Stefan Đorđević snimao je za VICE Srbija neke od prvih filmova. Njegove kadrove i fotografije sigurno već znate, a ako ne, njegov lik vam je sigurno poznat jer je jedan od glavnih aktera višestruko nagrađivanog srpskog igranog filma "Tilva Roš". O skejterima iz "Kolosa" smo već pisali, a ovih dana njihove fotografije naći će se u okviru prve Stefanove samostalne izložbe u galeriji U10.Stefan se zbog studija preselio u Beograd i završio master studije kamere na Fakultetu Dramskih umetnosti. Njegovo dotadašnje glavno interesovanje, skejtbording, zamenio je filmom i fotografijomi u ovom polju uspešno stvara već nekoliko godina gradeći prepoznatljiv stil i kolorit.
Njegove fotografije promatraju ljudsku emociju i odnos pojedinca ili grupe ljudi prema prostoru koji ih okružuje. Bez obzira na medij koji koristi, neprestano istražuje ličnu impresiju savremenih društvenih problema i priče skrivene u detaljima. Sa rediteljem Jovanom Todorovićem snimao je kratki dokumentarni film "Juvenille" koji je objavljen na Dazed-u, a oprobao se i kao reditelj i scenarista u kratkom igranom filmu "Kriza svesti".
Reklame
Povodom njegove prve samostalne izložbe koja će trajati od 21.marta do 6. aprila, pričala sam sa Stefanom o analognoj fotografiji, ličnom iskustvu i naravno dasci koja život znači.
VICE: Ćao Stefane kako je nastala ova serija?Stefan Đorđević: Serija fotografija "Kolos - Downhill Underage" je nastala neplanirano i nepromišljeno. Fotografijom sam počeo da se bavim iz znatiželje, pošto sam upisao FDU. Pre upisa, jedini moj kontakt sa vizuelnim stvaralaštvom bio je vezan za skejt filmove, koji su forma za sebe (fisheye objektiv, snima se sa skejta- kako bi pokret bio izraženiji). U početku sam isključivo fotografisao ljude sa kojima sam svakodnevno provodio vreme. Vremenom fotografija mi je postala mnogo više od hobija i znatiželje, i sa količinom ispucanih filmova shvatio sam da želim da napravim vizuelne priče koje će preneti energiju i emociju na snažnijem nivou od pojedinačnih fotografija.Ideja o "Kolos" seriji fotografija je ideja o individualnosti pojedinca, kao i individualnosti grupe, u sredini malog mesta i društva gde se pojedini ne pronalaze u stvarima koje su im dostupne. Želja da se bude drugačiji i da se osećaš slobodnim, da je sve moguće kada imaš ekipu sa istom vizijom i strašću prema tome šta te ispunjava.Tvoj rad na polju fotografije uglavnom čine one analogne, ako ne i sve. Zašto se uvek opredeljuješ za ovu vrstu izraza?Odrastao sam u Boru i oko moje zgrade su nadvožnjak, pruga, jalovište i šuma. Oduvek sam voleo šljunak, pesak i jablanove. To ne pronalazim kod digitalne kamere.
Reklame
Skejt kultura je očigledno važna i sveprisutna u tvom životu i u radu. Možda je čak i opredelila ono čime češ se baviti. Šta te kod nje najviše inspiriše?Osećaj slobode. Nema boljeg osećaja od spuštanja downhill-a. Kad pomeriš sopstvene granice i uradiš novi trik. Nikad nisam dobro vozio skejt, pa mi je taj osećaj kada uspem bio još snažniji.Ranije sam bio opsednut skejt filmovima. Prvo moje upoznavanje sa pokretom kamere i drugačijim perspektivama zbog kojih sam se i zainteresovao za film i fotografiju. Većina skejtera i autora skejt filmova koje sam tad gotivio i danas gotivim, ali u drugom pravcu interesovanja: Spajk Džouns (nekad reditelj skejt filmova, sada samo reditelj), Ed Templeton (skejter, sada fotograf), Arto Sari (skejter, sada fotograf), Mark Gonzalez (skejter, i dalje skejter)…
Radio si na mnogim filmovima igranim i dokumentarnim kao direktor fotografije. Međutim nedavno si imao si priliku da radiš kao reditelj i scenarista kratkog igranog filma "Kriza svesti". Kako ti se čini to iskustvo?Osećaje koje sam pronalazio u vožnji skejta sada pronalazim u filmu i u fotografiji. Važno mi je da dokumentujem stvari koje vidim na vrlo ličan način. Ponekad mi to uspe u deliću sekunde, a kada je film u pitanju proces je mnogo duži i intenzivniji. Kao i kod skejta, rezultat je onda duplo snažniji.Film "Kriza svesti" je priča iz detinjstva i slika iz sećanja kada sam poslednji put video svog oca.
Reklame
Ta lična i intimna perspektiva je čini mi se presudna na tvojim fotografijama i čini da nam one izgledaju poznato, toplo, i blisko. Koliko je taj momenat pričanja sopstvenog iskustva važan u stvaranju i kako ga ti artikulišeš?Ne mogu da zamislim da nisam blizu, da nema dodira i razmene osećanja. Pristupi u filmu i fotografiji su drugačiji, ali je suština ista. Važno mi je da sam deo nečega, da učestvujem u kreiranju sećanja.Na čemu još radiš ovih dana?Na tome da ponovo vozim skejt.Pogledajte još Stefanovih fotografija u nastavku, a njegov rad pratite na ovom sajtu.
