Naslovna fotografija: Flickr/ JWPhotography2012
Sjajne vesti! Doduše, ne za nas, naravno, već za Dance koji su ove nedelje uspeli da otplate kompletan devizni dug po osnovu obveznica, težak 1,5 milijardi dolara. Tako se Danska prvi put u 183 godine oslobodila svih dužničkih obaveza u stranoj valuti. Svaka čast, sada možete da uživate.
Videos by VICE
Danska je počela da se zadužuje još u 19. veku kako bi finansirala izgradnju pruga i rat protiv Nemačke. Dalje je deficit države rastao jako brzo, da su početkom osamdesetih morali da devalviraju nacionalnu valutu kako bi se koliko toliko stabilizovali. I uspeli su u tome.
I kada vidim ovakav pozitivni primer jedne evropske države, zapitam se kako mi stojimo na tom pitanju. Evo, imamo sajt sa javnim dugom koji se povećava na svake sekunde. Je l može to da se zaustavi nekako? Da li Srbija ima ikakve šanse da vrati devizni dug? Ili treba da počnemo od manjih stvari, da vratimo knjige na primer, pa makar i nakon trideset godina.
Danska malo srećnija zemlja. Nije učestvovala u Prvom svetskom ratu, u Drugom nije razorena. Nije imala revolucije, diktatorske režime. Zapravo nije imala ništa što je imala Srbija, ali da li to znači da su nam sve
lađe potonule?
Pošto mi ekonomija nije baš jaka strana, iako sam pokušao da studiram ovaj fakultet, pozvao sam stručnjake kako bi mi, najprostije moguće, objasnili šta je, zapravo, javni dug Srbije i kako mi stojimo po tom pitanju. Ekonomista Saša Đogović mi kaže da spoljni dug predstavlja iznos zaduženja prema stranim kreditorima i da može biti izražen u bilo kojoj stranoj valuti.
– Negde trećina duga Srbije je izražena u američkim dolarima, što može biti problem kada raste vrednost dolara, jer se tada automatski povećava i naš dug – kaže Đogović za VICE.
On dodaje da dug nastaje uzimanjem klasičnih kredita, ali da država može davati i garancije za kredite koje uzimaju neka druga preduzeća. Mihailo Gajić, direktor ekonomsko istraživačke jedinice kluba Libek, kao jedan od problema nemogućnosti vraćanja javnog duga vidi nestabilnu privredu.
– Ako imate privredu koja raste, očekuje se i da će i svake godine rasti javni prihodi, pa će i država imati više para i moći će da podmiruje svoje obaveze i vraća javni dug. Ali ako privreda stagnira ili je u recesiji, onda je obrnuto – kaže Gajić.
Automatski se postavlja pitanje, kako mi trenutno stojimo?
Saša Đogović kaže da je na kraju januara 2017. godine spoljni dug Srbije bio 15,3 milijarde evra. Gajić stanje vidi bolje nego ranije, ali dodaje da smo ipak jako užasni po tom pitanju.
Fotografija: Flickr user/ faungg’s photos
Pa kada smo stigli da se toliko zadužimo?
Gajić mi objašnjava da je Srbija prvi put krenula da se zadužuje za srpsko-turski rat i tada smo se zadužili kod Rusije za nekih dva miliona rubalja. Srbija se zaduživala, ali uglavnom kako bi te pare ulagala u izgradnju železnice ili za ratove. Dakle, rat sa Bugarima, Prvi i Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat. Između dva rata smo plaćali ogromne dugove, jer smo nekoliko godina tim novcem morali da finansiramo ratove, dok nam je čitava radna snaga, umesto da proizvodi nešto, bila na frontu. Posle Drugog svetskog rata je na vlast došao komunistički režim koji je nastavio da se zadužuje, jer nekako je morala da se finansira industrijalizacija države, izgradnja proletarijata i tako dalje. SFRJ je 1983. godine bankrotirala jer nije mogla da vraća inostrane dugove. Njena naslednica, Savezna Republika Jugoslavija je dva puta bankrotirala, 1993. kada smo imali hiperinflaciju i 1999. kada smo bili odsečeni od sveta zbog bombardovanja. U tih nekih stotinak godina je naša zemlja, u različitim oblicima, bankrotirala nekih četiri puta, ispričao mi je Gajić.
Okej, najblaže rečeno, ozbiljno smo ga zabrazdili. Ali izgleda da nije sve tako crno koliko izgleda, jer, barem teorijiski možemo da se izvučemo. Saša Đogović ističe ono što već svi znamo, ali kao da smo krenuli da potiskujemo – da ima previše partijskog zapošljavanja, negativne selekcije kadrova i evidentno je odsustvo društvene odgovornosti.
– Neophodno je da se Vlada Republike Srbije uhvati u koštac sa zaista gorućim problemima, a to su suštinski reformski zahvati na metastazama celokupnog javnog sektora. Neophodno je napraviti trijažu tih preduzeća u restruktuiranju, pa ono što nema smisla da postoji na tržištu, onda ga treba skinuti sa tržišta. – kaže Đogović.
Gajić smatra da neki kućni model upravljanja treba da prebacimo na nacionalni nivo, to jest, da trošimo onoliko para koliko imamo.
– Treba smanjiti neproduktivne rashode i doći do toga da svake godine imaš suficit. Tako će kroz godine ukupni teret javnog duga, kako se budeš razduživao, početi da opada. Dakle, ključno je da nemamo deficit – dodaje on.
Ali kada bismo hipotetički prestali da se zadužujemo i počeli samo da vraćamo novac, da li postoji realan rok kada bismo mogli da se oslobodimo dužničkih okova? Pa, ne baš. Gajić kaže da to može da se desi u nekom kratkom, srednjem ili dužem periodu, a može da se zapravo i nikada ne desi.
– Ne postoji nijedan algoritam gde mi sad možemo da ubacimo vrednosti i da saznamo za koliko vremena će doći do potpunog odbacivanja duga – kaže Gajić.
Đogović kaže da je Čaušesku uspeo u tome. Sveo je dug na nulu, ali je cena bila prevelika i to nikako nije bila dobra ideja. On takođe dodaje da proces otplaćivanja duga nije posao koji može da se obavi preko noći, ali da s obzirom na vreme koje je proteklo, ne postoji opravdanje za to što se ozbiljnije nije pokrenuo ovaj proces
– Nije problem biti zadužen, ali je problem biti prekomerno zadužen – zaključuje Đogović.
I to je dovoljno doza optimizma. Optimizma za državu koja duguje 15,3 milijarde evra.
Još na VICE.com
Pitali smo ekonomistu da li javni dug Srbije od 75 odsto znači da ćemo uskoro bankrotirati
Zašto smo uzeli prve kredite i kako to utiče na našu psihu
Pitali smo vojnog eksperta da li bi sve zemlje sveta zajednički mogle da osvoje Ameriku
