Pitali smo stručnjake da procene predlog strože kaznene politike koju je najavio Vučić

Za prevelik broj ljudi u Srbiji život i zdravlje su sve nesigurniji, poslovi sve prekarniji, a bezbednost sve slabija. Srećom pa imamo makar neku stabilnost – naš predsednik je najvažniji čovek u zemlji i pita se za sve, evo već neprestano, skoro sedam godina.

I sve to vreme bezbednost mu je bila na prvom mestu, jer bio je prvi potpredsednik Vlade zadužen za službe bezbednosti, predsedava Savezom za nacionalnu bezbednost, a voli čovek i da lično najavljuje i objavljuje hapšenja, doduše najviše ona koja su medijski interesantna i koja će pohvaliti međunarodne institucije.

A voli, bogami, i da učestvuje u donošenju zakona koji će podići bezbednost građana ili makar njihovu veru u to da su bezbedniji, daj šta daš. Jeste da postoji tu ta začkoljica da predsednik Srbije ne bi smeo da se bavi nacrtima zakona, ako malo pogledamo koja su mu ustavna ovlašćenja - ali, ipak je to samo Ustav, ionako ćemo ga uskoro menjati.

Tako je, osim najnovijih masovnih hapšenja „lica od ranije poznatih policiji“, kao i jedne trule šljive iz svojih redova, posle nedavno održanog sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost, Vučić izašao sa nizom predloga zakonskih izmena kojima će kazne za nasilne zločine, teška ubistva i dilovanje biti pooštrene, kao i sa predlogom da se uvede kazna doživotnog zatvora za teška krivična dela, kao što je bio slučaj Tijane Jurić.

Predsednik nam ove mere predstavlja kao pažljivo osmišljene tako da se neki budući ili aktuelni kriminalci dobro upitaju da li i dalje žele da vrše svoje kriminalne radnje. Ipak, pored kriminalaca koji su tek jedna ciljna grupa ove priče, bilo bi dobro da se upita i stručna javnost, koju pri sastavljanju ovih predloga predsednik izgleda nije našao za shodno da konsultuje.

Zato sam eto ja, umesto predsednika, rešio da konsultujem Vesnu Rakić-Vodinelić, redovnu profesorku na Pravnom fakultetu univerziteta Union, kao i advokata Ognjena Rašua, da bih saznao više o tome šta ove mere mogu da znače za nas, osnovnu ciljnu grupu, odnosno kakve rezultate mogu da daju u suzbijanju kriminala.

- Zakonsko predviđanje strožih kazni nije garantija smanjenja broja krivičnih dela, u najboljem slučaju to može biti samo jedan od činilaca koji utiču na kriminalitet - kaže za VICE profesorka Rakić-Vodinelić. Ona podcrtava da na to najviše utiče izvesnost otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca, kao i stvarna izvesnost kažnjavanja. - Druga mera, o kojoj nema spora jeste prevencija, koja podrazumeva pre svega adekvatno obrazovanje i vaspitavanje - navodi ona.

S time je saglasan i Rašuo.

- Za vreme SFRJ stopa kriminala je bila među najnižima u Evropi, devedesetih je kriminal eksplodirao. Krivični zakon se nije bitno menjao, promenile su se društvene okolnosti. Na porast stope kriminala mnogo više utiču fenomeni kao što su siromaštvo, loša i korumpirana vlast nego blaga ili stroga kaznena politika - kaže Rašuo.

On navodi primer SAD koje su za vreme Regana značajno pooštrile kaznenu politiku na federalnom nivou, naročito prema kriminalu vezanom za trgovinu narkoticima, a danas imaju jednu od najviših stopa ubistava u razvijenom svetu i 70.000 mrtvih od prekomerne količine droge godišnje, kao i najviše ljudi u zatvoru od svih zemalja na svetu.

Pogledaj i:

Smanjenje stope kriminaliteta korespondira sa većim resursima i prisustvom – ne i većim ovlašćenjima – policije, a poželjno je i da sudstvo bude nezavisno od politike, što su malo kompleksniji zahvati od menjanja zakona, koji su u Srbiji ionako prečesto shvaćeni samo kao mrtvo slovo na papiru.

Pomalo paradoksalno, ili pre će biti cinično, Vučić baš to koristi kao municiju za izmene koje predlaže, tvrdeći da se zakoni ne primenjuju ili ne u potpunosti, kao i da sudije izriču blage kazne za teške zločine.

Sa druge strane, kaznenu politku, kakva god da je, nemoguće je uopšte sprovesti bez odgovarajućih kapaciteta – ljudskih, sudskih, ali i čisto logističkih. Vučić je tako u svom obrazloženju iskoristio i drugu rak-ranu ovdašnjeg sudstva, a to je percepcija da je pravda u Srbiji toliko spora da često nije dostižna, i najavio je da će postupci trajati kraće, do godinu dana.

Profesorka Rakić-Vodinelić ističe da to, ako se i ostvari, može biti kontraproduktivno.

- Ako se u kratkom roku ne obezbedi dovoljno vrednih dokaza, sudovi moraju primenjivati pravilo in dubio, pro reo, dakle – u sumnji, povoljnije za okrivljenog – što bi pre dovelo do većeg broja oslobađajućih presuda zbog nedokazanosti krivice okrivljenog.

Pored toga, kako navodi profesorka, brzo okončanje krivičnog postupka za najteža krivična dela je onemogućeno i čisto fizički.

- Odeljenje za organizovani kriminal ima samo četiri sudnice, a sistem pravnih lekova je takav da je teško zamislivo pravnosnažno okončanje postupka za teška krivična dela u naznačenom vremenu - kaže ona.

Rašuo na to dodaje da je usko grlo sistema zapravo Apelacioni sud koji je pretrpan poslom, pa žalbeni postupak traje jako dugo. - A onda se dešava da, ako budu utvrđene nezakonitosti, presuda bude vraćena prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Ali ne znam šta je tome lek, da ukinemo pravo na žalbu?

Vučić je u svom izlaganju tvrdio da je problem to što su kazne uglavnom minimalne i naveo primer kazni za silovanje - da najveći broj presuda bude na minimalne tri godine, a 33 posto do 5 godina. Ipak, o tome, među objavljenim statističkim podacima informacija uopšte nema, pa se prosto nameće pitanje – odakle predsedniku te brojke i zašto ih ne podeli sa nama građanima, kako bismo se i mi dodatno konsternirali i još zdušnije ga podržali u čvrstini njegove ruke?

- Minimalna kazna za silovanje je pet godina i zabranjeno je ublažavanje kazne. Nezakonito je da neko bude osuđen na manju kaznu za osnovni oblik krivičnog dela. Kakve tri godine, to je najstrašnije lupetanje - neumoljiv je Rašuo.

To ostavlja još pitanje uvođenja doživotne kazne, najsjajnije zvezde u predsednikovoj dalekoj, dalekoj galaksiji oštrijih kaznenih mera. Vučić se postarao da nam napomene kako se doživotna kazna uvodi u skladu sa predlozima fondacije "Tijana Jurić", koji predviđaju zabranu uslovnog otpusta, ublažavanja kazne ili pomilovanja za krivična dela ubistva i silovanja dece, nemoćnih lica i trudnica.

Sa druge strane, Komitet UN i Evropski sud za ljudska prava nametnuli su državama članicama obavezu da osuđeni na doživotnu robiju imaju mogućnost uslovnog puštanja na slobodu, obično posle 20, 25 ili 30 godina.

Profesorka Rakić-Vodinelić kaže da nije moguće zaključiti da pretnja doživotnom kaznom ima uticaj na smanjenje stope kriminalnih dela, jer je praksa po tom pitanju raznovrsna, a podaci za Srbiju, naravno, ne postoje. Sam predlog je u skladu sa praksom država Saveta Evrope, gde svega devet članica nema instituciju doživotne kazne zatvora.

- U preporuci Komiteta ministara ni u odlukama Evropskog suda nije nametnuta obaveza puštanja na slobodu osuđenih na doživotnu kaznu zatvora, posle odsluženog određenog broja godina, niti je to pravo osuđenika. Ono što se zahteva jeste zakonska mogućnost da se, u svakom konkretnom slučaju, od strane nadležnog organa i po utvrđenom postupku, razmotri da li ima zakonom predviđenih pretpostavki, uslova ili razloga da se lice osuđeno na doživotni zatvor pusti na slobodu - kaže profesorka.

Praktično, to znači da kada bismo uveli zakon kakav je predložila fondacija „Tijana Jurić“ i iza kakvog je stao predsednik, to jest ako se zakonom ne predvidi mehanizam ni za uslovni otpust, ni za ublažavanje kazne putem pomilovanja ili na drugi način, to pitanje će biti podložno odluci Evropskog suda kada prvi put naše pravosuđe dođe u situaciju da takvu kaznu dosudi.

Naime, postoje države u Evropi koje ne dopuštaju uslovni otpust za određena krivična dela. Kako navodi profesorka Rakić-Vodinelić, to su Engleska i Vels, Švajcarska, Bugarska, Mađarska, Francuska i Slovačka.

- Ali će se te države, posle presude Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava, koja je postala konačna 2013. godini, naći u istoj situaciji kao i Velika Britanija (u sporu Vinter i drugi protiv UK), tj. biće osuđene zbog povrede zabrane mučenja i drugog nečovečnog postupanja (čl. 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda). Ako Srbija učini isto, čekaće je ista odluka.

Postoje tu i drugi problemi. - Naš zakon (Član 73 KZS) predviđa da se uz uslovan otpust osuđeniku mogu nametnuti određene obaveze, na primer uzdržavanje od upotrebe narkotika - navodi Rašuo. - Pošto nemamo izgrađen sistem taj deo priče je manje više mrtvo slovo na papiru - kaže on.

Na kraju, loše svetlo na ove predsednikove predloge baca i način na koji su doneseni i predstavljeni javnosti. - Stručni posao izrade nacrta izmena Zakonika o krivičnom postupku, treba da obavi Ministarstvo pravde - kaže profesorka Rakić-Vodinelić.

- Tek pošto je predsednik Republike obznanio da je (valjda) Savet došao do neutemeljenog zaključka da pooštravanje zakona vodi smanjenju kriminaliteta, javila se ministarka pravde, tvrdeći da je osnovala radnu grupu još mesec dana pre sednice Saveta. Na sajtu Ministarstva pravde, nema ničega o osnivanju te radne grupe niti o njenim članovima - dodaje ona.

Dakle, sve u celom procesu sastavljanja i donošenja ovih predloga - koliko se može nazreti da je procesa uopšte i bilo - bilo je nakaradno. Same mere su utemeljene ili ni na kakvim poznatim podacima ili na pogrešnjm tvrdnjama, a sastavljene su bez konsultacija sa širom strukom.

Opravdano je onda zapitati se - šta će nam uopšte takve mere i kome one donose dobro?

- Ovo je populistički predlog dat bez bilo kakvog naučnog, kriminološkog istraživanja, obznanjen u intervjuu prikazanom u pauzi između dve sesije Zadruge, branjen gomilom netačnih podataka, u kome je predsednik jedino pokazao apsolutno nepoznavanje krivičnog prava - zaključuje Rašuo.