Kada je časopis Vogue nagovestio da je interesovanje Kare Delevinj za ženski pol “samo faza”, usledili su brojni komentari – ova manekenka i glumica je u vezi sa Eni Klark iz benda St Vincent. Ova sugestija doprinosi glupom klišeu da se biseksualne žene zabavljaju sa ženama dok ne odluče da se skrase sa muškarcem. Generalizacija je frustrirajuća, bez sumnje, a ipak ima jako mnogo žena u žiži javnosti koje su otvorene po pitanju svoje seksualne fluidnosti. Tu su Majli, Kara, Gaga, Azelija i Kej-Stu – ali gde su svi biseksualni muškarci? Frenk Oušn? Rekao je da je voleo muškarca – to je sve što znamo. Mladi glumci Ezra Miler i Džoš Hačinson predstavljaju novu, obećavajuću generaciju muškaraca koji ne vide seksualnost u binarnim terminima, ali nažalost, ovakvi primeri su jako retki.
Kao i biseksualne žene, biseksualni muškarci suočeni su sa izlizanom generalizacijom – da su oni ustvari samo gej muškarci koji tek treba da izađu iz ormana. Kao što mi je jedan gej prijatelj nedavno rekao: “Društvo će uvek etiketirati biseksualnog muškarca kao pedera do kraja života, bez obzira na to koliko ga privlače devojke i koliko dugo se identifikuje kao bi”. Kada su Gevin Rosdejl, koji je bio sa muškarcima u prošlosti, i Gven Stefani odlučili sa raziđu, tabloidi su odmah okrivili njegovu potisnutu homoseksualnost, nipodaštavajući čitavih 13 godina njihovog braka. Danas je Kinsijeva skala, koja zastupa teoriju da seksualnost postoji kao kontinuum, široko prihvaćena u društvu – ali u praksi izgleda da se baš borimo da u to zaista i poverujemo.
Brza Gugl pretraga biseksualnosti izbacuje brojne akademske studije u potrazi za dokazima da beiseksualnost postoji. Jedna takva studija sugeriše da žene mogu da budu bi, ali su muškarci, sa druge strane, verovatno samo gej. Rezultati studije su ponovo ispitani 2011. godine, ovog puta koristeći stroži proces selekcije ispitanika, i ustanovljeno je – da, muškarce mogu da seksualno uzbuđuju oba pola, ali daleko ređe nego kod žena. Pitanja oko legitimiteta ovakvih studija su opravdana – naročito jer određuju biseksualnost isključivo na osnovu seksualnog uzbuđenja – ali činjenica da ova istraživanja uopšte postoje su zapravo pravi problem. Zamislite da pokušavate da se autujete kada čak i naučna zajednica sumnja u vaš seksualni identitet?
Biseksualni ljudi oba pola često doživljavaju diskriminaciju i u samoj gej zajednici, gde nije retko razmišljanje tipa ‘ili si gej ili si strejt ili lažeš’. Kada se uzme u obzir borba gej zajednice za legitimitetom – da njihov seksualni identitet ne može biti promenjen – može se oceniti zbog čega je za neke gej ljude biseksualnost možda zastrašujuća. Ali u tome je i stvar – dok seksualna preferenca biseksualne osobe može izmeniti njen seksualni identitet, ne može da promeni i sposobnost da voli i muškarca i ženu. U članku za Slate, Natanijel Frenk pomaže da se ovo razreši: “Možeš da budeš strejt ili gej čak iako si devica. Zašto ne i biseks?… Ja sam Jevrejin bez obzira na to šta radim. Takođe sam i biseksualan, bez obzira na to šta radim, i ne moram da obnavljam svoju bi-karticu tako što ću da spavam sa ženom na svakih deset godina”. Ideja da ljudi moraju da nastave da budu sa oba pola da bi bili biseksualni, naročito se primenjuje na muškarce, čija istinska seksualna fluidnost je retko kad ozbiljno prihvaćena, čak i kada su u vezi sa ženom.
Stigma koja okružuje mušku biseksualnost nije iznenađujuća. Živimo u patrijarhalnom svetu, gde se smatra da su dve žene zajedno seksi, a dva muškarca se doživljavaju kao pretnja maskulinitetu i smatraju se feminiziranim ili odvratnim. Filmovi o ‘bromansama’ redovno održavaju ovu sliku zbog komičnog efekta, gde se bilo kakva muška intimnost vidi kao nepovratna karta za gejstvo. U popularnoj kulturi, biseks muškarci maltene ne postoje. Čak i fiktivni biseksualni junak iz stripa Džon Konstantin je predstavljen kao gej u debitanskoj televizijskoj ekranizaciji. Imali smo i Berina Martela iz Igre prestola, muževnog tipa koji vlada svojom seksualnošću, ali takođe i živi u svetu gde su i silovanje i incest vrsta norme, dok je za Frenka Andervuda iz serije Kuća od karata, seks sa bilo kojim polom samo alat za manipulaciju.
Kada je muška biseksualnost prikazana, često je svedena samo na seksualne činove – on je samo promiskuitetan, seksualni zavisnik čiji cilj je samo da se olakša, i tako se ova retorika nastavlja. Prisetimo se samo navodnog ludiranja Dejvida Bouvija i Igija Popa, koja je redovno uokvirena kao jednostavan proizvod muzičke scene 1970- ih prepune droge. Ukoliko potražite primere autentičnih, ljubavnih odnosa između dva biseksualna muškarca u popularnoj kulturi, tražićete ih jako dugo. Naš manjak razumevanja biseksualnosti, povezan sa rigidnim društvenim pravilima o muškoj heteroseksualnosti, kao i manjak primera bi muškaraca, znači da je gotovo nemoguće za biseksualne muškarce da se autuju i budu shvaćeni ozbiljno. Polažemo nade da otvorenost Milera i Hačinsona označava početak promene ka širem prihvatanju maskuliniteta i seksualnosti.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
