Zašto je pop kultura sa početka 21. veka takva anomalija?

Fergi je 22. septembra najzad izdala Double Dutchess, nastavak debitantskog albuma iz 2006., jednog od najvećih pop dostignuća koje su dvehiljadite iznedrile. O njima se ne priča. Uprkos hitovima kao što su Big Girls Don't Cry, London Bridge, i Glamorous (flossy, flossy) Fergi pamtimo kao kratkotrajnu pojavu, „sramim se priznati" vrstu muzike, kao da Black Eyed Peas zvuk nije obeležio prethodnu deceniju. Tako smo zanemarili mnoge umetnice iz top 40 sa početka veka: Pussycat Dolls, Paris Hilton, Kristinu Milian, čak i Lindzi Lohan (čija solo karijera i nije bila baš toliko tragična). Pop prošle decenije karakteriše izobilje, egzibicionizam, i konkurencija između žena (videti pod Girlfriend), ali to su temelji svega što se danas sluša.

Svet pop muzike u periodu 2002-2009 bio je bitno drugačiji. Zahvaljujući strimovima i ilegalnim daunlodima, delovao je jednokratno. Seks je korišćen kao unosan metod izmene karaktera (Kristina Agilera i Stripped). Delovalo je da ne preterano zapažene slavne ličnosti mogu na taj način da se kreativno izraze. Mislim, tek pošto se Nikol Šerzinger pridružila burlesknim Pussycat Dolls uspela je da izbaci najpopularnije stvari. Muzika iz filmova kao što su Freaky Friday i Confessions of a Teenage Drama Queen omogućila je Lindzi Lohan da 2004. izda Rumors. Paris Hilton je snimila Stars Are Blind prosto zato što je mogla, ali iskreno i nije bio tako loš album.

Dvehiljadite su bile anomalija. Internet je u odnosu na devedesete pružio novi način kulturne konzumacije (niko ne zaboravlja koju pesmu je prvu skinuo), pa je misterija nedostupnih zvezdica bila na izmaku. Tabloid-blogovi jesu pratili ko je šta uradio, ali nije bilo konstantnog nadzora i simultanih kritičkih analiza dešavanja. Bez medija kakvi su danas Tviter i Fejsbuk, direktna linija između pop zvezde i fanova nije postojala. Zato je industrija umetnike još uvek predstavljala po poznatom šablonu, a mi to još nismo dovodili u pitanje. (Vredelo je, imajući u vidu da su devedesete bile poznate po eksperimentisanju, pobuni, i kršenju pravila. Ne zaboravimo na „Svet je sranje.")

Naravno, kad je Britni Spirs 2007. doživela mentalnu krizu, promenili smo način na koji gledamo pop zvezde. Društvene mreže nude beskrajne komentare i pristup, brišu razmak između zvezda i nas običnih. Već 2009. većina javnih ličnosti bila nam je dostupna, pa misterije više nije bilo: ispostavilo se da su zvezde iste kao mi – kompleksne, nesavršene, snalaze se u hodu.

Ovo pop zvezde današnjice svesno prihvataju. Fifth Harmony kroz muziku slave svoju samosvest i seksualnost, Demi Lovato i Selena Gomez pretvaraju Dizni poreklo u pop karijeru, Majli Sajrus eksplicitno peva o šminci i raskidu sa Lijamom Hemsvortom. Ovog leta je i Paris Hilton najavila novi singl Summer Reign (a onda smo se setili da je podržala Trampa). Jednostavno, pop zvezde danas imaju prostor u kom se razvijaju i menjaju, demonstriraju nam ko su one u stvari. Pop zvezde prethodne decenije nisu imale taj luksuz.

Fergi jeste otvoreno pričala o svom alkoholizmu, ali Šerzinger je tek godinama kasnije progovorila od poremećaju ishrane sa kojim se borila dok je bila u Pussycat Dolls. Tišina je bila standard za ono vreme, to se očekivalo od problematičnih pop zvezdica pre deset godina. Lohan je izdala Confessions of a Broken Heart o odnosu sa ocem, ali o njemu je otvoreno progovorila tek ove godine. Ešli Simpson, anti-pop pankerka (ipak pop zvezda), o svom privatnom životu počela je da priča tek pošto se udala i rodila dete – iako je veći deo prethodne decenije provela u rijaliti programu. Za umetnice koje su stasale pre nego što su društvene mreže počele da ohrabruju i nagrađuju transparentnost, ranjivost je predstavljala rizik, a danas je ranjivost roba.

Tabloidi su nekad pokušavali da nas obaveste da su zvezde nalik nama, ali tek su Tviter, Instagram, i Snepčet to dokazali (i time nas oduševili). Jeste da slavne ličnosti i dalje žive u nekom svom svetu, ali pošto nam pružaju direktan uvid u svoje misli, svoja osećanja, svoje interne sukobe, mi se osećamo dublje i iskrenije povezani sa njima. Uz sve to ide pomak u društvenoj svesti na planu seksualnosti, rodnog identiteta, i duševnog zdravlja, pa je tako danas relevantna pop zvezda samo ona koja kontroliše sopstveni narativ i deli ga sa nama.

Daleko smo dogurali od dvehiljadite, kada su Us Weekly, InTouch, i TMZ održavali globalnu opsesiju selebriti gafovima. Želeli smo da mislimo da su oni kao mi, ali ipak su nam delovali suviše različito u vremenu pre društvenih mreža. Kad nije bilo javnih rasprava o duševnim problemima i ograničenjima, tabloidi su samo čekali priliku da uzmu na zub umetnice kao što su Fergi, Šerzinger, Lohan, pa čak i Madona (jedna od retkih kojoj je dozvoljeno da se i pod stare dane bavi muzikom.)

Ali Fergi renesansa pruža nam priliku da ispravimo greške iz prošlosti – i priliku da nam Fergi pokaže ko je ona u stvari van industrijskih standarda definisanim sredinom prošle decenije. Umetnice iz top 40 zauzele su svoju teritoriju, pa smo tako u prethodnih godinu dana imali priliku da gledamo Demi Lovato kako priča o zavisnosti i mentalnim problemima, a Selenu Gomez i Lejdi Gagu o hroničnim bolovima. Fifth Harmony se politički angažuje tako što preko Tvitera proziva Donalda Trampa. Pop iz prethodne decenije jeste funkcionisao po principu da se najbolje prodaje ono što nema mišljenje ni o čemu važnom, ali uloga pop zvezde redefinisana je ove decenije. Danas džabe izdaješ singl ako nije woke.

Ovaj princip nadilazi muziku. Modeli poput Kendal Džener osuđuju se zbog neuspešnih pokušaja brendinga (svaka čast Pepsiju), dok glumci koriste svoju platformu da iznesu mišljenje o aktuelnim političkim i društvenim zajebima. Najzad imamo mlade ljude sa stavom. Toliko su dubine zauzeli da se sigurno neće vratiti u industrijski plićak.

Jedanaest godina posle albuma Dutchess, biće zanimljivo videti kako se Fergi uklapa u današnju pop klimu, posebno zato što je trenutno u vestima uglavnom zbog razvoda. Kao umetnica koja je obeležila dvehiljadite, svakako ima pravo na ovaj kambek, ali takođe treba videti koliko je spremna da ispoštuje nove standarde autentičnosti i transparentnosti – odnosno da li ćemo joj to dozvoliti mi fanovi.

Još na VICE.com:

Nekad pop kultura stvarno vodi ka okultizmu

Ljudi pričaju o pop kulturi zbog koje su raskinuli

Koliko je Stiven King zaslužan što je pop kultura tako uvrnuta