dok su sprovođeni zahvati. Stvorili su nivo iskustva i poverenja koji je bilo teško naći na drugom mestu.
Skoro četrdeset godina studio je zarađivao na visokokvalitetnim fotografijama. Ali sa razvojem figitalne fotografije tokom osamdesetih, biznis je usporio. Doktori su mogli sa lakoćom da fotografišu i štampaju slike bez izlaska iz ordinacije.
“Tehnologija nam je oduzela mnogo stvari”, kaže Pirson. “Nekada smo proizvodili ogromne količine slajdova za prezentacije, a sada učenici petog razreda prave Power Point prezentacije.”
Drugi problem su pacijenti koji moraju sami da plate fotografije, u studiu Don Allen i u ordinaciji doktora Šermana.
Doktor Šerman ohrabruje druge hirurge da zaposle fotografa. On je nedavno poslao Miju da održi predavanje na odeljenju za plastičnu hirurgiju u medicinskom centru Weill Cornell u Njujorku gde on takođe drži predavanja. “Ne razumem zašto svi ne rade tako. Potpuno mi je besmisleno” kaže doktor Šerman.
Standardizacija i doseldnost su dve najvažnije stvari medicinske fotografije, a fotografije plastične hirurgije se ne razlikuje od nje. I Pirson i Šerman objašnjavaju da je potrebno učenje i vreme da bi fotografije postale dobre.
“Bilo je teško savladati veštinu”, kaže Mia Berg. “Snalazila sam se sa opremom ali naučiti kako da uhvatim precizne, konzistentne uglove onoga što fotografišem je bilo skroz novo za mene”.
Vremenom je naučila i nakon nekoliko nedelja je pravila kvalitetne, standardizovane fotografije kakve je Šerman od nje želeo.
Posao je uticao I na njenu umetnost, promenio je njenu percepciju tela I izoštrio njeno tehničko oko. Ona teži da jednog dana, uz dozvolu pacijenata, iskoristi fotografije iz ordinacije na nekoj umetničkoj izložbi.
“Mislim da je to jedan divan razotkrivajući momenat”, kaže Bergova za ove fotografije. “To su verovatno najmanje samosvesne fotografije akta koje možete da napravite”.
Međutim ona nije jedina koja prepoznaje tu snažnu i proganjujuću crtu pre-i-posle fotografija. Fotograf iz Njujorka Dži Jeo 2008. je snimio seriju nazvanu “Recovery Room Beauty” u kojoj su prikazane žene iz Južne Koreje koje se oporavljaju od plastičnih operacija. Od 2008. do 2010. britanski fotograf koji živi u Njujorku, Filip Toledano je napravio projekat “A new kind of beauty” prikazujući ljude koji su se podvrgli “ekstremnim” plastičnim operacijama.
“Ljudi se uglavnom užasavaju ovakvih fotografija, a ja smatram da to nije sasvim fer a ni inteligentno. Razumem ih sa jedne strane, ali opet mislim da je zanimljivo posmatrati put koji su ovi ljudi prešli”
Toledano smatra da je funkcija rada sa pacijentima plastičnih operacija obrazovna ali i provokativna. Psihologija slike tela i toga kako plastična hirurgije može da učestvuje na njega je veoma moćna.
Za umetnike kao što su Toledano i Berg, fotografija plastičnih operacija otvara prozor u čudni, intrigantni i vrlo često predivno tužni svet gde je slika sopstva savitljiva. Za širu javnost, ove fotografije su odvratno primamljive, za pacijente one su hronologija promene, a za doktore one su vodič, snimak, i ponekad trofej.
Za same fotografe, one su posao. Za Miju, koja spaja medicisnko i kreativno, one su uveličavajuće staklo.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
