Mladi ljudi o tome kako im je Vladeta Jerotić pomogao da se formiraju kao ličnosti

Vladeta Jerotić bio je staložen i miran čovek, lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut, književnik, ali vest o njegovoj smrti odjeknula je jako i daleko. U to sam se uverila kada je ovog jutra moj Fejsbuk fid preplavio njegov lik i reči kojima su mahom mladi ljudi pokušavali da objasne veličinu ovog gubitka.

Ti takozvani milenijalsi, navučeni na instant život i instant rešenja za životne probleme, "bezbožnici“, ipak su na tom istom internetu slušali reči čoveka kakav je bio Vladeta Jerotić. U njemu su dakle videli nešto što nikakve druge knjige samopomoći, feljtoni o lajfstajlu, ili 'pak najsavremenije knjige o roditeljstvu nisu mogle da im pruže. Govorio je na način na kome bi očigledno mogao da pozavidi svaki Ted Talk predavač.

- U neprestanoj jurnjavi za ostvarenjem ovih ciljeva "uspešnog i idealnog života", ne stižemo da se zapitamo: po čijim kriterijumima ja to živim? Ko ih propisuje? I zašto se od mene očekuje sve to? I, najvažnije od svega: gde sam ja u svemu tome? Iako je napisan pre tačno 3 decenije, Jerotićev „Čovek i njegov identitet“, nam daje odgovore na ova i mnoga slična pitanja. Rekla bih da je danas aktuelniji nego ikad. - izjavila je za VICE Sandra Vujović, dramaturškinja.

Zbog svega ovoga pitala sam mlade ljude, šta je to što je on govorio, a što je njima pomoglo da se osete bolje povodom sebe i savremenog sveta u kome žive. Šta je ono što će zauvek pamtiti.

Volim njegov rad i često sam išla na predavanja koja je držao po Beogradu. Ne znam tačno iz kog razloga ali posle njih sam se jednostavno osećala dobro. Ima ona čuvena priča o njemu, kada je neki dečko prišao da mu se zahvali zato što mu je neznajući pomogao da prebrodi teške situacije u životu, i rekao da hoće da mu plati večeru, a Vladeta odgovorio da plati nekom drugom u restoranu, jer dobro nije krug koji je zatvoren, već treba da se širi dalje. Otkad sam čula tu priču stvarno sam primetila da se u životu trudim da prenesem sreću na neko treće lice, na nekog ko mi možda nije toliko blizak i nije toliko srećan.

Za početak mislim da bi njegove knjige trebalo uvesti kao obaveznu literaturu za glumce na Fakultetu dramskih umetnosti, jer način na koji ti on obrazloži sve na temu psihologije ličnosti je upotrebljivo i ključno za stvaranje svakog lika. Ali pored profesionalnog formiranja, kad postanem mama uzeću njegovu knjigu o roditeljstvu. Verujem da bi on u današnje vreme najbolje vaspitao moje dete iako nije imao klince. To je jedan od ljudi koje kad vidiš i čuješ kako pričaju, malo se posramiš sopstvenih misli, jer vidiš na koji način on vidi svet i onda si u tim situacijama potpuno svestan kako bi te on provalio. Provalio bi onda ti i sam sebe. Nekako je divan, moralan, a jednostavan sa druge strane.

"Vodi samoga sebe, budi svoj ali se i menjaj." Nema lepšeg i korisnijeg saveta od ovog Vladetinog citata, za dramskog umetnika koji počinje, sumnja i bojažljivo ulazi u izazov "igranja igre o promenljvosti sveta" (Breht) na daskama koje život znače. Kako početi, kako ne posumnjati u sebe? Kako smelo zakoračiti napred? U umetnosti je to posebno teško, ali istovremeno i lako: ukoliko ste verujući čovek. U vreme mojih studentskih dana, u emisiji Agape, Jerotić je sa Gajšekom vodio serije razgovora o Šekspiru, Geteu, Dostojevskog, preispitujući fenomen stvaralaštva kao i sam pojam umetnika današnjice. Shvatio sam da se egzistencijalna matrica stvaraoca nikada nije promenila; Veruj u Boga. Veruj u sebe i svoju autentičnost. Deli i veruj u kolektivno stvaranje. Gradi svoj životni put, pa čak iako drugi misle da je pogrešan. Ispravićeš ga i ostaće samo tvoj. Jedinstven. Profesoru Jerotiću, hvala na životnoj školi u pravo vreme i na pravom mestu.

On je zaista vodio brigu o mladima. Ono što je meni jako bitno, a što je on uvek govorio je da ako ne postanemo bolji - postaćemo gori. Moramo konačno da učimo iz naših grešaka kako bismo ih ispravili a to je moguće jedino upoznavanjem sebe i kroz brigu o drugima. Govorio je i o tome da sebičan čovek zapravo ne voli sebe. On je jedini govorio kako zadržati mlade ovde, i davao im je podršku da ne idu. Podržavao ih je i u slučaju da moraju da se usavršavaju da bi učili, ali ih je ohrabrivao da se uvek vrate, sebi, veri i svom identitetu. Puno je govorio o izboru pertnera i četiri načina na koje se ljudi privlače a to su – emotivni, intelektualni, fizički i duhovni i ako se na dva sa nekim nađeš to je super, već tri je savršeno, a četiri ne znamo ni da li postoji. Govorio je da je važno da naučimo iz prethodnog izbora partnera, ako smo u ovom insant vremenu već rešili da ga brzo zamenimo, da se trudimo da izbor bude bolji da ne bude determinisan istim obrascem.

Ključne reči su stalan rad na sebi, evharistija, liturgijski život, upoznavanje i individuacija. U autobiografiji u drugom delu je rekao mladima da veruju i da se ne boje. Svakodnevno nas truju i unose nam strah u kosti. Samo bez straha. Ono što ne smemo dozvoliti sebi to je psihološka lenjost. On je u osam sati isključivao sve što ga je remetilo, i fiksni i mobilni telefon i radio je. Svakog dana je učio makar deset reči stranog jezika. Ne smemo da dozvolimo da nam se ta psihološka lenjost uvuče pod kožu. Samo da probamo i da pokušavamo, pa makar dve reči dnevno da naučimo. Ja verujem da će se i njegov nebeski Agape, nastaviti kao što će i ovaj zemaljski.

Moj najveći učitelj. Da nije bilo njegovih predavanja nikada ne bih razumela decu tako dobro. To mi je u poslu veoma pomoglo. Pomogao mi je da pronađem dete u sebi, da ga utešim i zavolim, a onda sam i velika ja bila dobro sa sobom. Prestala sam da krivim sebe zbog svega što me je učinilo ovakvom kakva sam. Njegovi saveti o braku u koji nisam znala da li da uđem su više nego dragoceni. Deca ne spasavaju brak, rekao je, utoliko je gore ako se dese pogrešnim ljudima. Brak funkcioniše samo ako su supruznici najbolji prijatelji, onda je to neiscrpan odnos koji izgrađuje duhovno date partnere ponaosob. Naučila sam da kontrolišem strahove umesto da oni vladaju mnome. Takođe sam naučila da mnogo bolje razumem svoje roditelje i njihove strahove.

Vladetu sam počela da čitam u osnovnoj školi, kada sam redovno, svake nedelje, odlazila na liturgiju. Njegove knjige mi je pozajmljivao na čitanje prijatelj sa kojim sam odlazila u crkvu.
Ne sećam se koju sam Vladetinu knjigu prvu pročitala. Ali sećam se koliko mi je utehe pružilo svako poglavlje svake knjige – da nisam jedina na svetu sa nekim problemom, da je taj neki problem sasvim normalan i sasvim u redu, da je okej proći i kroz patnju jer nas čisti od svega što nam ne treba, pa budemo neki novi mi. Naučio me je da nam je promena prirodno stanje i da nema kraja; da sve neminovno teče, a glatko onda kada je ljubav bezrezervna.

Vraćala sam se njegovim knjigama kasnije i uvek se podsetila onog naučenog u pubertetskom čitanju njegovih reči: da je radost življenja smisao naših života i da je prvi korak ka tom veselju odlična veza, ljubav i mir sa sobom.

Mnogo je naučio ovaj naš narod. Barem one koji su hteli da ga slušaju. Govorio je jednostavnim jezikom, iako je bio jedan od najučenijih ljudi našeg vremena. Možda je mislio da je njegova misija završena, pa je otišao. Ali njegova vizija eno je trepti zauvek.