Fotografija: The X-Ray Audio Project
Zamislite da živite u svetu u kom je muzika zabranjena, gde zbog običnog posedovanja ploče Bitlsa možete biti uhapšeni i poslati u divljinu da umrete. Zamislite da to znate, ali da i dalje kupujete ploče, delite ih sa prijateljima i provodite sate i sate u pokušaju da provalite kako da napravite svoje. Zamislite da volite muziku toliko da ste spremni da rizikujete sopstveni život za pucketavi, dvoipominutni snimak pesme “Rock Around the Clock”. Dobrodošli u Sovjetski Savez 1950. godine.
Tokom staljinističke ere do i posle Drugog svetskog rata, sovjetska Rusija bila je turobno i represivno mesto. Komunistička partija je vladala čeličnom rukom, štiteći svoje građane od štetnih uticaja Zapada kao što su sloboda govora, sloboda štampe i, naravno, rokenrol. Pedesetih godina prošlog veka, za mlade ljubitelje muzike bilo je gotovo nemoguće dokopati se prave džez ili rokenrol ploče. Pod strogom politikom ograničenih sledovanja i stalnih nestašica, procvala je crna berza, gde su drugovi mogli da se opskrbe neophodnim zalihama i zabranjenim zadovoljstvima, a zahvaljujući staljinističkom soc-realističkom mamurluku koji je Partija proživljavala, “fašistička” ili “mistična” zapadnjačka muzika (naročito omraženih Amerikanaca i Britanaca) bila je izričito zabranjena. Isto je važilo i za sve radove domaćih ruskih muzičara koji su bili obeleženi kao izdajnici ili disidenti — široka etiketa koja je obuhvatala svakog ko je povredio osećanja državnog cenzora, od beloruskih emigranata do “kriminalaca” koji su se usudili da komponuju i snimaju sopstvenu muziku. U to vreme se od muzičara očekivalo da u pisanju pesama sarađuju sa savezom kompozitora i savezom tekstopisaca; snimanje sopstvene muzike smatralo se izuzetno subverzivnim činom, zbog kog je više sovjetskih muzičara završilo u gulagu. Gulazi su imali svoju bogatu muzičku tradiciju (u dobroj meri zahvaljujući zapanjujućem broju muzičara, umetnika i intelektualaca poslatih u ledeno bespuće na vrhuncu Staljinove vlasti), ali to je neka druga priča.
Videos by VICE
U istom vremenskom periodu, od kasnih četrdesetih do šezdesetih, pojavila se supkultura mladih koja je delovala kao da je stvorena isključivo da bi iritirala vlast. Stiljagi — iliti bukvalno “lovci na stil” — bili su inspirisani povratkom mladih vojnika iz rata kojima su se dopali moderni trendovi i strani uticaji dok su bili odsutni iz domovine. Nosili su modernu odeću, bili uglavnom apolitični, i, što je najvažnije, imali nezajažljiv apetit za zapadnjačkom muzikom. Jedan od ovih mladih sovjetskih bitnika, Stanislav Filo, doneo je više od ideja kad je stigao sa služenja vojnog roka u inostranstvu: iz rata se vratio vukući pod miškom mašinu za kopiranje vinilnih ploča. Da sve bude bizarnije, te mašine za kopiranje bile su savršeno legalne; na kraju krajeva, šta bi škodilo dozvoliti građaninu da snimi omiljenu patriotsku muziku ili govor druga Staljina ili mu omogućiti da baki na selu pošalje poruku na muzičkoj razglednici? Ove čudesne izume nalazili biste na svakom koraku, a za nekoliko rubalja mogli ste da snimite kratku dvominutnu poruku i za svega nekoliko minuta ištancate drečavu zvučnu razglednicu. Kada se vratio kući u Sankt Peterburg (tada još Lenjingrad), Filo je mašinu postavio u ćošak svoje nove fotografske radnje, te turistima i rođacima to i naplaćivao.
Ubrzo nakon što je otvorio radnju, posao je počeo da cveta — ali ne zbog portreta koje je prodavao danju tokom redovnog radnog vremena, već zahvaljujući ilegalnoj piratskoj aktivnosti noću. Ta mala mašina za kopiranje korišćena je za pravljenje loših snimaka omiljenog džeza, bugi-vugija i rokenrola na bilo čemu što bi mu se našlo pri ruci, obično glatkom papiru. Ti snimci nisu trajali dugo, zvučali su užasno, a lako ih je cepala čelična gramofonska igla, ali su bili jeftini i bili su dostupni. Ono što je štamparska presa bila za izdavače samizdata, ovaj mali komad metala postao je za rastuću scenu zaluđenika džezom. Ubrzo je radnju počela da mu pohodi mala zajednica ljubitelja muzike, kupujući ploču za pločom i puneći Filoove džepove prljavim novcem. Dva obožavaoca posebno, Ruslan Bogoslovski i Boris Tajgin, dolazili su skoro svakog dana, a razlog za to postao je očigledan kad su se jedne noći sastali na porodičnoj dači Bogoslavskog.
Primerci snimateljskog genija iz kolekcije Aleksa Kolkovskog / Foto: autorBogoslovski je proučio Filoovu mašinu za kopiranje ploča, pažljivo joj zapisao mere i nacrtao mehanizam, a zatim, uz pomoć alata oca inženjera, uspeo da napravi sopstvenu repliku. Ova ne samo da je radila, već je radila bolje od Filoove rasturene stare mašine, a kvalitet njegovih i Tajginovih ploča bio je takođe bolji, zahvaljujući inventivnom novom materijalu koji su koristili. Bogoslovskom je nekako pala na pamet sjajna ideja da ploče reže na upotrebljene rendgenske snimke kupljene ili ukradene od radnika u lokalnoj bolnici, koji su redovno morali da se rešavaju beskrajnih količina visoko zapaljivih dosijea. Pažljivo isećajući rendgenske snimke na krugove i progorevajući rupu u sredini cigaretom, ovaj dvojac — koji se nazvao Družina zlatnog psa po britanskoj etiketi His Master’s Voice — štancao je nebrojene piratske pesme Luja Armstronga, Ele Ficdžerald i Bitlsa. Preplavili su tržište ovim jeftinim pretečama modernih fleksi diskova, ukrašenih lobanjama, karličnim kostima, butnim kostima i crevima živih — ali i mrtvih — građana Sovjetskog Saveza. Na razbijenoj čašici kolena krio se “Birdland.” Elvis Prisli je zapevao sa slomljenog grudnog koša. Napukla lobanja cerila se tokom anonimne obrade “St. Louis Blues” V. C. Hardija. Sablasne lopatice krile su bugi-vugi numere. Mrtvi su pevali sa živima.
Zbog svog morbidnog pakovanja, ove ploče dobile su čitav niz živopisnih nadimaka — “rebra”, “džez na kostima”, “kostur moje bake” i prepoznatljiviji, “rendgenizdat”. Na nesreću po Zlatne pse, privukle su i pažnju vlasti, koje su ih 1950. godine uhvatile kako rasturaju zabranjenu muziku i obojicu osudile na pet godina prinudnog rada u Sibiru. Imajući ludu sreću (on baš kao i milioni drugih Rusa), Staljinova smrt 1953. godine svima je donela olakšanje; pomilovano je na hiljade zatvorenika, a Bogoslovski se kući vratio sa još ambicioznijim planovima.
Tokom tih dugih, hladnih godina na robiji, Bogoslovski je smislio način da razdvoji dva sloja rendgenskih snimaka i sliku prebaci na providni film. On i Tajgin bacili su se nazad na posao, ovaj put štancajući ploče sa prelepim narodnim umetničkim delima i pokradenim zapadnjačkim etiketama — viđali biste ploče sa logoom Columbia Records ispisanim na ruskom i sa žigom Made in Great Britain. Neko vreme sve je išlo kako treba, sve dok ponovo nisu uhapšeni i bačeni u gulag.
Kad je Bogoslovski pušten nekoliko godina kasnije, imao je poslednju veliku ideju — štampaće sopstvene ploče na vinilu. Našao je način da smekša smesu na kojoj su zapisani postojeći albumi i u relativnoj privatnosti svoje šupe, štampao prave, crne vinile koji su se pokazali neverovatno popularnim. Kako se dokopao odgovarajućeg materijala? U to vreme, prodavnice ploča držale su ogromne zalihe vinilnih izdanja sa Lenjinovim i Staljinovim patriotskim govorima, po povoljnoj ceni kako bi se građani podstakli na kupovinu. Bogoslovski je pokupovao na tone tih ploča, što je na kraju dovelo do njegovog trećeg i poslednjeg hapšenja; niko nikad nije kupovao te govore, tako da je neko ko je uleteo i izašao sa naramkom takvih očigledno bio sumnjiv nekom prodavcu drukari. I tako se on vratio u gulag na još tri godine prinudnog rada… samo zato što je želeo da sluša džez.
Raskošne kosti u Muzeju morbidne anatomija / Foto: autor
Kad je Bogoslovski izašao na slobodu, vratio se u drugačiji svet. Stigao je magnetofon, zauvek okončavši crnoberzijanski kosturski posao i najavivši postepeno otopljavanje vlasti prema Zapadu. Više nije morao da nastavlja piratisanje, pa je pao u zaborav (a nadamo se da se u međuvremenu klonio zatvora). Sve u svemu, vladavina kostiju u sovjetskoj muzici trajala je nekih 15 godina, a zbog njihove prvobitne prirode potrošne robe danas je ostalo vrlo malo sačuvanih primeraka. Priča o rendgenskim zvučnim zapisima opčinjavala je ljude decenijama — primio se čak i Džek Vajt, izdavši 2013. godinesopstveni pseudo-rendgenizdat — ali je priča o Bogoslovskom preživela tek kao istorijska fusnota sve donedavno, kada je britanski muzičar Stiven Kouts iz grupe The Real Tuesday Weld započeo svoj projekat The X-Ray Audio.
Kouts je nedavno govorio na događaju organizovanom u bruklinskom Muzeju morbidne anatomije, ispričavši čitavu ovu priču, dok je za to vreme njegov saradnik na projektu X-Ray Audio, ton majstor i stručnjak za rane zvučne snimke Aleks Kolkovski počastio publiku sa nekoliko pesama iz svoje kolekcije “rebara” i pred našim očima snimio novi novcijati rendgenski fleksi na sopstvenoj mašini za kopiranje. Kouts se prvi put zainteresovao za rendgenizdat kada je na njega nabasao na jednoj buvljoj pijaci dok je bio na turneji po Rusiji; od tada se vraćao više puta da razgovara sa starim piratima i sastavi konačnu istoriju džeza na kostima. Potražite njegovu knjigu o ovoj temi i uronite dublje u svet zvučnih kostura na sajtu X-Ray Audio Project. Čovek je briljantan pripovedač, pa ga poslušajte kad gostuje u vašem gradu!
