Kako se studenti u Srbiji nose s inflacijom i kako su pronašli stan ove godine

Kako kaže kultna parola iz Salaša u Malom Ritu - “Student nije zapalio”. Pa, možda bi mu bolje bilo da jeste, bar ovom studentu o kom mi pričamo danas. Šta se dešava sa onima koji nisu “zapalili” i koji su rešili da ostanu ovde i da se pod srpskim nebom izbore za svoje parče hleba? 

Za većinu mladih ljudi u Srbiji, koji se za njega odluče, studiranje je ekskluziva koju njihov rodni grad ne nudi. Za one koji su rešili da odu ovim putem, to i podrazumeva put, put u novi grad, u novi krevet studentskog doma, ili nekog tuđeg stana. Ovo predstavlja prvu psihološku prepreku koju studenti moraju da premoste, ali daleko od toga da je to jedina prepreka. 

Nažalost, ovaj poligon s preprekama pod parolom studiranja u Beogradu je ostao iste dužine, samo su prepreke postale učestalije. Koje su to nove, vannastavne nedaće koje su zadesile modernog studenta? Kako na njih gledaju oni koji su tu bili i pre pandemije? Da li se student bori s vetrenjačama i da li bi ipak bolje bilo da “student jeste zapalio”?

VICE: Koliko si finansijski bila zadovoljna svojim životom u Beogradu pre kovida?

Ivana: Životom pre kovida sam bila zadovoljna, mogu reći da se nekako lakše disalo. Ljudi su se po domu više družili, bilo je više okupljanja, atmosfera je bila opuštenija, u smislu da se svako kretao gde je hteo, nije bilo strogih pravila o zabrani okupljanja više od 4-5 osoba u sobi. Što se cene doma tiče, bila je sasvim solidna, 2200 dinara. Smeštaj za jednog studenta za 2200 dinara je stvarno nešto što on i sam može da plati bez roditelja, da odradi dva dana neki posao od po 6 sati i to je to.

Da li se nešto promenilo po tom pitanju danas i šta?

Da, dosta toga se promenilo. Prvo bih krenula od toga da se ja osećam drugačije, povučenije, kao da su mi se sva ta pravila o zabrani ‘druženja’ usadila u glavu, te se osećam introvertnije, dok sam ranije bila jako ekstrovertna ličnost. U domu i dalje nema toliko okupljanja kao ranije, iako više ne postoje zabrane, mislim da su se studenti prosto otuđili. Što se tiče cena, skočile su, smeštaj u domu za oktobar mesec iznosi 3500 dinara. U odnosu na to koliko se plaća kirija za stan izgleda smešno, ali kada pomislim na to koliko sam plaćala dom, a koliko ga plaćam sada, nije mi u redu. Kada se sve to sabere, za jedan mesec potrebno je mnogo više para nego ranije.

U kojoj meri su se promenile cene osnovnih životnih potrepština?

Mislim da su se cene mnogo promenile, tačnije da su namirnice duplo skuplje. Vidim po tome koliko sam mogla da trošim ‘džeparac’ koji dobijem ranije i koliko ga brzo sad potrošim. Kada sam došla u Beograd da studiram, s obzirom da sam iz malog mesta u kome je sve mnogo jeftinije, meni je trebalo nekoliko meseci da se naviknem na cene u prodavnicama, jer su bile duplo skuplje već tada od onih u mom mestu. Mislim da će mi isto toliko biti potrebno da se naviknem i na ove ‘nove’ cene i nadam se da više neće rasti, bar dok ne završim studije.

Kako se snalaziš danas da sebi priuštiš studentski život?

Trudim se da budem na budžetu, kako bih mogla da dobijem smeštaj u domu i da se hranim u menzi, iako su cene porasle, svakako je jeftinije nego da se hranim na bilo koji drugi način. S obzirom da imam dosta obaveza oko fakulteta i da su nam predavanja obavezna, nisam u mogućnosti da radim u toku cele nedelje, ali tražim poslove za vikend, kako bih bar malo pomogla roditeljima, jer imam mlađeg brata i sestru, pa bi bilo lepo s moje strane da imam svoj novac, ako želim nešto da kupim, ili za neke druge stvari koje nisu hrana ili smeštaj. Takođe sam do sada primala studentski kredit, a ove godine ću konkurisati za stipendiju, što mi mnogo olakšava studije, jer uvek imam neki svoj dinar, da tako kažem.

VICE: Koliko si finansijski bio zadovoljan svojim životom u Beogradu pre kovida?

Boško: Bilo je okej. Imao sam šta mi je trebalo. Sa devojkom sam plaćao stan 200-250 evra mesečno. Jeste da je bio malo dalje, ali bio je lux stan.

Da li se nešto promenilo po tom pitanju danas i šta?

Gde nije! Sada stan sličan tom me košta 350 evra i to smo sklopili ugovor pre par meseci kada sam načuo da će biti poskupljenja. Sada bih takav stan platio 400-450 evra.

U kojoj meri su se promenile cene za tebe osnovnih životnih potrepština?

Cigare sam plaćao 220 dinara, sad 310, sećam se kad je piletina bila 300-400 dinara kilogram, a sad pileće belo skoro 800, a za mleko neću ni da pričam, tako da su cene otišle sigurno duplo.

Kako se snalaziš danas da sebi priuštiš studentski život?

Pri kraju sam studiranja, pa radim u struci, jer sam programer pa mogu da priuštim sebi i devojci, ali da nisam zaposlen tu gde jesam, ne znam kako bismo se snašli. Da radim u trafici, ne bismo mogli da preživimo, jer kao što je nama studentima poskupelo sve, isto tako je poskupelo i našim roditeljima, pa i oni imaju manje da nam daju. Sve u svemu, za dvoje koji žive pod kirijom u normalnim uslovima, mora da se izdvoji 80-120 hiljada mesečno sigurno, a ako student to je nemoguće izvesti ako ne radiš ili ti roditelji nisu basnoslovno bogati. Doduše, ja više radim nego što studiram. Ponekad mi nije jasno kako ljudi uopšte preživljavaju.

VICE: Koliko si finansijski bila zadovoljna svojim životom u Beogradu pre kovida?

Tamara: Za nepune četiri godine života u Beogradu, pre kovida, promenila sam četiri stana. Kirije su se kretale između 200 i 300 evra, što je bilo apsolutno prihvatljivo kad dve osobe dele troškove, a i lokacije stanova su bile odlične. Nije mi trebalo više od 15 minuta do Centra ili fakulteta. Režije su ili ulazile u cenu kirije ili bile između 50 i 100 evra. Tamo gde su bile više cene režija, kirija za stan je bila manja.

Da li se nešto promenilo po tom pitanju danas i šta?

Danas je zaista druga priča. Mnogo je teško naći pristojan stan sa pristojnom kirijom. Imam tu sreću da gazda stana gde trenutno živim nije dizao cenu kirije i ona od 2020. i dalje iznosi 150 evra. Režije su oko 80 evra. Ali, meni danas ne treba 15 minuta do Centra, već 45 - jer živim na Petlovom brdu. Nešto se mora izgubiti, u mom slučaju je to vreme koje provodim u prevozu i iz tog razloga, jedva čekam da se ponovo vratim u rodni kraj.

U kojoj meri su se promenile cene za tebe osnovnih životnih potrepština?

Cene proizvoda rastu svakim danom, dok dnevnice i plate stoje. U procentima, rekla bih, za 50% do čak 100% su cene osnovnih potrepština skočile. To se i te kako oseti. Za isti novac za koji si ranije mogao napuniti frižider, sada se možeš napuniti jednu policu - i, naravno, fioka za hleb ne sme biti prazna.

Kako se snalaziš danas da sebi priuštiš studentski život?

Ranije sam mogla da radim dva - tri dana nedeljno, da solidno živim i olakšam svojima koliko mogu. Sada se mnogo više angažujem oko posla. Radim sve moguće poslove koji mi dozvoljavaju fleksibilno radno vreme, jer jedino tako mogu da uklopim sve obaveze - studiranje i, naravno, obaveze prema državi. Ni država ni stanodavci neće čekati, u mom slučaju - mene samo čeka fakultet.

VICE: Koliko si finansijski bio zadovoljan svojim životom u Beogradu pre kovida?

David: Umnogome zadovoljniji nego sada - npr. živeo sam u stanu od 80+ kvadrata na odličnoj lokaciji na Novom Beogradu (blizu Arene). Cimer i ja smo plaćali 250 evra kiriju + račune za stan gde je svako imao svoju sobu. U pitanju je bila nova zgrada, stan nije bio ni u suterenu, ni u potkrovlju, već treći sprat, sve ekstra opremljeno.

Da li se nešto promenilo po tom pitanju danas i šta?

Sada, od septembra, plaćam 270 evra + račune za stan koji sam prošle godine u ovo vreme plaćao 220 evra + račune. Mada, iako se nalazi između Vukovog spomenika i Novog groblja, u pitanju je suteren - doduše, redak jednoiposoban stan na takvoj lokaciji koji je pet friendly, a da ne košta 350+ evra.

U kojoj meri su se promenile cene za tebe osnovnih životnih potrepština?

Prehrambeni proizvodi su poskupeli između 60% i 100%. Bukvalno je postalo nepodnošljivo kupovati bilo šta. Nema novca za nešto preko osnovnih namirnica ukoliko želiš da izađeš 3-4 puta mesečno.

Kako se snalaziš danas da sebi priuštiš studentski život?

Jedva! Plate su navodno povećane u nekom momentu, ali je inflacija i rast kirija uticao na to da se, za razliku od ranije, bukvalno stiskam poslednjih 10 dana u mesecu da bih izgurao do plate i to uzevši u obzir da roditelji povremeno pomažu slanjem hrane.

VICE: Koliko si finansijski bila zadovoljna svojim životom u Beogradu pre kovida?

Olivera: Prve godine sam živela u stanu sa drugaricom i definitivno je bila ogromna promena u odnosu na život u malom mestu u porodičnoj kući. Kirija je bila zaista na jeftinijoj strani, ali sam se u drugoj godini studija odlučila da se preselim u studentski dom. Tadašnja mesečna cena doma je bila oko 2200 dinara što je zaista jeftino. To je bilo na kraju 2019. godine. Posle toga, cene su se držale na istom nivou barem godinu i po dana. Taj vid stanovanja, iako sam u prvim trenucima imala svoje sumnje, se ispostavio za zaista divan i klišeovski “pravo studentsko iskustvo”. Definitivno je prevazišao moja očekivanja.

Da li se nešto promenilo po tom pitanju danas i šta?

Promenilo se mnogo toga. Od početka ove godine, cena doma počela je da raste, pa je tako trenutna cena oko 3500 dinara. Čak se podigla i cena obroka u menzi, koji su dosta dugo bili 72 dinara za ručak, 59 za večeru. Sada je to 120 za ručak, a večera je, čini mi se, 95 dinara.

Samim tim što se približavam kraju svojih studija, upustila sam se u potragu za normalnim stanovima, sa relativno normalnim cenama. Ali što više tražim, deluje mi da je toliko teže to i pronaći.

U kojoj meri su se promenile cene za tebe osnovnih životnih potrepština?

Deluje mi kao da je sve skočilo za skoro polovinu. Kada se ode u market po osnovne namirnice, kao što su voda, mleko, nudle (osnovna studentska namirnica) - prosto je nemoguće izaći iz prodavnice bez potrošenih 1000 dinara.

Kako se snalaziš danas da sebi priuštiš studentski život?

Imam sreću da primam jednu stipendiju i povremeno radim, ali me u najvećoj meri finansiraju roditelji. Međutim, sada je i moja sestra na studijama, tako da shvatam koliko je to opterećujuće. Zato sam sada u potrazi za stalnim poslom.

VICE: Koliko si finansijski bila zadovoljna svojim životom u Beogradu pre kovida?

Marija: Poprilično zadovoljna. Živim u garsonjeri sa cimerkom i kirija je prilično povoljna, kao i računi. Kirija - 150 evra ukupno sa računima od oko pedesetak evra

Da li se nešto promenilo po tom pitanju danas i šta?

Što se tiče kirije i računa se ništa gotovo nije promenilo, osim možda struje koja je malo skuplja.

U kojoj meri su se promenile cene osnovnih životnih potrepština?

Cene su se poprilično povećale. Bez 1000 dinara ne odlazim u prodavnicu kako bih kupila samo ono osnovno za život (hleb, mleko, jaja, brašno, povrće, meso itd). Da ne pričamo o ulošcima i, na primer dezodoransima, šamponima, i sličnom.

Kako se snalaziš danas da sebi priuštiš studentski život?

Sva sreća pa uskoro završavam studije, ali sam našla u međuvremenu posao sa strane, kako bih roditeljima koliko-toliko smanjila troškove oko mojih studija i onime što one donose. Na sedmičnom nivou, dobijam uglavnom ograničeni budžet kojim samo mogu da priuštim osnovne kućne potrepštine, a ako govorimo o izlascima, morala bih da izdvojim novac za piće, i, pošto je noćni prevoz redak, eventualno taksi, koji je prilično skup za prosečnog studenta. Za putovanja mi uglavnom roditelji daju novac, ali to nije neka prestižna cifra, a i ne idem često na putovanja.