Za vikend sam bio u klubu u kome sam se najviše zadržao u wc-u, šorajući, jer nije bilo šanse da noć provedem slušajući Iskaza sa bendom. Realno, čekala me je pretposlednja epizoda Mister Robota i žurio sam na poslednji bus. Kako sam na ulazu proveo čitave dve i po sekunde koliko je obezbeđenju trebalo da mi proveri telefon, novčanik, žvake i ključeve, trebalo mi je malo više vremena da izađem. Možda mislite da se obezbeđenje kluba uvredilo što tako brzo izlazim. Kao, kako da se jednom dvedesetpetogodišnjaku ne sviđa bend u kojem frontmen nosi masku i znojnice? Pa šta kog đavola slušamo mi klinci danas?
Ali razlog mog otežanog ulaska je mnogo kompleksiniji – ispred mene su bile devojke. I imale su torbe.
Videos by VICE
Kako su one čekale da uđu, mislio sam da samo mogu da izađem, a onda me je tip iz obezbeđenja ukorio jednim „Sačekaj da prođu, budi džentlmen“. Jebote, do sada niko nikada nije doveo u pitanje moje džentlmenstvo, čak me je i jedna baba u dragstoru nazvala kavalirom (ha, kladim se da niko od vas rođen devedestih nije okićen tom titulom). I nisam hteo da budem drkažija koji će gurnuti devojku u stranu, baciti joj torbu o pod i početi da skače po njoj. Ona to nije zaslužila, bez obzira što je ciljano odlazila na Iskazov nastup. Samo sam bio praktičan. Hteo sam da prođem, jer što bih ja sa rukama u džepovima čekao pretres potpunih anonimusa. I zašto nema zaustavne trake kao na granici kada ti otvaraju gepek, ali te ipak puste da uneseš kofer epruveta sa virusom, samo ako podmitiš pandura sa deset eura.
I onda sam shvatio koje sam ja zapravo nestrpljivo, bezdušno i sebično đubre. Odakle ja znam kako je njima u redu, dok čekaju da im tip iz obezbeđenja zaviri u intimu duše i nakon višeminutnog čekanja ih konačno pusti unutra. Kao da je malo što po čitav dan secaju torbe, sad još čekaju u redu, a ja treba samo da mahnem ljudima na ulazu i prođem? Pa nije ovo Horgoš, ovo je stvaran život, a stvaran život je često usran i nikakav, prepun redova i bespotrebnog zadržavanja.
Posramljeno sam sačekao, žrtvujući uši zvucima koji su dopirali sa gornjeg sprata. Kada sam izašao napolje, na putu ka gajbi sam razmišljao o drugoj strani medalje – da ne kažem trećoj jer bi to asociralo na Marčela, a dosta mi je referenci na domaće repere u ovom tekstu. Zapitao sam se da li je sadržina torbe vredna čitavog maltretiranja. Količina stvari koje mogu da stanu u jednu prosečnu torbu i upotrebna vrednost svih tih predmeta je maltene neprocenjiva. Šta je par minuta čekanja u redu i grč u ramenom i vratnom predelu u odnosu na sve blagodeti koje sa sobom nose.
A onda sam se zapitao zašto ja ne nosim neku torbu sa sobom? Džepovi su mi konstantno nabudženi, u dupe su mi trajno utisnuti ključevi i gde god da odem, izgledam kao diler droge na muzičkom festivalu. I uvek mi nešto fali. Najčešće je to novac, koji , i da imam, ne bi bilo pametno da secam po gradu u torbi kao Kevin Kostner u Operaciji Grejslend. Ali dobro, nikada nemam kišobran kada mi treba, lek, nešto za čitanje ako zaglavim u nekom redu i bočicu otrova ukoliko me opkole fanovi Parnog Valjka.
Zato sam rešio da svoj život više ne gužvam po džepovima. Znam da latinska izreka kaže „sve što je previše, škodi“, ali jedna druga pak glasi „sve svoje sa sobom nosim“, a ja istorijske mudrosti uvek biram tako da mogu da ih uklopim u trenutne potrebe. A trenutno mi je potrebna torba u kojoj mogu da smestim Memedovića i da mi ostane rezervnog prostora ako nešto kupim usput.
Najlakše bi bilo da uzmem ranac i u njega potrpam sve neophodne stvari, ali bi me težina oborila u busu, a i ne bih mogao da se odbranim od smarača koji me mole da ga skinem, jer im pritiska dijafragmu, blokira vidno polje i onemogućava da voajerski uzdiši B.U. dezodorans od klinke pored. Većina torbi je bila za žene i iako su bile neverovatno funkcionalne, kada bi me ugledali na Zelenjaku sa takvom fensi tašnicom, verovatno bi me počastili istim turističkim obilaskom koji je dobio Bris Taton. Probao sam i neke muške XL pederuše, ali sam sa njima previše ličio na one tipove koji upale sva četiri i blokiraju desnu traku. Tako da sam se odlučio za unisex varijantu – ceger. Ili možda samo sebe tešim da ceger potpada pod unisex klasifikaciju. Ima print Darta Vejdera, pogledajte što je fensi!
A sada je trebalo da napunim svog novog životnog saputnika stvarčicama koje moraju da mi se nađu pri ruci. Dakle, sve što će me održati u životu u najekstremnijim uslovima. Kako bih se dodatno edukovao, pogledao sam onaj Ber Grilsov serijal o preživljavanju u urbanoj sredini.
Tehnika: punjač za telefon, eksterni punjač za telefon (ako se nađem negde bez struje), punjač za auto (ako se slučajno nađem… u autu) i diktafon. Ti silni kablovi su ispunili jedva dva posto kapaciteta mog novog cegera.
Lekovi: kafetin, aspirin (u slučaju da ne mogu da progutam kafetin), probiotik (jer su mi creva sjebana, a ovih dana jedem samo sranja), strepsils, bengay (leđa me ubijaju, a može da pomogne u gradskom ako namažem malo iznad gornje usne), četkica za zube, kondomi i zdravstvena knjižica kao kruna svega.
Garderoba: leto je na izmaku, pa ne moram sa sobom da nosim kupaći i peškir u slučaju da poželim da skoknem do Ade, ali zato mogu da ponesem duks koji ću obući ako zahladi, jer odbijam da uđem u zatvorene i zagušljive prostorije. Ubacujem i šuškavac, jer je umotan u rolnu i skroz mi je nekako kamperski.
Razonoda: nikada nisam imao Gemboj, a nošenje Tetrisa mi je hipsteraj over 9000, tako da sam ubacio samo knjigu i strip, u slučaju da me knjiga smori ili da se nalazim na platou Filozofskog fakulteta, a da na sebi nemam crnu rolku.
Aksesoar: Ceger je već valjano otežao, a trebalo je da ubacim još par stvari. Press karticu, upaljač (ne pušim, ali može da mi spasi život ako me otmičari vežu, pa uspem da spalim užad, a takođe je dobar za započinjane razgovora), kišobran i mapu Beograda (u slučaju da mi navigacija otkaže). Ne znam da li se perorez sa onim vadičepovima smatra hladnim oružjem, ali ubacujem za svaki slučaj.
Razmišljao sam da li da ubacim rolnu toalet papira zato što na autobuskoj stanici u Nišu morate posebno da tražite papir i zaposleni će vas pitati koliko vam listića treba. Da, bez obzira što ste platili 40 dinara da uđete u klonju, uzimate listiće na komad, unapred kalkulišući kakvo ćete govno israti i koliko tarzančića morate da poskidate. No, verujući u neku bolju i lepšu Srbiju, ostavljam rolnu troslojnog Perfeksa na gajbi.
Isprva sam slagao stvari po cegeru, stavljao duks na dno, zatim knjige i kablove, lekove trpao u praznine sa strane, a mapu držao na vrhu. Brzo sam provalio da se moj ceger ponaša poput živog blendera koji umrsi sve što se u njemu nađe, pa sam samo sipao sve unutra.
Hteo sam da podignem ceger, a onda mi se usekao u rame, a ja sam se zateturao kao da me je pogodila otrovna strelica. Jebote, koliko je ovo teško. I ja treba sve ovo da nosim svakog dana. Sad znam kako izgleda prvi trening u Legiji stranaca – daju im da pune cegere da nose 20 kilometra kroz pustinju.
Bolje bi bilo da pored sebe imam Gordona Remzija koji mi stiska lice između dva parčeta hleba i urla da sam preslaba sisica ili makar nasnimljenog Bera koji mi zadihanim britanskim akcentom govori da moram da nastavim kako ne bih dehidrirao i umro od hipotermije, ali uspeo sam da nateram sebe da podignem ceger, zakačim o rame i izađem napolje.
Samo hodanje je već bilo zajebano, ne toliko zbog težine, koliko zbog stalnog šuškanja ovog čuda na mom ramenu. Non-stop mi se činilo da mi nešto ispada iz cegera ili da me šumski trol prati kroz žbunje, pa sam se nervozno osvrtao niz ulicu kao istraumirani ratni veteran. Koračam pet metara, nabijem ruku u ceger i čeprkam, proveravajući da li je sve tu, a onda gledam unazad da nisam slučajno ostavio nešto na putu.
Ulazim u banku da platim račune, u nadi da će ljudi čim čuju škripu vrata pogledati u mom pravcu i razapljenih usta pomisliti u sebi „ovo je poslednji modni krik“, ali niko nije obratio pažnju ni na mene kao živog čoveka, a kamoli na moj modni aksesoar. Pritisnuo sam ekran i izvukao broj, istovremeno shvativši da ispred mene ima 15 ljudi, a rade samo dva šaltera. Ranije bih samo buljio u telefon ili u krivi štep pantalona radnika obezbeđenja, ali sada sa mojim magičnim cegerom sam imao više opcija na raspolaganju. Mogao sam da se predoziram lekovima ili zadavim kablom punjača, ali sam rešio da u pomoć pozovem knjigu.
Udubljen u poglavlje o značaju Teofrasta Renodoa za novinarstvo, nisam primetio da se na ekranu pojavio moj broj, pa je radnica za šalterom morala da naglas ponovi.
– Dobar dan – rekla je radnica.
– Dobar dan, imam samo dve uplatnice – kažem gurajući ruku u ceger.
Ali ruka mi ostaje u cegeru još čitav minut, bezuspešno kopajući.
– Trenutak samo – odgovaram, a onda krećem da vadim svaki predmet i stavljam na pult. Verovatno sam izgledao kao trgovački putnik koji uvaljuje punjače za telefon i analgetike.
Na kraju pronalazim izgužvane uplatnice i dodajem, istovremeno sipajući ostale stvari nazad u ceger. Radnica u banci uzima one uplatince, gledajući me kao da sam joj upravo pljunuo šlajm na tastaturu. Dlanovima ih ispravlja kako bi stale u onaj mini skener ili šta je već.
Okej, na praktičnosti si pao, dragi moj Cegerko. Džaba meni što sve staje u tebe, kad su mi potrebni psi tragači da nađem uplatnicu.
Sutradan sam ga zaboravio kod kuće, što je bilo baš sranje, jer je trebalo da odem do fakulteta za koji ne znam gde se nalazi. Baterija mi je bila na dvadeset odsto, pa je zbog uključene navigacije telefon riknuo kroz petnaest minuta. Nikada ne bih pomislio da ljudi toliko nemaju strpljenja za davanje smernica na semaforu. I vozači tramvaja bi trebalo da imaju malo više strpljenja. Hej, kome smeta tip sa niškim registracijama koji u špicu ne zna gde treba da ide? Možda bi bili raspoloženiji za razgovor kada bi videli moj Dart Vejder ceger.
Tokom ostatka nedelje, ceger me je pratio gde god sam išao i viša puta spasio život. Ne može baš da zaustavi metak, niti da posluži umesto konopca, ali su mi aspirin i probiotik u restoranu dobrodošli, bengay sam mazao na rame jer su mi se trake usekle u meso, a kiša je padala svakog dana, pa sam naizmenično uzimao šuškavac i kišobran. Zapravo, zajedno smo brinuli jedan o drugom, i priznajem da je jedan od boljih suvozača.
Ali onda je došao vikend i rekreiranje događaja koji me je nagnao na ovaj mali eksperiment. Pošao sam u klub.
Možda je bilo opasno hodati ulicama secati nešto tako kul kao što je Dart Vejder ceger, jer čovek sa cegerom je u balkanskoj kulturi jednako iritantan kao tip u trikou u bojama američke zastave, ali nekad moraš pokazati malo hrabrosti zarad boljitka ljudske vrste. Moje požrtvovanje su prepoznali i drugari koji su mi uvalili novčanike i ključeve, pa sam pored fizičkog, sa sobom nosio i teret odgovornosti.
Oni su odmah prošli obezbeđenje zato što su sa sobom imali samo telefone, ali mene je čekao pretres. Tip iz obezbeđenja me je sumnjivo pogledao kada je video tri novčanika i isto toliko svežnjeva ključeva, ali pretpostavljam da su već istrenirani da ne postavljaju suvišna pitanja. Realno, lik je više vremena proveo gledajući u moje ključeve, nego u sve tablete koje sam poneo. Knjigu i strip sam morao sam da izvadim, da mi ne izgužva, ali je kablove i garderobu samo stisnuo kao da opipava lubenicu i nakon pet minuta me pustio unutra. Čoveče, kao da ulazim na aerodrom.
Sledeća scena: konačno sam u klubu, drugari me dočekuju sa oduševljenjem i iako sam jaknu ostavio u garderobi, ceger sam morao da ponesem sa sobom i to je definitivno najgluplji potez koji sam povukao u istoriji izlazaka. Ručke cegera su me žuljale i morao sam non-stop da ga prebacujem sa ramena na rame, u klubu je bilo šezdeset stepeni, pa ništa nisam mogao da obučem od one garderobe, ne bih li olakšao sebi malo. A definitivno nisam morao da punim telefon, jer je do malopre bio uključen na punjač u kolima.
Pre nedelju dana me je odlazak u klub inspirisao da uradim ovaj psiho-fizički eksperiment, koji je kulminirao na istoj lokaciji. Ne postoji ništa besmislenije od secanja prepunog cegera u grad. Svestan sam svih prednosti i mogu da ponesem pola kuće sa sobom ako odlazim u dvodnevni turistički obilazak Fruške Gore, ali ako idem u grad, nosim samo ključeve, telefon, ličnu kartu i keš.
Prepone su mi opet prodisale i guzica mi se oporavila od uklještenja ključeva, ali bilo je vreme da napunim svoje džepove. Ako mi zafali punjač, služiću se tehnikama mojih predaka koji su bez telefona odlazili do Trsta i nazad samo kako bi kupili farmerke. A ako mi zafali aspirin – onda jebi ga.
Biljana Srbljanović je napisala da odustaje od tašne. Ne znam šta se ja kurčim.
Pratite Uroša Dimitrijevića na Tviteru
