Univerzitet je divan inkubator ideja. Petnaestominutna pauza za kafu može da se pretvori u sat vremena ćaskanja o teoriji polova sa devojkom koja nikada ne nosi cipele. Skokneš na kratko do dilera, a to se pretvori u dugu, dugu diskusiju o tome da – samo razmisli o tome, čoveče – mi živimo u kompjuteru. Fakulteti su mesta za eksperimentisanje, gde deca isprobavaju razne kože odraslih, da bi videle koja im odgovara. Jedne nedelje pokušavaš da se navučeš na viski, sledeće pokušavaš da vodiš ozbiljne razgovore o Kantu sa saobraćajnom kupom na glavi.
Dok se diplomiranje približava, tvoja uvrnuta ličnost koja je hibrid deteta i odraslog čoveka će se lagano seliti iz te utešne čaure u svet radno sposobnih, gde se većina razgovora vodi o vremenskim prilikama, o tome kako si putovao da posla i kako si se vratio, i koliko žarko bi želeo da daš otkaz. Stoga, generacijo 2105, zastani na sekund i osvrni se pre nego što počneš da rintaš kao tvoji preci, i seti se razgovora koji se vode jedino kada neko ima naivno samopouzdanje i entuzijazam studenta treće godine faksa.
Videos by VICE
Rasprava o tome ko je veći alkoholičar
„OMG, bukvalno sam pijan otkako se onaj lik ukenjao na našoj brucošijadi pre tri godine. LOL. Ja sam zvanično alkoholičar.”
„Ja sam pijan u ovom trenutku. I cele nedelje nisam jeo ništa osim bureka. Mnogo sam gori alkoholičar od tebe.”
„Da, ali ja sam se probudio pijan od sinoć, a onda sam sručio jedan sajder da bi me prošao mamurluk, onda sam otišao na konsultacije, i kunem ti se da je moj mentor morao da izađe iz prostorije, jer mu je bilo muka koliko sam smrdeo na cirku.”
„Pijan sam već 11 dana.”
Jednom kada poznaješ nekoga ko je pravio grozna sranja kada je bio pijan i otišao na odvikavanje i odradio obavezno izvinjavanje anonimnog alkoholičara, ili ako si ti sam ta osoba, šale o alkoholizmu postaju mnogo manje smešne. U određenom trenutku, ako neko kaže, „Ja sam alkoholičar”, ućutaćeš, nećeš se hvaliti kako si onomad sručio gomilu koktela sa „jegermajsterom”.
Ona o prirodi istine
„Zapravo, druže, mislim da ne možeš da nagađaš koje su bile Godarove umetničke pretenzije jer, ono kao, kako znaš šta se njemu odvijalo u glavi?”
„Zar ne? Mislim, šta je uopšte umetnost, dok je neko ne protumači?”
„Ovaj kauč bi mogao da bude umetničko delo, kada bih rekao, ‘Hej, ovaj kauč je umetničko delo’.”
„O bože, u pravu si. Dokle god ti ljudi veruju, to se računa kao umetnost.”
„Dokle god ljudi veruju u bilo šta, to je istina. Onaj beskućnik koji šeta unaokolo sa groznim lažnim ožiljkom nacrtanim na ruci i traži pare da bi uhvatio taksi do urgentnog centra? U suštini, on je veći umetnik nego Baskijat. Šta je uopšte svet, ako ne, u fazonu, gomila ideja nekih ljudi koje je ostatak ljudi prihvatio?”
„Ako se svi složimo da je nešto plavo, onda je plavo, čak iako niko ne vidi istu boju.”
„Upravo tako. Mislim, sve reči su samo prazni označitelji, zar ne? Mi ih samo ispunimo svojim sranjima…”
Ovakve stvari pričaju naduvani studenti druge godine koji su tek počeli da idu na predavanja iz filozofije, što je samo njihova verzija trogodišnjaka koji pita „zašto” iznova i iznova.
Razgovor o pritisku roditelja
„Definitivno sam obavio istraživanje. Jasno sam označio reference, a ona mi je ipak dala devetku!”
„Da, ali na prvoj strani je napisala, ‘nejasna teza’.”
„Njeno ocenjivanje definitivno nije konzistentno. Štaviše, verovatno se odnosi seksistički prema muškarcima.”
„U redu. Mislim da će sve biti u redu s tobom. Ja sam dobio sedmicu iz…”
„Dobro, ali ti ne znaš kako je imati roditelje koji toliko mnogo očekuju od tebe.”
Slušaj, druže: tvoji roditelji samo ne žele da sjebeš obrazovanje koje oni finansiraju; nisi jebeno dete-vojnik. Odrasli ljudi se ne svađaju oko ocena, jer mogu da šefuju jedni drugima na druge načine, preko braka, dece, zaposlenja i kuća.
Tvoje duboke analize holivudskih filmova
„Dakle, ‘Roki’ je očigledno ante-Ničeanska parabola, jer snažnog čoveka nadvladava slabiji, ali to postaje zaista eksplicitno u ‘Rokiju IV’, u kome plavokosog natčoveka nokautira taj avatar konvencionalnog morala. To je robovski moral, sa pretpostavkom da je junak neki tamo bezveznjak, koji je samo potlačeni, dobri čovek. Mislim, daj. Apolo Krid je očigledno više kul, i bolji je borac, i zrači harizmom, zašto ne navijate za njega? Zar on ne zaslužuje da pobedi? Zašto smo uvek naklonjeniji takozvanom običnom čoveku?”
„U redu.”
„Takođe, filmovi Kventina Tarantina su rasistički.”
Ako već nisi shvatio, pokvariću ti zadovoljstvo: ponekad stvarno jebeno talentovani umetnici jednostavno stvari rade intuitivno, zato što misle da su kul, a ne sastavljaju apsurdno zapetljane meta-zaplete koje u tajnosti pretvaraju „Petparačke priče” u mapu smisla života.
Bilo koji ozbiljni razgovor o Slavoju Žižeku
„Dopada mi se kako Berni Sanders zvuči kao potpuni socijalista.”
„Druže, jesi li ikada pročitao Žižekov ‘Uzvišeni predmet ideologije’?”
„Pa, veći deo.”
„Onda znaš koja je osnovna teoretska greška Sandersovih pretpostavki marksizma.”
„Možda. Ali možeš li da me podsetiš?”
„Žižek bi rekao da njegova verzija socijalizma ne objašnjava zašto roba može da potvrdi svoj društveni karakter, već samo robni oblik proizvoda.”
„Apsolutno.”
Slavoj Žižek je šarmantan, blesav čovek, i da, verovatno najčuveniji marksistički intelektualac na svetu, ali ako ne želiš da se u životu baviš elitnim novinarstvom ili naučnim radom, verovatno više nikada nećeš morati da se pretvaraš da ga čitaš ili da znaš kako se izgovara njegovo ime.
Pogledajte našeg Aleksa Milera u dokumentarcu sa Slavojem Žižekom
Veliki plan za preporod društva / Optimizam mladosti
„Mislim da sam upravo smislio kako da se izborimo sa političkom korupcijom.”
„Je li?”
„Zašto uopšte postoji vlada? Mogli bismo da glasamo preko telefona, više puta dnevno, kada bi postojala direktna demokratija.”
„Svaka odluka bi bila u rukama ljudi.”
„Ne bi bilo zloupotreba političkih partija, ni skandala oko troškova poslanika. Vladavina masa, za mase.”
„I dalje bi neko morao da rukovodi.”
„Zašto?”
„Pa da potpisuje sporazume, izvršava naređenja. Ako bi ljudi telefonima izglasali objavu rata, morali bi da postoje generali.”
„Jedna reč, druže: roboti.”
Jedino mesto na kojem se osim na univerzitetima vode ovakvi razgovori je Silicijumska dolina, u kojoj se vode svakodnevno.
Fantazija o tome kako nikada nećeš morati da zarađuješ novac
„Znaš šta? Možda je tri ujutru, i uradio sam se ovim MDMA-em više nego ikada u životu…”
„I ja…”
„Ali ovo sada je istinska sreća koja ne može da se kupi jebenom kreditnom karticom.”
„Novac je zamka, čoveče. To je kao budizam. Krug požude, ili šta već.”
„Samo treba da napraviš svoju sopstvenu farmu. Nađeš neko napušteno parče zemlje, ili šta već. Uzgajaš šargarepe, salatu – ili jebi ga, marihuanu – i trampiš se za ono što ti je potrebno. Prikačiš generator na bicikl…”
„Čekaj, šta?”
Možeš da pedalaš i imaš struju. Pokret ‘Okupiraj’ je to radio.”
Mnogi ljudi fantaziraju o tome da organizuju autonomnu komunalnu farmu negde u Baskiji, ili da žive u pećini u delu Ibice u koji niko ne zalazi, ali malo njih ima dovoljno manevarskog prostora da sprovede takav plan. Uskoro ćeš kupovati nameštaj koji nije IKEA, stvari za kuhinju, a u nekom trenutku i kola, i ostale stvari za koje je potrebna odgovornost. Ubrzo ćeš imati kuću, verovatno i decu, i dok lupiš dlanom o dlan, s pravom ćeš se žaliti koliko je skupo urediti dvorište.
Kako društvo ne poštuje mlade
„Onaj tip u novinarnici me je šacovao samo zato što sam mlada, znaš.”
„Da, totalno je sranje što u onom dragstoru neće da nas usluže bez ličnih dokumenata, koja imamo, kod kuće, ali je legalno da sa 16 godina idemo u rat i ubijamo ljude.”
Za manje od deset godina, verovatno će ti biti fizički neprijatno kada shvatiš da je bar u kojem sediš uglavnom popunjen klincima u ranim dvadesetim godinama na Tinder dejtovima.
Prisetiti se nečega i lagano shvatiti da si napravio glupost
„Čoveče, bio si toliko odvaljen onda, kada si izašao u japankama, a napolju je bio minus!”
„Znam. A onda smo naišli na saobraćajnu kupu i pokušali da je bacimo sa mosta…”
„Da. A onda si je tucao, čoveče. Tucao si kupu.”
„Haha! A onda smo je samo ostavili nasred puta…”
Onaj o tome kako je premijer „zapravo gori od Hitlera”
„Glasaš za Kamerona? Verovatno bi glasao i za fašistu kao kao što je Feridž, zar ne?”
„Zakrpio je ekonomiju, zar ne?”
„Isto su govorili i za Hitlera!”
Mozak ti je najbistriji kada si mlad i relativno neopterećen, ali uskoro ćeš imati posao koji će te do uveče iscrpljivati do tuposti. Takođe ćeš do tada videti dovoljno političara kako dolaze i odlaze da se ne bi previše uzbuđivao oko individualnih dolazaka i odlazaka. Za većinu konzumenata medija, premijer počinje da deluje kao bilo koje TV lice. Uskoro za njega ili za nju više nećeš biti u stanju da osetiš više emocija nego za neku likčinu iz rielitija.
I da, taj lik će stvarno početi da ti se dopada.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
